Лажни императив кретања (и стварно одсуство размишљања)

Jедан народ са богатом културом и славном историјом, као што је српски народ, мора имати амбицију да своју судбину сам кроји

Уврежено је мишљење данас да се Србија мора ка нечему кретати, као да самој себи није довољна или пак као да је све своје проблеме решила па се досађује на своме месту. Циљ је, како нас убеђује српски естаблишмент у страном власништву, да се што пре домогнемо чланства у Европској унији. Тај императив кретања толико је поунутрашњен међу грађанима наше земље да се на изнети став, према којем чланство у ЕУ није добро за Србију, неретко одговара питањем – а куда ћемо онда? На ово питање део евроскептичне опозиције одговара, такође под очигледним утицајем идеје о нужном кретању ка нечему, да Исток и Русија и наше блиско повезивање с њима морају бити наш главни циљ.
[restrict]

НЕДОРАСЛЕ ЕЛИТЕ И напросто је невероватно да нико на јавној сцени ни у једном тренутку не показује елементарно достојанство и самопоштовање, које би налагало да један народ са богатом културом и славном историјом, као што је српски народ, мора имати амбицију да своју судбину сам кроји, нити показује минималну интелигенцију или животно искуство које казује да туђа рука свраб не чеше и да се о будућности Србије једино можемо и морамо бринути ми Срби.

Нажалост, српске елите апсолутно су недорасле времену у којем живимо. Мантра о нашем европском путу, која се у континуитету понавља од 2008. године, најбоље илуструје општу безидејност која суверено влада у земљи и комплекс инфериорности који смо очигледно развили као нација.

И заиста, просто је невероватно да се наратив о ЕУ са таквом лакоћом шири, промовише и донекле прихвата у Србији јер је он праћен неистинама, непромишљеношћу и предајом КиМ (мање дипломатским речником бисмо написали да је праћен обичним лажима, чистом глупошћу и суштинском издајом).

Кад је о неистинама реч, оне су се у прошлости огледале у тврдњама да су процеси европских интеграција и одбране територијалне целовитости државе у потпуности одвојени и независни један од другог. У будућности ће се лажи огледати у ставовима по којима „правно-обавезујући“ међународни споразум између „Београда и Приштине“, тј. Србије и Косова и чланство Косова у УН неће значити српско признање и прихватање сецесије Косова и Метохије.

Непромишљености нашег европског пута вероватно се најбоље виде из флоскула о „европским вредностима“ (оне, узгред буди речено, не постоје, или барем не као специфично европске) које би требало да примењујемо, из одсуства било какве озбиљније анализе и схватања стања у којем се налази ЕУ након финансијске, мигрантске и кризе проузроковане брегзитом, као и суштинског несхватања европског пројекта, несхватања које, крајње банално, проистиче из најобичнијег незнања наших „елита“.

Коначно, наш европски пут прати императив предаје дела државне територије и о томе је више излишно и говорити.

Нажалост, није тешко понудити тумачење стања једног народа и једне државе у којем је овакав наратив званичан и већински: суноврат – морални, демографски, географски, технолошки, културни… свеопшти.

СРПСКИ ТРОУГАО Из тог разлога је потребно понудити истинску алтернативу. Што пре! Из перспективе новог ДСС-а она је јасно артикулисана и даје одговор на политички троугао у коме се нашла Србија.

Неопходност уређења земље представља први угао наведеног троугла. Наиме, ништа нас не спречава да уређујемо Србију, првенствено кроз промену политичког система, промену која би била започета изменом изборног законодавства, кроз усвајање озбиљног Закона о пореклу имовине, кроз реиндустријализацију земље, сређивање стања у медијима итд.

Други угао тиче се односа са ЕУ који се морају огледати у тежњи за најбољом могућом сарадњом на обострану корист, али не и тежњи ка чланству, што мора постати и званична државна политика.

 Трећи угао тиче се проблема Косова и Метохије, замрзнутог конфликта који у овом тренутку не смемо одмрзавати. Мора се коначно направити суштинска дистинкција између права државе Србије над КиМ и права Срба на КиМ, и једном засвагда заборавити погубна идеја да ће Србима на КиМ бити боље ако Србија као држава ишчезне из своје јужне покрајине.

Без могућности да се у оквиру овог текста предочи озбиљнија разрада овог „политичког троугла“, мора се истаћи да она постоји. Њу није лако спровести јер је пут који нуди узак, али једини могућ ако желимо да опстанемо као народ и држава. Српски препород захтева и стрпљење и одлучност. Изнад свега, међутим, захтева да као нација повратимо амбицију и почнемо да размишљамо сопственом главом.     

Аутор је председник Демократске странке Србије

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *