МЕДИЈСКА ЗОНА – ЦРНИ ГУЈОН

Да ли је за гледање Неба над Берлином или До краја света потребно знати да је Петер Хандке „апологета екстремно десног српског национализма“, како га на Западу називају? Ако пријатељи Србије морају у својим земљама да се правдају и да страдају због тога што нас воле, да ли треба и ми да их разапињемо?

Једна од фиксација (про)западних медија у Србији јесте доказивање тезе да су ова земља и овај народ толико поремећени да нико нормалан на свету не може да их воли и подржава. Ретко који наш инострани пријатељ није прошао кроз „специјално васпитање“ другосрбијанске јавности. Када то раде таблоидни медији, тактика је вулгарна и нема мимикрије. „Медвеђа услуга за Србију: Само ви немојте да нас браните“ је, на пример, наслов текста о којем смо већ писали крајем октобра, а којим се дневник Блиц, ваљда у име својих немачко-швајцарских власника, дакле не наше, обратио неким од најпопуларнијих и најутицајнијих политичких личности Европе. Лист који себе сматра парадигмом независног новинарства у Србији не само да је Марин ле Пен (освојила више од десет и по милиона гласова на председничким изборима у Француској), Хајнца Кристијана Штрахеа (шефа Слободарске партије, треће најјаче аустријске странке са освојених 20,5 посто гласова на парламентарним изборима, партије која ће највероватније формирати владајућу коалицију са Народном странком Себастијана Курца) или Александра Дугина (којег неки сматрају сивом еминенцијом Кремља) „замолио“ да окрену леђа Србији него је, успут, изнео и низ неистина о њима како би их додатно огадио свом читалаштву. Сајт Еспресо, у власништву компаније „Адриа медиа“, чија се „штампана ствар“ Курир у „независним новинарским круговима“ третира попут Хрвата у филму Босна! француског хуманисте Бернар-Анрија Левија (кад су у савезу против Срба – добри су, када су против Муслимана – зли су), прошле године позабавио се интелектуалним делом међународне јавности наклоњеним Србији. „Особењаци, квазиинтелектуалци и сумњива братија: Ко је подржавао Србију током НАТО бомбардовања“ наслов је под којим овај медиј међу „разне белосветске ликове“ сврстава Ноама Чомског (који нас је, додуше, бранио само јер смо „противници његових противника“), нобеловца Харолда Пинтера (мотив исти као и код Чомског), грчког композитора Микиса Теодоракиса (који би „стално да туђим глогиње млати“), Никиту Михалкова (који је толико безличан да „шта мисли Путин, то ради Никита“), Патрика Бесона (добитник, поред осталог, Гонкурове награде и Велике награде за роман Француске академије, који је за Еспресо тек „просек просека“) и Хандкеа („бунтовног особењака“). О Хандкеу, чија се уметничка достигнућа доиста не дају оспоравати, најсликовитије се својевремено изразио „српски писац“ Томислав Марковић (ко је чуо за њега, нек дигне два прста). „Поред пријатеља као што је Хандке, Србији непријатељи нису ни потребни“, рече он и поништи егзистенцију Левија.

[restrict]

САЧЕКУША У НОВОМ ДАНУ У дисциплини „Како доказати да нико нормалан не би смео да воли Србију и Србе“ много елегантније се понела „луксембуршка“ телевизија Н1. Формално интервјуишући хуманитарца Арноа Гујона о његовом предавању „о хуманости у 21. веку“ на Факултету политичких наука, ова телевизија несразмерно је више пажње посветила његовим (бившим, или садашњим потпуно је свеједно) политичким ставовима него његовом хуманитарном раду (о овој теми разговарало се нешто више од два минута, док је цели разговор трајао шест пута дуже). Једино што у свему овоме има везе с политиком је назив факултета на којем је предавање и ништа више. Пошто је овај интервју изазвао бурне реакције у нашој јавности, од којих многе нису биле у складу са стандардима пристојности, иако мислимо да се то подразумева, верујемо да треба нагласити да све претње упућене директним актерима ове приче треба с гнушањем одбацити. Све да Гујон и јесте био неискрен у свом наступу током ове емисије и после ње, какве то везе има? Вероватно је био уплашен, у шоку и није се најбоље снашао у суочавању са нечим што му је, ипак, страно.
С друге стране, оно што је Н1 урадила, постављајући му провокативно питање о потенцијално неугодној политичкој прошлости (ако није неугодна, зашто би онда била занимљива?), очито је осмишљено и унапред припремљено, без икакве спонтаности. Иако се могу износити различити аргументи, могуће је оспорити не само легитимност него и легалност овог питања. Пошто се политичко мишљење некога ко се (у Србији) никада није бавио политиком може сматрати приватном ствари, погледајмо како на то гледају Кодекс новинара Србије и Закон о јавном информисању и медијима. „Подаци из приватног живота јавних личности објављују се само уколико је то у интересу јавности, односно уколико имају директне последице на више људи, уколико су у супротности с духом функције коју та личност обавља, или идејама које јавно заступа“, наводи се у Кодексу. Рекло би се, дакле, да не постоји оправдање за објављивање података о политичким ставовима хуманитарца Гујона, па макар они били и десничарски. И у Закону се истиче да „објављивање информације којом се врши повреда части, угледа или пијетета (…) није допуштено ако интерес за објављивање информације не претеже над интересом заштите достојанства и права на аутентичност, а нарочито ако се тиме не доприноси јавној расправи о појави, догађају или личности на коју се информација односи“.
Да ли се откривање нечије десничарске прошлости (или садашњости) може сматрати повредом части? У нормалним околностима не. Посебно ако особа у питању своје ставове не држи у приватности. Али у овом случају се овако нешто не може тврдити, пошто се Гујон, понављамо, у Србији никада није бавио политиком него искључиво хуманитарним радом и што никада није желео да на било који начин буде повезиван са било којим политичким покретом, па иако је некада раније, у некој другој земљи био политички активиста који је претендовао на председничку кандидатуру. Како ствари стоје, покушаћемо да објаснимо на примеру хомосексуалности. Да ли је у интересу јавности да зна да ли је неки новинар, правник, хуманитарац, политичар хомосексуалац? То је потпуно ирелевантно чак и у случају да се дотична особа бори за права „сексуалних мањина“, а дискриминацијом би се сматрало, по нашем законодавству, ако би таква особа била спречена да, на пример, предаје деци у школи. На питање зашто би се неко стидео својих десничарских идеја, можемо одговорити контрапитањем – зашто би се неко стидео своје хомосексуалности. Одговор је у оба случаја идентичан – из страха од дискриминације и одбацивања.
Зашто мислимо да је питање „јесте ли и даље идентитарац“ било постављено не да би се разјаснили неки детаљи око Гујоновог хуманитарног рада него да би се он укаљао? Зато што нам на првом месту није јасно шта се тиме разјашњава. Да ли неко ко мисли да екстремном исламу није место у Европи не може да буде солидаран са својом сабраћом са Косова? Да ли је противити се исламизацији и имиграцији нелегитимно и нехумано? И једном и другом се жестоко противио и чувени вишедеценијски лидер Комунистичке партије Француске Жорж Марше и то није „фашистичка ексклузивност“. Такође, да је само хтела разјашњење овог питања, новинарки би били довољни Гујонови одговори „правим разлику између хуманитарног рада и политике“, „свако може да има своје мишљење, али смо сви окупљени око једног циља“ или „политика не улази у нашу причу, без обзира на то шта ко мисли“. Ови одговори показују да један „фашиста“ има више толеранције и ширине него „непристрасна“ новинарка којој су неспојиве речи „десница“ и „хуманитарни“, али се „хуманитарни“ сјајно слаже с речју „интервенција“. Или је Н1 хтео да Гујонов некадашњи десничарски активизам прикаже као позитивну ствар.

ПИТАЊЕ СТИГМЕ У модерном друштву разне ствари носе своју стигму. Тако и припадност екстремној десници, иако сама по себи не подразумева било какву противзаконистост, може темељно угрозити нечији рад и егзистенцију. Тога би требало да буду свесни и новинари с Н1 којима смета када их етикетирају као „америчку телевизију“. Тиме се, јасно је, на новинаре и на информативни садржај ове куће ставља одређена стигма. Баш као што је Гујон у свом реаговању на питање о припадности екстремној десници почео да „врда“, то исто раде и на Н1 када се помене њихов „американизам“. Није ли чудно да они који кажу да се спроводи „хајка“ када се за њих каже да су „америчка телевизија“ не схватају да се „хајком“ може сматрати и називање некога „екстремним десничаром“? Да и једно, и друго имају за циљ, како сами на Н1 кажу, „дискредитацију“. Погледајмо како је директор програма Н1 за Београд Југослав Ћосић одговорио на питање листа Данас у вези с тим. „Ми смо пре свега телевизија која је регистрована у Луксембургу, наше седиште је тамо и ми смо формално луксембуршка телевизија. Сувласници ’Јунајтед’ групе, у којој је и Н1, су Европска банка за обнову и развој и инвестициони фонд ККР који се налази на Њујоршкој берзи, а то је интернационални инвестициони фонд. Може ко год жели нас да зове америчком телевизијом, али ми у најмању руку нисмо само америчка телевизија. Они то воле тако да кажу и то за циљ има дискредитацију, јер наводно није добро зато што је нешто америчко“, каже Југослав Ћосић. Прво, потпуно је небитно где је Н1 регистрована, а јасно је да је то учињено у Луксембургу из пореских, а не неких других разлога. Па нису они РТЛ. Питање је зашто Ћосић на првом месту као власника наводи ЕБРД, чији је проценат у власништву „Јунајтед“ групе непознат, док је проценат „међународног“, како каже, фонда ККР 70 одсто (према подацима Монитора за власништво у медијима Репортера без граница и БИРН-а). ККР је „међународни“ само по простору свог деловања, али је у ствари чиста америчка корпорација, што Н1 онда чини корпоративним, а не независним медијем, за шта се представља. Рећи за ККР да је „међународни“ фонд зато што послује широм света било би као када бисмо за Стејт департмент рекли да је мултинационална фирма. Али капитал нема националност.
Ако потенцирање ранијег политичког активизма или ставова некога ко се бави хуманитарним радом није хајка или блаћење него истраживање у циљу јавног интереса, да ли се онда исто може рећи и за нека питања која би требало да буду упућена луксембуршкој телевизији? Да ли би, на пример, од јавног интереса било питање о улози коју у компанији има бивши директор ЦИА Дејвид Петреус, човек који у свом џепу практично држи веома утицајне људе америчког естаблишмента попут саветника за националну безбедност Херберта Рејмонда Мекмастера, који се, како пише Гардијан, залагао за наоружавање припадника сиријског Ал Нусра фронта, филијале Ал Каиде? О улози Петреуса и ККР у рату у Сирији пише и француски новинар Тјери Мејсан: „Бројна су документа која сведоче чињеници да је шверц (оружја у Сирију) организовао генерал Дејвид Петреус, прво на јавној функцији, као директор ЦИА, а потом приватно, преко финансијске компаније ККР уз помоћ неких високих јавних дужносника.“ Да ли би „хајка“ било питање о припадности директора Уређивачког колегијума Н1 Брента Садлера некој од масонских ложа, с обзиром на то да се школовао у Краљевској мушкој масонској школи основаној 1857. у циљу образовања деце сиромашних масона?
Да откријемо да ли се ради о „јавном интересу“ или „хајци“, може нам помоћи и „непристрасни“ и „објективни“ текст Цензоловке написан у одбрану Н1 у којем се наводи да је „Блок идентитер“ био „неонацистичка“ организација, што је потпуно нетачно. Цензоловка оцењује да је „несхватљиво“ да нико, осим Н1 и Вајса, до сада није „покушао да направи целовиту причу и о Гујону – од тога шта ради сада до тога за шта се залагао некада“. А шта би било да јесте? Знали бисмо да нам помаже екстремни десничар, па нам његова помоћ више не би била добродошла? А коме је добродошла помоћ Фонда за отворено друштво иза којег стоји човек што је прве новце зарадио конфискујући имовину своје јеврејске сабраће пре паковања у сточне вагоне на путу за Аушвиц?

[/restrict]

2 коментара

  1. Bravo za tekst o gospodinu Gujonu.
    Žao mi je što je i on došao na tapet, jer to apsolutno ne zaslužuje ni u kom slučaju, s obzirom da je čovek sa tako velikim srcem, vredan ogromnog poštovanja i bezrezervne podrške.
    Gospodine Gijon, čast mi je što sam Vaš savremenik. Pratim svaku Vašu izgovorenu reč i divim se Vašem radu. Znajte da imate podršku srpskog naroda, ma ko šta pričao o Vama. Molim Vas ne obračajte pažnju na ove jadne pokušaje diskreditacije, jer mi Srbi ipak znamo ko ste i koliko vredite.
    Znajte da Vas volimo upravo zato što ste takvi kakvi jeste i niko ne može, ali ni ne sme da Vas blati.

    17
  2. Драган

    Арно Гујон је само један правдољубив, добронамеран и великодушан човек,
    пореклом Француз.
    Позанто је како је држава реаговала поводом несреће – убиства Бориса Татона,
    Француза – а ни да бекне када је у питању МОРАЛНО, ДУШЕВНО и ДУХОВНО
    ”убијање” Арно Гујона?!
    Исти случај је и са СПЦ – ни речи похвале и захвалности, а Човек толику помоћ, са
    пуно саосећајности и братске љубви подели пострадалим Православним Србима са
    Косова и Метохије?!
    Како би на ово морално, душевно и духовно убијање одреаговале Руска Православна
    Црква и руска држава?
    Сигурно не оваквим ћутањем као што то чини држава Србија и СПЦ!!!
    Али, ствари могу и да се промене, ако би се Телевизија N1 – ГАЗДА, УРЕДНИК и ВОДИТЕЉКА –
    ИЗВИНИЛИ АРНУ ГУЈОНУ, ПРАВОСЛАВНОЈ ДРЖАВИ СРБИЈИ, а ПОСЕБНО ПРАВОСЛАВНОМ
    НАРОДУ СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ.

    Драган Славнић

    11

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *