Има ли лека против досаде?

Пише Весна Тријић

Књижевно вече је устаљена културна пракса коју, чини се, нико не доводи у питање; то, међутим, ништа не говори о квалитету те праксе нити о њеној мисији

Овај текст настаје с уверењем да су књижевне вечери српској култури неопходне: прогнаном из медија или уцењеном клишеима популистичког мишљења, говору о текућој књижевности су преостали простори библиотека, културних центара, музеја и галерија у којима он још увек редовно може да се чује. Дода ли се томе и једноставна чињеница да је књижевно дело без читања мртво, односно да се тек у комуникацији са публиком одлучује његов смисао, онда наша тема добија патетичну димензију.

Књижевно вече је устаљена културна пракса коју, чини се, нико не доводи у питање; то, међутим, ништа не говори о квалитету те праксе нити о њеној мисији. На постојање проблема, на дезоријентацију и пометњу указује напор да се оних неколико обавезних одлика књижевне вечери „освеже“: десиће се да књижевни текст место писца чита глумац (необичне ли идеје: да било ко текст чита боље од његовог аутора), да се догађај пресели у „неконвенционалан“ простор (у зоолошки врт, на пример; сећам се урнебесне анегдоте једне наше истакнуте приповедачице која је свој роман промовисала испред кавеза с мајмунима), нису ретки ни прави митинзи критичара (мада је, према мом искуству, и онај један најчешће сувишан), док ће у амбициознијим случајевима бити музичких интермеца или пројекција видео-записа. Успешно или не, тек ово варирање „понуде“ непогрешиви је знак замора и потребе за новином, односно да данашња публика од говора о књижевности (а можда и од књижевности саме) очекује нешто друго или више. Гласине круже да су књижевне вечери досадне, и то неподношљиво.

Посреди је, наравно, обичан неспоразум: књижевне вечери „не раде“ зато што се не зна „чему служе“.

Део забуне долази отуда што књижевно вече подразумева афирмацију и признање релевантности одређеног аутора. Данас, уз неколико познаника или рођака „по бабине линије“ на правим местима, свако може да добије право да наступи пред публиком, да неко време обмањује и себе и друге да има талента или било шта да каже; због апсолутног несклада између претензија и естетских заслуга нико му неће замерити. Биће то и прилика да сам прода неколико примерака своје књиге (у коју је уложио две-три плате), као шлаг на торти културне беде овдашње.

У таквим околностима ниже пада још само особа у својству критичара: иако се позитиван естетски суд на књижевној вечери подразумева, критичар се не мири са статусом фикуса или га, у заносу, није ни свестан. Најчешће неприпремљен за вече, што покушава да забашури позом усиљене опуштености, он говори неповезано, покушавајући да окупи мисли око неке анегдоте из своје и пишчеве заједничке прошлости, док се његово бесадржајно излагање, чини се, продужава у вечност, привлачећи више пажње од једине особе коју су ту људи дошли да чују и виде – писца. Ако се ипак припремио, али превише, упртиће интегралну верзију писаног текста и, о јада!, почеће окупљенима да је чита, као да је на научној конференцији; колико сам само пута видела да људи из публике извирују, протискујући нервозно „ц!“ кроз зубе, покушавајући да процене дебљину тих табака, а самим тим и трајање мука на које су, без кривице, бачени.

Наравно, свако има право да говори, макар и трућао, али проблем јесте ако се притом лажно представља (сумњам, наиме, да већина ових људи уопште воли да чита) или ако прилику коју има користи на штету културе, у спиралама корупције, комодификације и компромитовања вредности, чак и ако то чини у незнању или заблуди. Нису ове речи прејаке: кич је паразит који је, храњен телом културе (или њеним лешом, не знам, наша деца ће можда умети да кажу), постао довољно тежак да културу може да замени; данас безмало у свему има ријалитија.

Не дешава се, наравно, ово у неком вакууму: културно-историјске околности су се радикално измениле, па мора да су се измениле и потребе публике; способност осећања естетског задовољства је, рекла бих, готово ишчезла. Давно су прошла времена када је стил живота српске средње класе подразумевао претплату на књиге и књижевне часописе. Данас се, на пример, млађи људи, уколико се и сами на неки начин не баве књижевношћу, не студирају је или је не пишу, на књижевној вечери могу наћи само ако су познаници неког излагача, у својству представника локалне власти или седме силе. А, руку на срце, питање је да ли су и они који дођу књижевна публика, у потрази за естетским задовољством, или су беспосличари и радозналци, жељни неког трача или руковања с познатом особом. Сећам се, на пример, да је представљање књиге једног од наших бољих приповедача било припремано краћом серијом чланака у угледном дневном листу, у којој је неколико пишчевих пријатеља (такође „људи од пера“) укрстило мачеве о питању његовог патриотизма (зна се која тема овде боде очи!), а да су само они који их познају схватали да је полемика хињена, у служби маркетинга; нихилизам је постао мејнстрим.

Док на друштвеним мрежама људи не морају да имају ни памћења ни стрпљења за друге, а оно што личи на дискусију најчешће није више од уланчавања у себе затворених експресија, књижевно вече подразумева окупљање живих људи, личности који читају исте књиге; хтео – не хтео, ту је човек присутан цео, изложен без фотошопа, са свим знацима умора, нервозе, старости, материјалног стања. Успех вечери не зависи само од његове памети, већ, можда и више, од његових вербалних и перформативних способности, можда и од тренутног расположења; шансе да се звезде сложе су, дакле, мале: лоше вече се дешава и најбољима међу писцима и критичарима.

Аудио или видео снимци књижевних вечери све чешће се могу наћи на јутјубу, а затим и на друштвеним мрежама. На тај начин књижевне вечери постају доступне и онима који их нису тражили, свима се обраћајући као потенцијалним реципијентима; уредно су и „лајковане“, без прегледања. Али амбиција која стоји иза тих „качења“ јесте озбиљна: архивирано књижевно вече постаје емисија, герилски упад књижевности у медијски простор из којег је претходно већ протерана, симптом одбијања да се одрекне привилегија без којих је у сваком случају већ остала.

Постоји још само један пут, у супротном смеру: он подразумева изнуђено повлачење у мање, затворене просторе, међу посвећенике и заљубљенике у књижевност. У том ретро, боемском одговору на захтеве савремености, кристализована је потреба аутора за естетском екстазом, али и чежња за поновним проналажењем блискости са читаоцима. Истовремено, објективизовано је и афективно искуство друштвене па и културне маргинализованости уметности речи као праксе која више не доноси профит.

Тек из ове перспективе постаје јасније коме се књижевно вече заиста обраћа: онима којима су читање и књиге, саме по себи, довољно интригантни и забавни. Јер, да покушам да одговорим и на питање из наслова, за зрелог човека, насупрот досади и није спектакл већ смисао.