О варалицама

Обмане ли нас нешармантан човек, то значи да смо глупи; обмане ли нас шармантна варалица, то значи да смо наивни. Ко би изабрао да буде глуп кад може да буде наиван?

Варалице су изгубиле свој шарм: спретан, вешт, политичар или банкар, уметник или адвокат, варалица је остао без шарма. То сазнање куца у темељ његовог идентитета. Јер, могуће је бити несимпатичан лекар, будући да је сврха тог избора положена у лечење. Могуће је бити мргодни професор, пошто је ту сврха положена у поучавање. Али варалица не може раздвојити варање и шарм, јер тек шарм чини варалицу достојним поштовања. Обмане ли нас нешармантан човек, то значи да смо глупи; обмане ли нас шармантна варалица, то значи да смо наивни. Ко би изабрао да буде глуп кад може да буде наиван?
[restrict]

Жорж де ла Тур је велики сликар: и у најстрожој панорами сликарских платана можемо пронаћи неколико његових слика. Његова Магдалена са мртвачком главом на колену или на ноћном столу, загледана у свећу која свуда около распростире тамну светлост, као да подстиче посматрача да се изгуби у некој нестварној одсутности, у праосновној замишљености и меланхолији. Ипак је његова слика о смрти Светог Себастијана уметнички радикалнија: наглашени геометризам фигура, њихов скоро апстрактан положај, доминација линије, наглашена тама која притиче са сваке стране и опкољава сваку фигуру, мутна светлост једне свеће – све то делује модерно. Као да је стандардни религиозни мотив подвргнут духовном искуству модерног сликара. Необично је, међутим, да на слици не видимо ничије очи: туга се изражава на тај начин што су очи свих скривене, тек једна усамљена суза на лицу светице сведочи о жалости. Ово изостављање очију, њиховог динамизма, као да нам сугерише како нема никаквог варања у смрти Светог Себастијана ни у тузи која је настала у суочењу са том смрћу.

Одакле нам ова помисао? Ако погледамо другу Де ла Турову слику – на којој светлост није тако мутна – препознајемо како наша слутња добија оправдање. Јер, слика која носи име Le Tricheur, настала у периоду између 1633. и 1639. године, уље на платну, која се налази у Лувру и коју на енглеском зову The Cheater а на немачком Der Falschspieler, приказује нам запрепашћујуће интензивну игру очију. Али онај кога варају, који се налази на десној страни слике, сувише је загледан у своје карте, сувише усредсређен на оно испред себе, сувише незаинтересован за све око себе, да бисмо могли јасно видети његове очи. Богато обучен млад човек, иза кога се налази светла позадина, што нам сугерише да је одабран да буде жртва преваре, док се тамна позадина распростире иза варалица, представља неопходан део уметничке замисли, али не и њен одлучујући домашај. Јер, психолошко и значењско средиште слике усмерено је ка фигурама троје варалица: две жене настоје, док га послужују вином, да га лише новца са стола, као што мушкарац по коме је слика именована крије каро кеца иза леђа.

Али њихову међузависност, коју је Де ла Тур назначио кроз психолошку суптилност покрета њихових руку, одлучујуће изражава игра очију: свако гледа у другом правцу, напетост је испунила овај час тишине, погледом прате једни друге, као да нешто сумњају, као да су на жртву заборавили, скривање карата учествује у варању као и служење вином. Шта, међутим, значи ако на овај начин посматрамо Де ла Турову слику? У том случају је допуштено претпоставити да је жртва само историјски реквизит слике, свакако неопходан, док је универзалност слике положена у фигуре варалица. То постаје још наглашеније ако замислимо слику без фигуре превареног. Она тада добија потпуно модерно својство: изостављањем превареног, одједном сви постају преварени. Јер, разрушена је суптилна психолошка игра самих варалица, она је остављена без спољашњег тежишта, ослобођене су силе варања као таквог, долази до експлозије његовог језгра: не зна се више ка коме је варање усмерено, ко кога вара, претходни погледи сарадње постали су погледи неповерења.

То значи да је оспољено дупло дно Де ла Турове слике, оно што је у њој потиснуто, премда непрестано дејствено. Док су – са фигуром превареног – варалице међусобно повезане тежњом да неког преваре, док они међусобно сарађују вођени том сврхом, дотле су – без те фигуре – откривени њихови истински односи: они ничим више нису повезани, они се увек истовремено међусобно варају, они више не управљају собом зато што варање – као такво, као дејство, ослобођено сврхе – влада њима. Њихове очи се разилазе не зато што прате све око себе него зато што прате једни друге, у страху од међусобне преваре. Онај који гледа у посматрача, који крије кеца каро, не упућује нас да саучествујемо са превареним него нас контролише у страху да га не преваримо, да са неочекиване стране не дође невоља. Тако се осведочавамо у лебдиво и незадрживо распростирање варања: свеобухватност варалица преноси се у посматрача. Одједном су у структуру варања ухваћени сви: и актери, и посматрачи, и време. Ту више нема места за шарм.     

[/restrict]