Година 2018

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Наступајућа 2018. могла би бити година значајних отисака у националној меморији.

Престонички избори и са њима повезане политичке промене (неизбежне и у случају да се у фотељу градоначелника с пролећа поново смести кандидат странке на власти) могли би бити тек једна епизода у склопу турбулентнијих догађаја везаних за политичку и укупну будућност Србије. Српско-српски разговор, као сложени конструкт који подразумева одређена стратешка, историјска, психолошка и морална полазишта, уједињена под збирним именом унутрашњи дијалог о Косову, обећава годину за дуго памћење. Према готово опипљивом колективном осећању узнемирења и забринутости, с којим се иде у сусрет (не)слућеном епилогу те националне расправе, у јавности тумаченом као коначно препознавање „ко је вјера, а ко…“, тешко да можемо очекивати да ће нас наступајуће време увести у дане спокојства. Тај превелики улог, одлучивање о усуду српског Јерусалима, суочава нас са комплексним и тешким чињеницама наше националне ситуације у овом тренутку. Готово да се у јавни простор призива сећање на доба које је у памћењу нације сажето у митској крилатици – „Догодине у Призрену“. Имамо ли данас смелости да, под капом поменутог националног дијалога, обликујемо сличан завет, а да се не уплашимо да ћемо бити обележени као ретроградни, опасни, смешни? И куда бисмо то, симболично или стварно, могли да се у 2018. упутимо? Док одговоре наслућујемо, присетимо се да нам календар често помаже, без обзира на смисленост те имагинарне операције, да уредимо и архивирамо чињенице, да унесемо известан поредак у искуство и разумевање стварности. Стога, у очекивању расплета, размотримо нову календарску годину и са једног од могуће важних психолошких и историјских полазишта, од историјских паралела. Бројка којом је означена наредна година у том смислу има изванредан потенцијал: 2018. напросто призива једну другу „осамнаесту“, век удаљену, а у националној повести златом уписану – као победоносно и митско време, доба снаге и поноса који су у светским размерама грандиозни! Столеће обележено граничним 1918. и 2018. столеће је велике, догађајима и обртима, револуцијом и ратовима, жртвама и тријумфом, победама и губицима густо „набијене“ српске историје. Мислећи из актуелне перспективе на величину и домашај тих догађања, смештених у дугом низу омеђеном овим бројкама, Срби данас говоре: за нама је „век изгубљених победа“. Уз подразумевања и слутњу некаквог могуће изненађујућег расплета, помиње се и да се „српски двадесети век још није завршио“! Због чега још траје, можда нам унеколико разјасни призивање историјских белешки и поређење његовог почетка – далеке 1918, и актуелног, „затеченог стања“. (Подсећања из света свакако нас неће заобићи, а ресетовања историје из 2014, у складу са калкулацијама господара повесних истина, упозорава да са резервом очекујемо и годишњицу краја Великог рата.) Ако се сада намирује век „изгубљених победа“, шта се, са граничног места, може наслутити у наставку? Почетак епохе добијених битака, или наставак времена пораза? Срби, наравно, на овакво питање не смеју ни хипотетички позитивно да одговоре, а да се не изложе ризику да у ширем географском и политичком окружењу у тим речима не буде препозната најава претње и угрожавања безбедности „других“!
[restrict]

Другачије је, међутим, било пре једног столећа, у ситуацији када су се у ратном пејзажу после разорне битке сводили светски биланси: за Србе су тада биле искључиво резервисане речи дивљења, које је било искрено и онда када је било невољно. „Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив СРБИЈА“, говорио је Роберт Лесинг, тада министар спољних послова САД; „Дошли смо са мало поштовања за српске војнике, а враћамо се пуни дивљења“ (норвешки пуковник Карстен Ангел ); „Срби су тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви, то су људи слободни, горди на своју расу“ (Франше д’Епере).

Сличним цитатима обилују историјска литература и публицистички записи из тог времена, али – недуго потом – почело је Сто година самоће једног народа, или Српски двадесети век тријумфа и голготе чији је врхунац позната коренита промена матрице којом западни свет (исти онај који се „гушио“ у дивљењу Србима) већ дуже од две деценије са ретко бруталном безобзирношћу тумачи српски антрополошки код, описујући га као „злочиначки“. 

Историчар Часлав Копривица каже: „Од 1918. године до данас траје перфидна стратегија којом нам се намеће кривица због тога што су римокатолички кругови, Аустрија и Немачка, у нама видјели иницијалног кривца за распад својих империја, и траје и даље координисана пракса производње кривице Срба не само за 1914. годину већ, и даље…“

Свет се дакле брзо променио (или се показало да је остао исти онај који је 1914. планету гурнуо у пакао?), а да ли су се заиста Срби променили? Јесмо ли, и колико смо данас баштиници духа и снаге коју су доказано поседовали наши преци?

Столеће о којем говоримо не поклапа се са календарским, али нас упућује на размишљање о нашем историјском времену и нашој оријентацији у њему. Може се уочити двоструки удес српског народа: спољни – свет (западни) нас сада другачије види и нимало благонаклоно процењује, и унутрашњи – свакако драматичнији: ми сами себе доживљавамо са мање самопоуздања и чврстине од оне коју су у Србима некада уочавали, дивећи им се, странци! Да ли су непријатељи тријумфовали тако што су нас убедили у исправност ружне слике, и да ли смо им поверовали, што би, извесно, био далеко најмрачнији аспект века изгубљених српских победа. Шта је остало од снаге Срба из времена 1918? Можда је остало и више него што нам дозвољавају да разумемо и верујемо! Србија јесте на тзв. клацкалици на којој балансира између Истока и Запада, и то није једноставно, али стварна прекретница за Србе морала би бити и унутрашња, а догодиће се ако себе освестимо и поверујемо, не као у опсену већ као у разложну чињеницу, да јесмо прави потомци хероја којима се дивио свет.

 Док слушамо и читамо како у протеклим месецима одлучни државници и политички лидери моћних земаља јавно свету упућују поруке попут: „Морамо Русију да учинимо младом“, „Америку ћемо поново учинити великом“, „… Италију мудром и одлучном“, „… Британију својом и независном“, погађамо шта би на том трагу било добро да пожелимо да актуелни српски лидер у новој години поручи грађанима своје земље, а са смелошћу и одлучношћу равном овим поменутим? Можда би то могло овако: „Учинимо Србију живом и самопоузданом, довољно паметном и храбром да јавно каже да је слика коју су непријатељи-пријатељи насликали брижљиво пројектована лаж, и да не оклева да усвоји и искаже победнички дух својих предака, дух српског народа и његове војске из времена пре једног века“! Драма Србије, која је помало (мада несумњиво – не и сасвим) поверовала да је исувише слаба и да би, попут рецимо Јевреја који данас кажу – свет може да гласа како хоће, али Јерусалим је наш – и сама могла да понови нешто слично, та драма може и мора бити разрешена! И због српског Јерусалима, а даље због тога да се век изгубљених победа не би и унедоглед наставио. Историјска фреска коју је насликао дивни и страшни српски минули век, а овековечила духом некад самопоуздана и победничка српска нација, данас може бити огромно надахнуће. Има ли српски лидер те куражи (коју национална елита – знамо – нема) да од поменуте фреске сачини програм?       

[/restrict] 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *