О једном дубоком осећању дужности

Не може се нипошто говорити о два Слободана Јовановића, о једном у земљи и другом у избеглиштву. Постоји само један Слободан Јовановић

Приближавање једног посебно значајног јубилеја за нашу културу, 150. годишњице рођења Слободана Јовановића, подсећа нас на потребу да се посвети пажња низу питања везаних за Јовановићев дуги и богати живот и његово разноврсно и сложено дело. У нашој јавности, културној и научној, деценијама после Другог светског рата и после пресуде изречене од револуционарног суда, над Јовановићевим радом и делом скоро да се надвио потпуни мук. Његове књиге и расправе нису исписане из библиотечких фондова, али у радовима његових ученика и млађих колега са Правног факултета могле су да се појаве само у понекој белешци или библиографској јединици. Посебно непојамно било је поновно објављивање његових књига и расправа, па је утолико храбрији и часнији био изузетак када су 1963. године Матица српска и Српска књижевна задруга  објавиле Јовановићеве Портрете из историје и књижевности у избору Живорада Стојковића. До последњег покушаја спречавања објављивања дела Слободана Јовановића дошло је 1985. године, после једне жестоке и добро оркестриране кампање партијских органа Београда и Србије. Тај последњи покушај доживео је убрзо неуспех са пропашћу идеологије под чијим знаком је Слободан Јовановић и осуђен, да би затим деведесетих године била објављена Јовановићева сабрана дела, као и више расправа о његовом делу и личности.
[restrict]

У СВЕТУ ПОЛИТИКЕ Потреби да се приступи широком и темељном изучавању Јовановићевог дела посебно и подстицајно излази у сусрет недавно објављена изузетно значајна и обимна књига Бориса Милосављевића Слободан Јовановић. Теорија. После монографија Александра Павковића (1993, 1996) и популарног, краћег увода у дело Слободана Јовановића из пера Миодрага Јовичића (1997), Милосављевић на више од 650 страна своје књиге, први пут на многобројним архивским изворима и изузетно утемељено у најширем историјском, политичком и културном контексту разматра и прати еволуцију мишљења Слободана Јовановића. Поврх тога, ова студија најављује нова истраживања и нове радове самог аутора о Јовановићу. Његови теоријски ставови (филозофски, политички и правни) и њихова еволуција на подробан и уверљив начин приказани су овде у друштвеној средини у којој се он сам образовао и кретао.

Ма колико у овој књизи била реч искључиво о теоријским ставовима Слободана Јовановића, што потврђује већ сам назив књиге, Милосављевић посебно разматра његов специфичан однос према политици. То нас враћа на питање које је одавно постављано и које се до дана данашњег изнова поставља. Реч је о разлозима који су довели  до Јовановићевог не само посредног већ и непосредног учешћа у политици, пре свега до његовог прихватање позива за улазак у Владу од 27. марта 1941. године и учешћа у раду Владе у емиграцији. Добро је познато, при томе, да ни тада ни икада раније Јовановићев јавни ангажман није био страначки обојен, за разлику од многих његових савременика, било да је реч о правницима, историчарима или књижевницима.

Наравно, да бисмо одговорили на питање који су разлози навели Јовановића да уђе у свет политике, треба обратити пажњу на који начин је он разумевао политичко мишљење и политичко делање. Јовановић није најоштрије делио научни, кабинетски рад од политичког искуства, као два сасвим одвојена света, бeз додирних тачака. Он није био заступник мишљења да знања из једног од ова два света неизбежно шкоде знању из другог света. У једном од та два света, политичком, Јовановића као човека од науке природно више су морала привлачити начела него њихова примена.

У Милосављевићевој књизи детаљно су анализирана схватања Слободановог оца Владимира Јовановића, идеолога Либералне странке и Уједињене омладине српске, и образложен је утицај који је он имао на свог сина. Не сме се нипошто заобићи чињеница да је Слободан Јовановић пореклом из политичке породице, што је имало велики утицај на његов живот. Већ његово рођење у Новом Саду, који се тада налазио у Аустроугарској, било је условљено политичким околностима, односно политичком делатношћу његовог оца. Премда је Владимир првенствено био човек политике, а Слободан првенствено човек науке, то узајамно прожимање политике и науке својствено обојици обележиће и многе њихове савременике.

Слободан Јовановић је веома рано показивао интересовање за политику. Могло би се рећи да ју је подразумевао, као саставни део живота у држави и у свом народу. Као што је познато, у околностима тадашњег друштва сматрало се да сви, а посебно најбољи ђаци, какав је био Слободан, имају дужности према својој држави и да треба да буду спремни да раде за њу. Читав низ државника тадашње Србије потекао је од најбољих студента и потом најистакнутијих професора и научника.

У Милосављевићевој књизи детаљно се приказује како је Слободан Јовановић након повратка са студија, после кратког времена проведеног у судству, пет година био државни чиновник у Министарству иностраних дела. Тада је био потпуно посвећен политичким питањима везаним за судбину српског народа на Балкану. Сачуван је један његов исцрпан службени извештај о стању српског народа, цркве, српских конзулата, учитеља и школа, као и османске администрације и страних конзулата који је саставио након службеног обиласка подручја Рашке, Косова, Метохије, Скопско-тетовске области и Македоније.

ВРЕДНОВАЊЕ ПОЛИТИКЕ Током рада у Министарству иностраних дела Слободан Јовановић је једно време био најближи сарадник Стојана Новаковића. Тада је Јовановић могао изблиза да сагледа сву сложеност рада владе и стекне искуства о томе на самом изворишту доношења највиших државних одлука, о чему је касније писао. У једном тексту он примећује да је Стојан Новаковић могао боље од других историчара да разуме политичку страну Првог српског устанка пошто је и сам имао политичко искуство. Дакле, Јовановић истиче политичко искуство као један од критеријума за научно сазнавање. Ту се можда најбоље може сагледати посебност његовог схватања односа теорије и праксе и начин на који је вредновао политику. Милосављевић такође запажа да су Слободана Јовановића, када је реч о значајним политичким мислиоцима, посебно привлачили теоретичари са политичким и државничким искуством (Платон, Макијавели, Берк, Маркс).

На Јовановићев  национални рад, прво у Министарству иностраних дела, а затим у Пресбироу за време Првог светског рата и по његовом окончању, много касније дошао је рад у Српском културном клубу од 1937. године. Према једном сведочанству, одговарајући на питање ко је оснивач Српског културног клуба, Слободан Јовановић је рекао да је то била његова идеја: „Пре неколико година био сам у Далмацији и пролазио кроз Босну. Видео сам да су наши Срби доста збуњени и да им културне установе пропадају. Док су били под Аустроугарском, бринули су се сами о себи и имали јаку приватну иницијативу. После рата мислили су да је ту држава, којој треба све препустити. У ствари, држава није била српска, нити је преузела послове Просвјете, Матице српске и других културних друштава. Ја сам мислио да тај рад треба обновити.“

Недовољно би било, међутим, рећи да је Слободан Јовановић био заинтересован за политику само из породичних разлога или сплетом околности због којих је почео да ради у Министарству. Личности које су га познавале говориле су да је имао високо осећање дужности. Човек који је Слободану Јовановићу предложио да уђе у Владу од 27. марта, и тако пређе ту линију између посредног и непосредног учешћа у политици,  оставио је следећи запис: „Супротно извесним тврђењима, Јовановић није био унапред упућен у тајну о спремању преврата. Он је прихватио да уђе у владу политичких странака свих делова народа. Пристао је, без одушевљења и без опирања, по једном дубоком осећању дужности, тако типичном за њега.“

Долазимо тако до нечега о чему се посебно расправљало, а то је питање да ли је политичко ангажовање Јовановићево у Влади било науштрб самог његовог научног угледа, односно да ли је нанело штету његовом научном делу. Треба додуше одмах рећи да и они који покрећу ово питање не могу да заобиђу тврду чињеницу да у годинама када је прихватио да буде председник Владе у Лондону, иза Јовановићевог имена је стајало једно, у српском народу и култури у много чему велико, изузетно дело. И стајало је не само дело већ и изузетна, јединствена личност, како у политичкој и културној јавности, тако и у свести народа. Драгољуб Јовановић, професор  Правног факултета, председник Народне сељачке странке и после рата дугогодишњи политички затвореник написао је 1940. чланак под речитим насловом Слободан Јовановић и народ, који је закључио оваквом оценом: „Слободан Јовановић је од свих наших научника и професора ипак остао најближи народу. Зато при помену његова имена наш свет изоштри поглед и заустави дах, чекајући мудру мисао, духовиту формулу или дефинитиван суд.“ Тај утицај и снага Јовановићеве личности посебно су се осетили после Другог светског рата – и после осуде револуционарног комунистичког суда и након свих, на крају неуспешних, политичких покушаја да се његово прокажено дело заувек прогна из колективног памћења и културе народа у коју је било тако дубоко укорењено.

Можда не би било разлога да се уопште бавимо питањем да ли Јовановићево активно учешће у политици баца сенку на његово дело да у неким од текстова о Слободану Јовановићу не постоји тежња да се о његовом делу не суди само по томе какво је оно било већ да се размишља какво би оно могло бити да није било  тог Јовановићевог тобоже несретног и непотребног уласка у свет политике, када је „пошао путем који није био његов“.

У ТАКВИМ ВРЕМЕНИМА ОСТАЈЕ ЈЕДНО Добро је познато да је Јовановић учествовао у раду четири владе, два пута као председник и два пута као потпредседник, као и да је 1946. изабран за председника Југословенског народног одбора, тела неуспелог у замисли да буде главни орган југословенске емиграције. Све то време Јовановић, ван отаџбине и у избеглиштву није, у условима какви су тада морали бити, напуштао условно речено свој емигрантски научни кабинет. Тамо су настали и тамо су постхумно објављени његови историјски списи и портрети његових савременика. Као што је пре и непосредно после Првог светског рата писао изузетно важне критичке текстове о кризи парламентаризма у Архиву за правне и друштвене науке, тако ће се после Другог светског рата у лондонској Поруци озбиљно и зналачки бавити разјашњавањем актуелних друштвених и политичких питања у послератној комунистичкој Југославији. Као што је Милан Грол упечатљиво и потресно, у неколико бројева Демократије у јесен 1945. описао социјалну беду, страх, безнађе и разобручено насиље са којим се сусрео у Београду по свом повратку у земљу, тако ће Слободан Јовановић у написима, који можда јесу одисали њему својственом иронијом, али не и мржњом, потанко и редовно анализирати најважнија збивања и појаве у земљи у коју се никада више неће вратити.

Не може се зато нипошто говорити о два Слободана Јовановића, о једном у земљи и другом у избеглиштву. Постоји само један Слободан Јовановић. И у позним годинама, у посебним околностима у каквим су се нашли његова земља и народ, у друштвеном миљеу другачијем од онога у којем је провео највећи део живота, његово јавно деловање тада уз све недоумице и грешке у проценама људи и догађаја ипак је у складу са целим његовим претходним животом и радом. Тај његов рад у избеглиштву надасве је у сагласју са његовим разумевањем политике као дужности према држави.

Јовановић је у избеглиштву нападан да је једно писати историју, а друго правити је, другим речима приговарало се да је он био добар писац, али рђав, неуспешан  политичар. У времену када су се на драматичан начин у светском ратном окршају и после њега мењали радикално односи снага у свету и када су почели да се стварају обриси  нових међународних односа и поретка, један од Јовановићевих пријатеља с правом ће написати да неуспех није увек знак неспособности. Мислећи на ситуацију у којој се нашао српски народ крајем Другог светског рата, када није имао ослонац ни у једној великој сили, Слободан Јовановић се и сам питао шта да се ради у тешким, па и немогућим политичким ситуацијама, када се не могу јасно предвидети услови политичког успеха. И записао је, језгровито и јасно, нешто што је много више од његове личне и исповедне поруке: „У таквим временима остаје само једно, а то је испунити дужност. Ако се више не зна шта може донети успех, зна се шта дужност налаже.“          
[/restrict]     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *