Маргиналије маргиналца – НА ИЗМАКУ ГОДИНЕ

Колективна агонија даје појединачном ишчезавању космичке размере. Старе и народи, о да, али се повремено и подмлађују, васкрсавају из свог пепела, по примеру оне египатске птице која пред смрт изгори, да би се у ватри обновила. Не губимо из вида ту, могућу утеху

Дуго прижељкивана слобода мишљења и изражавања, чије смо васкрсење доживели пре четврт века, данас се користи на свакојаке, често непримерене начине. Од првог часа кренуло је несрећно и наопако: покуљало је оно што је деценијама гутано и пригушивано, планула је међунационална мржња, разгореле се неугашене варнице заостале испод пепела Другог светског рата. Уследило је крвопролиће, где се свако осећао, па се и данас осећа, сто посто у праву. Таква је природа мржње. Слепа од жестоке саможивости, она није у стању да схвати и прихвати разлоге другога. Слобода се, на том ступњу доживљавања и разумевања, свела на право пакошћења, зломишљења и оцрњивања противника.

По завршетку сукоба, загађење са међунационалног плана пренело се на унутрашњу арену, на терен политичког надметања и подметања. Летимичан увид у оно што се око нас говори наводи на помисао да политика спада у ред злих болести, где се човек, у муци и једу, псовањем и пљувањем ослобађа накупљеног отрова. Људско општење је, у мом родном селу, достојанственије и пристојније од онога што преносе таблоиди.

[restrict]

И ту нам се, авај, намећу компаративне предности неслободе. У диктатури, грађани су се понашали као послушна и заплашена деца, спречена у исказивању ниских порива и прирођене злоће. Са увођењем вишестраначја, пре него што су паметни узели реч, провалило је просташтво, коме у тоталитарном поретку такође није допуштано да дође до пуног изражаја. Код толике свадљивости, бестидне назлобности и џандрљивости, готово да зажалимо за редом што га је строги разредни старешина одржавао међу покорним ђацима.

И демократија, дакле, има своја несавршенства, слепе мрље и структуралне недостатке. „Владавина народа“ омогућује свакоме да изнесе оно што има, како уме и може. Неки несрећници су се, у вишегодишњем (или вишевековном) уздржавању надули од мржње, јала и зависти, и то је све што нам кад се скину забране изражавања, имају понудити. Средства саопштавања су се намножила, од друштвених мрежа, преко беле и жуте штампе, до електронских гласила. Ућуткани су појурили пред микрофоне и камере, фрустрирани се исповедају на свим доступним фреквенцијама, свако према свом менталном склопу и образовном нивоу. Неповерљиви, кивни и јални, људи говоре, такви какви су, и оно што имају. Празне претрпане вреће преко медија, онако како су то некад чинили преко комшијских плотова, куну и хвале, свеједно им је, само да се чују и прочују. Час коментаришу, час изјављују, или демантују, како то чине и министри спољних послова, на првим страницама истих новина, и своје пресуде закључују беспризивном флоскулом И то је то.

Како се окупе у неком Reality show, почиње анимална борба за место под сунцем, то јест под телевизијским рефлекторима. Опстати или нестати, на великом животном попришту или на малом екрану, рефлекс је исти. Кад год, мењајући канале, налетим на ту врсту програма, затекнем их у љутој свађи. Не разумем око чега се споре, а као да то ни њима није сасвим јасно. Тек, мрзе се, кидишу, сикћу, уједају се и заједају. Без свађе у тим, невеликим људским скупинама, не би било програма, ни дешавања, као што без сукобљавања у међународним и међудржавним односима не би било светске историје.

(Из реченог следе неки веома песимистички општи закључци, што излази из оквира записивања на маргини.)

И шира јавна сцена на махове веома подсећа на ову маратонску утрку у мрзилачком пакошћењу, увредљивом за мало оштрији слух и бољи укус. Шта да се ради, и то је истина о нама, о једном сегменту нашег колективног бића, о пртљагу с којим смо ушли у треће хиљадугође.

У јавним пословима су, током нашег новијег развоја, учествовале разне врсте изабраника: постојала је војна, економска, интелектуална, идеолошка елита. Духовној сиротињи било је ускраћено право оглашавања. Сад је и она, захваљујући поред осталог технолошком напретку, дошла до гласа, па и са њом ваља рачунати. Она је већ оставила своје представнике у државној управи, у скупштини, у штампи… Шта је природније од тога? База је излучила вође по својој мери, својим тежњама и свом профилу. Остало нам је да се надамо њеном постепеном еманциповању, уздизању на ступањ цивилизованог медиокритетства, какво сусрећемо у развијеним западним земљама.

Исказивање оваквих расположења и схватања замрачује битне предности демократије над једнопартијским или ауторитарним уређењем. По моме, ипак, боља је слобода са некултивисаним наступима појединаца, са прелетачевићима у изборној трци, са србомрсцима у невладином сектору, са онима који, из уверења или материјалне рачунице, лобирају за улазак у НАТО, са запенушеним опозиционарима који не нуде одговоре на тешка питања, али зато хоће власт безусловно и одмах, слобода са глупостима и недомишљеностима које саме себе дисквалификују –  боља и здравија од освештаног једномисленог поретка на чијем челу стоји доживотни председник и генијални вођа, за кога је Михиз тврдио да у животу није прочитао ниједну књигу. Лакше је слушати храбре незналице, нишче духом и импровизаторе који су се дочепали власти, са могућношћу да је на идућим изборима изгубе, него оне који су нам, до деведесете, свакодневно солили памет. Ове данашње можемо сажаљевати, или им се смејати, а са онима из ЦК, ПК или ГК није било шале. Захваљујући Сорошевим стипендистима данас барем знамо шта нам непријатељи желе и припремају.

Из те, мешовите булументе заклетих противника свега и свакога зачује се, понекад, и озбиљно критичко упозорење, одјекне реч коју вреди саслушати. Кориснија је истина која се изриче с мржњом, него лаж саопштена с љубављу. А критика, предочена са љубављу, плод је који ретко дозрева у нашем поднебљу.

Хегел напомиње да никаква сила, спољашња или унутрашња, како год моћна била, не може уништити Дух једног народа ако он сам није запао у беживотно стање, ако се није угасио. Ово даје повод за кључно питање: како смо и када запали у стање вегетирања? Ко нас је оволико збунио и помутио? И са које стране наши предводници да добију животодајну снагу, ако је нема у дубинама народа? Клонуо, поремећен, од силних превара и разочарања, наш свет лучи предводнике недостојне некадашње горде величине. Негативна селекција, доврхуњена седамдесетих година, наставља се и три и по деценије после смрти онога што је то мерило, зарад очувања личне власти, увео.

***

На крају једне и почетку друге године, шта да пожелимо, другима и себи, сем доброг здравља? Здравља телесног, здравља у привређивању; здравља природне средине, здравља моралног и духовног, једнако потребног младима и старима.

Игор Мандић се, у једном интервјуу, жали на невоље које доноси старост. Разумем га, прекорачио сам осамдесету. Разумео нас је и Пјер Корнеј (1606–1684) у често навођеном двостиху

 

Тај бес! и тај очај! старости, душманко љута,

Бруко и срамото на крају животног пута!

 

На тежину тог и иначе непријатног товара знатно утичу окружење и време кроз које га ваља пронети. Колективна агонија даје појединачном ишчезавању космичке размере. Старе и народи, о да, али се повремено и подмлађују, васкрсавају из свог пепела, по примеру оне египатске птице која пред смрт изгори, да би се у ватри обновила.

Не губимо из вида ту, могућу утеху.             

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *