Почетна / Србија / Поглавље бр. 30

Поглавље бр. 30

Европска унија и наше интеграције у ту организацију постају највећа препрека економској сарадњи и развоју Србије

Свега три године после окончања експланаторног и билатералног скрининга и топле препоруке Европске комисије која је затим уследила, да могу да почну приступни преговори са Србијом о Поглављу 30: Економски односи са иностранством, ти преговори су овог понедељка формално и отпочели. А неизбежном – зар не? – утиску о вртоглавој (прецизније: стрмоглавој) брзини српских ЕУ интеграција додатно је допринела и пропратна вест о отварању још једног преговарачког поглавља, бр. 6 – Право привредних друштава, и заиста ће само неизлечиво малициозни одбити да признају оно што је очигледно, да свакога дана у сваком погледу све више напредујемо, у инат томе што тај напредак никако да осетимо на сопственој кожи. Али без бриге, и то ћемо осетити макар нас и заболело, а заболеће чим се Европској унији приближимо још више, што ће рећи да, јел’, тај тренутак не можемо а да не ишчекујемо с радосном устрепталошћу. Другим речима, Срби су заиста дубоко ирационалан народ јер их само 26 одсто сматра да је чланство Србије у Европској унији добро за Србију…

ДИРЕКТИВЕ ЕВРОПСКЕ КОМИСИЈЕ Тај проценат евроентузијазма – најмањи у региону, иначе, на Косову је 90 одсто евроентузијаста, у Албанији 81 одсто, показује анкета Регионалног савета за сарадњу, који „служи регионалној сарадњи и европским и евроатлантским интеграцијама Југоисточне Европе“, а преноси је портал „Политико“ – оних би дакле 26 одсто били још и мањи да је веће знање о ономе што нам се дешава.

Ево, наиме, једног карактеристичног примера. У склопу Поглавља 6 – Право привредних друштава – Србија ће морати да усвоји и примени и директиве 2009/101/EЗ, 89/666/ЕЕЗ, 2012/30/ЕУ која је прерађена верзија директиве 77/91/ЕЕЗ, 2009/102/ЕЗ, 2011/35/ЕУ, 82/891/ЕЕЗ, 2009/109/ЕЗ… Кога то занима, а занимаће све оне којих ће се директно тицати, мораће да се обавести о садржини ових директива, али није сада у томе поента. Него је поента у томе што сам процес српског приступања Европској унији подразумева усвајање баш свих ЕУ прописа, до последњег слова, а то су прописи које је донео неко други и при томе у виду није имао ни наш интерес ни наш конкретан случај. Нема сумње да неки од тих прописа јесу добри, али да ли су баш сви добри за нас, или су неки чак и сасвим супротни нашем интересу? Ово тим пре што је реч о прописима које је донео орган без икаквог демократског капацитета и одговорности према грађанима Европске уније а камоли Србије – Европска комисија, коју не бирају на изборима него се њени чланови именују – и која уз то одлуке и прописе доноси под будним оком четрдесетак хиљада лобиста у Бриселу који тамо не би седели и примали плату од својих послодаваца да нису успешни у свом послу. А у опису њиховог посла није наш интерес него интерес споменутих послодаваца.

ГМО И РУСИЈА Ове су начелне примедбе утолико оправданије ако се погледа садржина другог поглавља које је отворено минулог понедељка 11. децембра, Поглавља 30, које нам прописује шта смемо, шта не смемо и шта морамо да урадимо у вези с нашим економским односима с иностранством.

Да, баш нам се таквим речима обраћа ЕУ породица. „Од земаља кандидата се захтева…“, „Србија мора да…“, „Србија ће морати да…“, „Србија би морала да…“, „од Србије се очекује да…“, стоји у Извештају о скринингу за Поглавље 30, показујући да преговори заправо и нису преговори него списак захтева које морамо да испунимо без поговора.

Па, шта ће то Србија морати? У најкраћем, Србија ће морати да престане да брине само о сопственом интересу и мораће наместо тога да „узме у обзир став и комерцијалне интересе ЕУ“, како парадигматично стоји у извештају. Али ђаво се, наравно, нарочито крије у детаљима.

Један од тих детаља јесте и обавеза приступања Светској трговинској организацији, а то са собом носи извесне, да тако кажемо, компликације: „Србија ће морати да постане члан СТО пре приступања… У погледу регулаторног усклађивања са захтевима СТО, и даље постоје два нерешена питања – измена законодавства које регулише трговину генетски модификованим организмима (ГМО) и реформа закона о акцизама.“

Захтевана измена нашег ГМО закона – који лепо каже да „ниједан модификован живи организам као ни производ од генетички модификованог организма не може да се стави у промет, односно гаји у комерцијалне сврхе на територији Републике Србије“ –  заправо је захтев да дозволимо продају ГМО хране у нашој земљи. Узгред буди речено, имајући у виду да Србија не пати од несташице хране а да би, напротив, унапређење производње здраве, органске хране могло да јој буде озбиљна шанса за зараду, а о здрављу нације да и не говоримо, евидентно је да је реч о захтеву који је супротан нашем интересу, а у интересу је ГМО лобија.

Исти је, ако не и још драстичнији, случај захтева који је директно супротан нашем интересу, онај који се тиче захтева кандидатима „да своје трговинске политике према трећим земљама и у оквиру међународних организација постепено усклађују са политиком и ставовима усвојеним од стране Европске уније и њених држава чланица… Србија мора да откаже све своје споразуме о слободној трговини последњег дана пре приступања“.

Што је још горе, стоји у Извештају (Европске комисије) о скринингу за Поглавље 30, „Србија је изјавила да ће отказати своје споразуме о слободној трговини након приступања Европској унији и ускладити све своје друге међународне споразуме са правним тековинама ЕУ до тренутка приступања“.

И још горе, читамо сада Преговарачку позицију Републике Србије за Поглавље 30, то ћемо можда учинити и пре самог ступања у ЕУ – „најкасније до дана приступања ЕУ“ – и при томе „Република Србија не захтева посебна прилагођавања у овом поглављу“ и „не захтева никаква посебна одступања или транзиционе периоде“. Да, Србија је унапред одустала од борбе за свој интерес, па онда ваљда и не чуди, али не може да престане да нервира, што се истовремено својевољно ставља под туђе туторство, жртвујући Европској унији сопствену слободу и добробит: „Сви будући билатерални инвестициони споразуми биће преговарани и закључивани уз претходно обавештавање и сагласност Европске комисије.“

Краће речено, без обзира на јасне користи, и садашње и потенцијално још много веће, Србија се обавезала да ће раскинути споразум о бесцаринском извозу наших производа у, на пример, Русију, Белорусију и Казахстан, али и на сва друга места, укључујући и наше окружење с којим смо у ЦЕФТА споразуму, на која можемо да пласирамо своју робу без царине, подстичући тиме и извоз и домаћу производњу. Али нећемо ми да нам буде боље, хоћемо да нам буде горе. Изузетна визионарска стратегија развоја наше земље. И тек да дода со на рану и приде потврди наше слутње, потврђује ову нашу невеселу прогнозу и сама Европска комисија у свом извештају: „Утицај промена у повлашћеном трговинском режиму ће највише погодити ЦЕФТА споразум, који спаја Србију са суседима и представља 12 одсто трговине Србије.“

ЕУ ПРЕПРЕКА Него, осврнимо се закратко и на ширу слику.

Згодан и свеж пример представљају покушаји Европске комисије да опструише изградњу пруге Београд–Будимпешта у склопу кинеског мегапројекта „Један појас – један пут“. Корист од учешћа у овом пројекту је свачија – и кинеска, и мађарска, и наша – али се ЕК на то не обазире, већ, напротив, исказује јасну намеру да га спречи, из сопствених мотива у које сада нећемо улазити, уосталом, транспарентни су. При чему је нарочито поучан податак да је директном притиску изложена Мађарска, а не Србија, и то баш захваљујући томе што је чланица Европске уније.

Подсетимо и на пример гасовода „Јужни ток“, чију је изградњу Европска комисија спречила иако би донео енергетску безбедност плус профит од транзитних такси и чланицама Уније, од Бугарске (па преко кандидата Србије) до Мађарске и Аустрије; слично сад ЕК покушава и у случају гасовода „Северни ток 2“.

Све у свему, закључак је неизбежан. Европска унија и њена комисија све више постају препрека за економски развој Србије, европске интеграције све више директна штета (и то по признању саме Европске комисије) уместо пропагиране користи. А додајмо на све то и Косово и Метохију. Тако да је оних 26 одсто овдашњих евроентузијаста, дакле необавештених и мазохиста, заправо и превише…  

2 коментара

  1. Mukotrpan rad “ u korist vlastite stete “ traje od Drzavnog udara kojim je svrgnut Slobodan Milosevic.
    Svi “Ovi i Oni “ poslije njega, placaju zelenaske kamete onima koji su ih postavili na vlast I koji ih odrzavaju na
    vlasti. Da bi zadrzali pozicije, spremni su prodati ili pokloniti i poslednji pedalj Srpske zemlje, prodati narod,
    ,poniziti Drzavu i sebe u ime Drzavu.
    Zadnji je cas da se narod probudi dok ne bude kasno…….” pleme moje snom mrtvijem spava “……….




    4



    0
  2. Evropa je uvek radila protiv Srbije, te Srbija treba da bezi od nje.Evropa i Amerika uvek drze sargarwepu i stap,prvo dodje sargarepa a akol to ne uspe dolazi stap.Srbija je duboko ucenjena zemlja ako sada moramo da radimo na svoju stetu, sta nam tek sledi kada udjemo u EU.Odluku o ulasku u EU treba doneti narod, referendumom, a ne politicari iz llicnih interesa.Politicari stalno govore o nekom blagostanju, a kriju sve sto nije u interesu Srbije.Evropu ne drze nacije, vec njihovi idijoti koji zbog ogromnih plata prodaju nacionalne interese.




    2



    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *