Почетна / Култура / Повратак Григорија Божовића – Кога је Андрић цитирао

Повратак Григорија Божовића – Кога је Андрић цитирао

Стрељан 1945. године, због „четништва“ и „колаборације“, национални лидер косовског краја Григорије Божовић, на чија дела је с посебном пажњом указивао Винавер, пао је у заборав. Не код свих и не сасвим. Једног дана, када Србија поново буде сасвим слободна, он ће, после великог повратка у српску књижевност, ући и у ђачку лектиру

Када је говорио о Његошу као трагичном јунаку косовске мисли, Андрић је истакао да је „Његош прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, ’Јеремија Косова’“.

Драгиша Бојовић тим поводом каже: „Очигледно је да је тај ’неко’ Григорије Божовић и да се Андрић присећа његових речи ’да Његош није само највећи за Косовом Јеремија’, које је Божовић употребио у свом тексту на насловници Политике 18. септембра 1925. поводом преноса костију владике Рада у обновљену ловћенску капелу.“

Али ко је био писац кога су назвали „косовски Андрић“?

ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ Григорије Божовић, син Ибарског Колашина, области која је, вековима, била на стражи српства, и која се, око Косовске Митровице, донедавно бранила барикадама, родио се у породици проте Вукајла Божовића, храброг борца у национално значајним слободарским акцијама. Божовићи су, иначе, поколењима били српски попови, кнежеви и учитељи.

Основну школу Григорије је завршио у Колашину, Богословско-учитељску школу у Призрену, а студирао је на Духовној академији у Москви. Од 1898. до 1913. био је просветни и национални радник у Призрену и Битољу. За време Првог светског рата аустроугарски окупатор га је држао у интернацији. Био је посланик у Уставотворној скупштини 1920. и Народној скупштини Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Прве радове објавио је у Цариградском гласнику и Голубу. Касније је сарађивао у Новој искри, Српском књижевном гласнику, Делу, Мисли итд. Био је сарадник и уредник Политике. Стрељан је у Београду 1945. године, због „четништва“ и „колаборације“ са италијанским окупатором у Пљевљима, где је објавио, формално потписан као уредник, неколико чланчића у локалном Пљеваљском гласнику (док су сарадници, па и уредници, усташких новина, попут Густава Крклеца, избегли такву судбину). У ствари, Божовић је новим властима сметао као „српски националиста“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *