МЕМОРАНДУМ САНУ – Тридесет година после

Контроверзе о распаду Југославије и истина о једном спису који је потресао Балкан

Да ли је овај документ САНУ српски, или чак великосрпски програм; да ли је српска власт у време Слободана Милошевића стајала иза Меморандума и да ли га је наручила од САНУ; да ли је академик Добрица Ћосић на неки начин учествовао у изради Меморандума и да ли је као председник државе имао задатак да га у пракси реализује; како је Меморандум доспео у јавност, тј. ко га је и да ли га је украо – ово су нека од питања која јавност поставља деценијама, а на која аутор овог текста (Печат га објављује у два наставка) сада одговара

Као један од чланова Комисије која је написала Меморандум, и као један од оних који је заједно с покојним академиком Костом Михаиловићем припремио два издања тог документа, у многим приликама, на захтеве заинтересованих средстава информисања, износио сам своје виђење и оцене тог списа. Питања заинтересованих била су бројна, а најчешћа су: како је и зашто настао тај документ; ко га је и зашто нападао; да ли је прокомунистички или антикомунистички, пројугословенски или антијугословенски; да ли је послужио као иницијална каписла за разбијање Југославије; да ли је Меморандум српски, или чак великосрпски програм; да ли је српска власт у време Слободана Милошевића стајала иза Меморандума и да ли га је наручила од САНУ; да ли је академик Добрица Ћосић на неки начин учествовао у изради Меморандума и да ли је као председник државе имао задатак да га у пракси реализује; како је Меморандум доспео у јавност, тј. ко га је и да ли га је украо; како су академици прихватили Меморандум; да ли се, када и зашто известан број академика дистанцирао од Меморандума; какве су последице меморандумске афере на понашање Академијиног руководства?

Овом приликом покушаћу да одговорим на сва та питања.

Одлука да се напише Меморандум донета је зато што су многи чланови Академије увидели да је Србија после доношења Устава из 1974. запала у вишеструку тешку кризу. Партија на власти је тзв. плавом књигом, на иницијативу Драже Марковића, покушала да реши питање положаја Србије у Федерацији, али се испоставило да она за тако нешто није имала ни снаге, ни способности, па ни храбрости. У време једнопартијског система Академија није хтела, а и да је хтела, није могла, да се уплиће у политику. Али када се тај систем почео урушавати, пошто је произвео многе тешкоће, а партија на власти, осим грчевите борбе да очува власт, за друго није била способна, Академија је одлучила да се Меморандумом укључи у политику, да једном анализом широког спектра укаже на све проблеме пред којима се нашла Србија и да подстакне њихово решавање.

[restrict]

Академија је одлучила да се огласи Меморандумом и зато што је свим мислећим људима, не само Академије већ и Србије, било јасно да је Југославија запала у тешку друштвену, економску, национално-политичку, уставну и културну кризу. Било је видљиво да се урушава и федеративни систем, али и сама Југославија, да посебно две северозападне републике настоје да успоставе конфедерацију или асиметричну федерацију, чиме су припремале терен за сецесију, за разбијање заједничке државе. Слутећи зло до којег ће довести распад Југославије, академици су хтели да сачувају Југославију у федеративним оквирима у којима би Србија била потпуно равноправна с осталим федеративним јединицама и не би била подређена и обеснажена аутономним покрајинама. Према томе, Меморандумом није заговарано рушење већ очување Југославије. Онима који су одлучили да напусте Југославију, а то су Хрватска и Словенија, зато је и засметао Меморандум, зато су га и нападали и даље га нападају. Тим нападима они беже од сопствене одговорности за распад Југославије и за сву трагедију која је настала због распада. У критикама које изричу о Меморандуму они се не држе текста тог документа, већ му произвољно додају оно што у њему нема, измишљају, фалсификују и оптужбама безочно лажу.

Кад су западне силе одлучиле да разоре Југославију, свом силином и свим средствима окомиле су се на Србију и Србе зато што су, за разлику од северозападних република, били против разбијања заједничке државе. Србија и Срби су зато жигосани као главни кривци за сва злодела која су се дешавала на тлу Југославије. И САНУ са Меморандумом се зато нашла на удару безобзирних критика, па су оптужени као идеолошки предводници великосрпских планова и циљева. Зато што је Меморандумом извршена анализа стања које је владало у Југославији, чиме је показано да је Србија Уставом из 1974. доведена у врло тешку ситуацију, која њеним државним, националним, економским и културним интересима није одговарала, Хрватска и Словенија су се окомиле на Академију ‒ академике и Меморандум. Њима је одговарала слаба и Уставом из 1974. године на покрајине разбијена Србија, Србија без плана, без циља, Србија која је изгубила све компасе, која се немоћно копрцала завезана опаким веригама Устава из 1974. године. Када је освануо Меморандум, коме је био циљ да Србију извуче из кризе, да је ојача, сецесионисти нису бирали средства да је у томе онемогуће. Они њиме нису били само изненађени већ и заплашени. Схватили су да је у Србији на помолу заокрет. Да Србија више неће бити спремна на ћутање и трпљење, на тешке неправде које су јој наметнуте. Не желећи да дозволе Србији да мења по њу погубне односе, одлучни да је зауставе у тражењу излаза из кризе, коју је захтевао Меморандум, окомили су се на њега гебелсовским лажима.

На основу досад непознатог документа, који сам као прилог објавио у најновијем издању Меморандума под насловом Информација о активностима и ставовима Савеза комуниста поводом тзв. „Меморандума“ групе академика у Српској академији наука и уметности, а који су, као поверљив акт, сачинили Градски комитет основне организације Савеза комуниста у Београду и Централни комитет Савеза комуниста Србије, Комунистичка партија Србије и њени челници били су тешко погођени критиком Меморандума на рачун њене по српске интересе погубне политике. Посебно их је заболела и узнемирила критика која се односила на Јосипа Броза, Едварда Кардеља и одлуке АВНОЈ-а. Осим тога, из документа се види да су водећи људи Комунистичке партије Србије били уплашени да се у Академији око Меморандума појавила озбиљна опозициона групација, која би могла да угрози партију на власти. Да се то не би догодило, власт је одлучила да се свом силином обруши на Академију, творце Меморандума и на Меморандум. Тако се десило да су се властодршци Србије нашли на истим позицијама са Загребом и Љубљаном и са западним силама које су одлучиле да растуре Југославију. У сваком случају, била је то кратковида и себична, а по интересе Србије и опстанак заједничке државе веома штетна политика.

Једна од главних оптужби изречених на рачун Меморандума односила се на то да је тим документом заговарана великосрпска политика, да су академици њиме написали великосрпски програм. С том оптужбом Меморандум се нашао и пред Хашким трибуналом. Међутим, чињеница је да у Меморандуму нема ниједне реченице на основу које би се могло закључити да су академици њиме заговарали великосрпске амбиције, осим ако се намера да се Србија ослободи Устава из 1974. године, по надлежностима се изједначи са осталим републикама и ослободи се туторства две покрајине не протумачи као великосрпска тежња. Иако су Србија и САНУ крајње неосновано због Меморандума доживели праву сатанизацију због наводних великосрпских намера, између осталог и зато што се као такав Меморандум нашао и у оптужници пред Трибуналом, ни у једној пресуди досад изреченој у Трибуналу није поменут Меморандум. Треба ли бољег доказа да је оптужба о великосрпској политици Академије и Меморандума подла и злонамерна измишљотина, која се и данас, нарочито из Загреба, непрестано понавља, с намером да се прикрију више него столетне тежње најзначајнијих хрватских политичара за стварање велике и етнички чисте Хрватске.

Меморандум су посебно Хрвати, али и не само они, неосновано и злонамерно оцењивали као „фамозни и злокобни ратнохушкачки документ, који је послужио као основа за крваве ратне походе“, па је постао „иницијална каписла“ за разбијање Југославије. Кад се зна да је Фрањо Туђман изјавио да „рата не би било да га Хрватска није хтела, а хтела га је зато што је знала да не може бити независне Хрватске док постоји Југославија“, јасно је где се налазила иницијална каписла „за крваве ратне походе“ и за разбијање Југославије. Онда је јасно и то да је Меморандум на сва звона озлоглашаван као ратнохушкачки документ само да би се скинула одговорност са истинских криваца који су одлучили да по сваку цену, па и проливањем крви, разбију заједничку државу, а створе своје посебне независне државе.

Кад је реч о оптужбама да је Меморандум великосрпски програм, потребно је да нагласим да Меморандум није написан с намером да буде национални програм, већ с циљем да послужи једнократно, у оном тренутку, а не у перспективи, што је случај с правим националним програмима. Ни по форми, ни по садржају, ни по закључцима и циљевима који се из њега могу извући, Меморандум није написан као национални програм. Упркос томе, он је доживљен као национални програм и данас га с многих страна, посебно они који Србима нису наклоњени, тако и представљају. Они добронамерни, који су у Меморандуму видели излаз из ондашње кризе, а таквих није било мало, и касније су од Академије очекивали да се огласи, да понуди неки нацрт, или чак и готов национални програм. Не колебам се у томе да кажем да, по мом уверењу, САНУ није позвана да пише национални програм. Свугде у свету иза таквих програма морају и треба да стану државе и владе. Он мора да буде састављен на основу бројних, разноврсних и поузданих података, сурово реалних оцена, процена и стварних могућности. Ти подаци, оцене и процене у надлежности су државе. Они нису, не могу и не треба да буду доступни свима којима се прохте да их имају. Подаци на основу којих треба да буде састављен национални програм и сам програм нису доступни јавности. Свуда у свету то су тајни документи с којима су упознати само најужи кругови државног руководства. Меморандум није рађен у тајности. Одлука да он буде написан донета је јавно на једној од скупштина Академије. Према томе, он из много разлога не би могао да буде третиран као национални програм.  

Из излагања прочитаног на скупу у САНУ 27. новембра, а поводом поновног објављивања књиге о Меморандуму коју су штампале „Новости“

[/restrict] unshaven girl взять займ без отказазайм по системе контактзайм от учредителя проводки