Олигархија царује, раја гладује

Најновија истраживања откривају зашто највеће неје днакости у свету призивају револуцију у САД и ЕУ

Одговор на питање у каквом је стању наш свет данас, безмало десет година од почетка глобалне економске кризе, нуди нам последње истраживање банке „Креди Свис“. Подаци показују да је јаз између богатих и сиромашних већи него икада, јер најбогатији, који чине један одсто друштва, контролишу половину богатства овог света. Само у прошлој години забележено је нових 2,3 милиона „доларских милионера“, тако да их сада има више од 36 милиона.

БОГАТИ СВЕ БОГАТИЈИ Раскорак између богатих и сиромашних се од 2008. наовамо повећао за десетину, са 42,5 одсто на 50,1 посто у 2017. години, што значи да богати данас контролишу више богатстава него икада пре, док се „цех доларских милионера“, који је опао 2008, брзо опоравио и сада таквих богаташа има чак три пута више него на прелому миленијума, 2000. године. Иако речени „сој“ милионера представља тек 0,7 одсто светске популације одраслих, они данас контролишу чак 46 посто светског богатства, чија вредност се процењује на 280 трилиона долара. С друге стране је армија најсиромашнијих, коју чини 3,5 милијарде одраслих. Сви сиромашни људи представљају 70 одсто светске популације, а контролишу тек 2,7 посто светског богатства. У врху „светске пирамиде богатства“ налази се Америка – две петине богаташа живи у САД, док их је у Јапану седам одсто, а у Великој Британији шест процената.

[restrict]

Још бржи је пораст „ултрабогатих“ са иметком тешким више од 50 милиона долара. Ултрабогати су се од 2000. године вишеструко „намножили“, тачније, за више од 170 одсто. У таквом свету су највећи губитници млади који не могу да очекују да ће тако брзо постати богати, као што је то било могуће у прошлости. Наведени статистички подаци нису тек пуки показатељ већ познатог једносмерног општег тренда, јер и друга истраживања опомињу да велика неједнакост у друштву по правилу води у нестабилност, побуне, па чак и револуцију.

Амерички часопис „Нејчр“ објавио је недавно истраживање које доказује да су теорије које повезују избијање револуција са великим разликама у друштву више него тачне. Најопсежнију студију на ту тему, од када је света и века, израдили су научници америчког државног универзитета у Вашингтону у сарадњи с још 13 институција. Анализирали су економску неједнакост у људским заједницама кроз историју човечанства, користећи најразличитије археолошке податке и документе, и помоћу Џини коефицијента мерили расподелу богатства у различитим друштвима, рангирајући их од коефицијента 0 (означава потпуно егалитарна друштва) до заједница које су близу вредности 1, што је ознака за друштва са високим степеном неједнакости. Истраживање открива да цивилизације имају тенденцију кретања ка све већој неједнакости, јер у том процесу узак део популације миц по миц присваја повлашћени положај власника средстава која им омогућавају (пре)расподелу дохотка, па постају све богатији, а сиротиња раја – све сиромашнија. Ово истраживање шокирало је америчке научнике: „Веома смо забринути због стања у САД, јер ако се вредности ’Џини’ попну сувише високо, то призива револуцију или наговештава колапс државе. Надохват је тек скроман број мера које би могле да снизе ниво Џини коефицијента“, упозорава др Тим Кохлер, водећи аутор пројекта и професор археологије и еволуционарне антропологије.

РЕВОЛУЦИЈА ИЛИ КОЛАПС? САД тренутно бележе високу вредност Џини коефицијента, чак 0,81. Значи надомак 1, због чега је Америка и према „Allianz Global Wealth“ извештају о светском богатству за 2016. годину једна од најнеуралгичнијих држава у свету. Занимљиви су подаци и о другим земљама; Србија, на пример, има Џини коефицијент 0,64. У поређењу са земљама које су искорачиле из истог друштвеног и социјалног миљеа, дакле из некадашње државе СФРЈ, Србија је друштво изражене неједнакости и лошија је, на пример, од Словеније, чији је Џини коефицијент 0,54. И све то упркос значајној разлици у висини достигнутог бруто друштвеног производа (БДП) у корист Словеније.

У Србији је јаз између богатих и сиромашних у 2016. години био већи него у неким државама ЕУ, рецимо у Пољској (где је Џини коефицијент био 0,62), Португалији (0,63), Румунији (0,62), Шпанији (0,53), Словачкој (0,42)… Србија је много „неједнакија“ и у поређењу с другим земљама, попут Јужне Кореје (где је „Џини“ 0,53), Швајцарске (0,62) Тајвана (0,63), Украјине (0,6). Већа неједнакост него што је то случај у Србији присутна је, на пример, у Перуу (0,69), Русији (0,68), Јужној Африци (0,78), Шведској (0,79), Тајланду (0,67), Турској (0,67), Великој Британији (0,75) и САД (0,81). У најновијем извештају за 2017. годину подаци су још алармантнији, јер је неједнакост у Србији скочила са 0,64 на 0,65.

Да би поредили богатство људи у различитим периодима наше историје, научници су поред података о нето зарадама и куповној моћи, који су нам данас доступни, примењивали и друге податке, на пример величину кућа и слично. Анализу су поткрепили подацима са 63 археолошких налазишта. Закључци до којих је дошао тим америчких стручњака показују да су људске заједнице у почетку живеле и расле у релативној једнакости, уз минималне разлике које је Џини коефицијент измерио на свега 0,17. Разлике су уочљивије с почецима узгоја стоке и пољопривреде. Све то је повезано и с концептом власништва, јер људи више нису живели као номади, а власништво над земљом преносило се с колена на колено. На тај начин се из рода у род преносило и акумулирано богатство. У то време неједнакост је на „Џини“ скали у земљорадничким друштвима порасла на 0,27 док је у развијенијим ратарским заједницама достизала и 0,35. Неједнакост се током векова широм Европе све до новог века само повећавала, док разлике у Америци, у доба Колумбовог открића, и нису биле нарочите, пре свега зато што су тамошњи староседеоци имали много мање припитомљених (домаћих) животиња, плус што су услови за земљорадњу и њену експанзију били у то доба веома тешки у поређењу с другим регијама на кугли земаљској. Укратко, највеће разлике у друштвима прошлости биле су забележене у патрицијском Риму, где је неједнакост достигла бум, тачније „Џини“ ниво од 0,59.

ЕУ И САД, ПОБУНА ИЛИ (Р)ЕВОЛУЦИЈА Али чак и највеће друштвене неједнакости забележене у историји човечанства биле су, упозоравају истраживачи, много мање у далекој прошлости него данас, јер су сада неједнакости „веће него икада у последњих хиљаду година“. Према налазима историчара, друштва имају ограничену способност функционисања у условима велике неједнакости, што на крају неминовно води до „тачке преврата“. Неки од препознатљивих видова велике неједнакости могу се готово свакодневно уочити у многим деловима света, попут друштвених немира, пораста насиља и, најпре, драстичног смањења солидарности. Др Кохлер наводи да људске заједнице никада нису биле фер на тему „мирољубивог смањења неједнакости“, па су се кроз историју, као „једине ефективне методе за смањење неједнакости потврдили – куга, велики ратови или револуције“.

„Најразорније револуције повезује заједничка нит кроз историју, и управо зато неки научници страхују за усуд САД. Револуције су биле последица конфликата насталих, пре свега, због непроменљиве (и неодрживе) економске неједнакости. Истраживање, објављено у часопису ’Нејчр’ не открива нам само како су настале прве разлике између богатих и сиромашних, него и да се историја увек понавља и да је предодређено да се опет понови – и то можда раније него што слутимо“, закључује амерички портал „Инверс“ алудирајући на највишу забележену неједнакост у САД од 0,81 по „Џини“ стандарду. Уз чињеницу да прогресивно расте сиромаштво и у Немачкој, као најбогатијој економији ЕУ, уз забележен пораст неједнакости и у другим великим државама Уније, од Велике Британије преко Шпаније до Италије, јасно је зашто аналитичари упозоравају да се и заједници европских народа са седиштем у Бриселу
лоше пише.        

 

На шта упозорава „Џини“?

Џини коефицијент (енгл. Gini index, Gini ratio) представља најчешће коришћену меру дисперзије, а користи се као мера неједнакости прихода, неједнакости дистрибуције или расподеле богатства. Генерално, показује се концентрација тржишта, а коефицијент је произашао из Лоренцове криве дистрибуције. Вредности му се крећу између 0 и 1, где низак Џини коефицијент представља једнаку расподелу прихода или богатства, а висок „Џини“ представља неједнаку расподелу. Италијански статистичар и социолог Корадо Џини је измислио и први објавио Џини коефицијент 1912. године у свом раду „Варијабилност и променљивост“.

У случају апсолутне једнакости Џини коефицијент има вредност 0 и тада сви имају тачно исти приход, док у случају апсолутне неједнакости „Џини“ има вредност 1, односно једна особа има све приходе, а остали немају приходе.

Како побеђује олигархија?

Ако су због неједнакости у друштву осиромашиле велике масе људи, намеће се питање – зашто обесправљена и угњетавана већина не преузме власт и промени „правила игре“ праведнијом прерасподелом друштвеног богатства? Одговор проналазимо у књизи Метјуа Симонтона „Класична грчка олигархија“, као и у делу „Олигархија“ које је написао Џефри Винтерс. Зашто, дакле, олигархија побеђује? Најкраћи одговор је: због институција.

Метју Симонтон нас враћа у доба античке Грчке, када је и настао термин „олигархија“. Парадоксално, највећа опасност по олигархију јесте – сама олигархија; укратко, поделе и трвења унутар најбогатијих људи на власти. Да би то спречиле, грчке елите су успоставиле институције и одредиле праксу у циљу спречавања да се олигархија отме надзору. Усвојени су и закони који су у античко време забрањивали демонстрацију екстравагантног богатства које може изазвати завист. Одлуке, важне за олигархију, усвајане су тајним гласањем и консензусом. С друге стране, олигарси су своју моћ јачали личним пријатељствима и везама, културом, светковинама, ритуалима и заједничким вредностима. Насупрот су им биле масе, држане у покорности тактиком „завади па владај“. Систем је бунтовнике и доушнике пацификовао и награђивао учешћем у власти; упорнији критичари власти, отпорни на мито, били би брутално кажњени. Олигарси ништа нису препуштали случају, па су строго контролисали јавни простор како се народ не би организовао. Протеривање маса далеко од очију јавности и дозвола окупљања ван центара града како раја не би могла да демонстрира и свргне владу, један је од најстаријих метода за очување власти.

Олигарси су, „попут шефова мафије у новије доба“, одвајкада везивали судбину „обичних малих људи“ и њихову егзистенцију за сопствени успех, па су и на тај начин сузбијали отпор маса. Проток тајних информација за повлашћене и (зло)употреба „циљно изабраних“ информација којима је „бомбардована јавност“, били су неки од начина за опстанак олигарха на власти. Уместо споменика у част демократије, устоличавани су кипови посвећени лику и делу појединих моћника. Звучи познато? Подељен јавни простор, контрола медија, посвађани синдикати – све то су појаве са којима се данас, слично као некада, суочава савремени свет. Џефри Винтерс опомиње да је за олигархе најважнија „одбрана богатства“, тачније „одбрана власништва“ које је некада укључивало дворце и друге велике некретнине, „а данас владавину закона (донетих по вољи ’владајућих’)“, као и „одбрану стицања богатства“, што се своди на смањење пореза и државних дажбина за богаташе. У срцу описаних процеса је „концентрација економског богатства и његова употреба за политичке циљеве“.

Демократија је прва на мети олигарха зато што демократе све своје снаге упиру у осигурање услова за политичку једнакост грађана, а заборављају на темељну претњу демократији, оличену у економској неједнакости, али и утицају који олигарси остварују путем медија, плаћених реклама, лобирања и сличног. Отуда Винтерс разликује четири типа олигархија; као прво, „ратну олигархију“ у којој владају они који су се власти дочепали силом оружја, и „мафијашку олигархију“ у којој терор у друштву спроводе наоружани појединци. Следе „ненаоружане олигархије“ које назива „султанистичким“ (нпр. Сухартова Индонезија), јер владар опстаје на власти помоћу персоналних веза. Најсуптилније су „цивилне олигархије“ где се наоко власт врши „колективно“, а не силом оружја, иако су на снази олигарсима прихватљиви и прикројени закони. У складу с том типологијом Винтерс убраја САД у цивилну олигархију која је „преправила систем“ како би одбранила своје богатство и утицај на целокупно друштво. У САД је то постигнуто дерегулацијом тржишта рада и смањивањем пореза за богате. И у многим другим државама олигархије владају комбинацијом описаних метода. Из Винтерсових анализа произлази да демократија може да победи олигархију само уз услов подела унутар разних група олигарха, или, у изузетним случајевима, када се већи део народа организује у јединствен фронт отпора.

[/restrict] hairy girl деньги в займ для снгполучить займ на карту быстровзять займ в хабаровске