Година 2018

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Наступајућа 2018. могла би бити година значајних отисака у националној меморији.

Престонички избори и са њима повезане политичке промене (неизбежне и у случају да се у фотељу градоначелника с пролећа поново смести кандидат странке на власти) могли би бити тек једна епизода у склопу турбулентнијих догађаја везаних за политичку и укупну будућност Србије. Српско-српски разговор, као сложени конструкт који подразумева одређена стратешка, историјска, психолошка и морална полазишта, уједињена под збирним именом унутрашњи дијалог о Косову, обећава годину за дуго памћење. Према готово опипљивом колективном осећању узнемирења и забринутости, с којим се иде у сусрет (не)слућеном епилогу те националне расправе, у јавности тумаченом као коначно препознавање „ко је вјера, а ко…“, тешко да можемо очекивати да ће нас наступајуће време увести у дане спокојства. Тај превелики улог, одлучивање о усуду српског Јерусалима, суочава нас са комплексним и тешким чињеницама наше националне ситуације у овом тренутку. Готово да се у јавни простор призива сећање на доба које је у памћењу нације сажето у митској крилатици – „Догодине у Призрену“. Имамо ли данас смелости да, под капом поменутог националног дијалога, обликујемо сличан завет, а да се не уплашимо да ћемо бити обележени као ретроградни, опасни, смешни? И куда бисмо то, симболично или стварно, могли да се у 2018. упутимо? Док одговоре наслућујемо, присетимо се да нам календар често помаже, без обзира на смисленост те имагинарне операције, да уредимо и архивирамо чињенице, да унесемо известан поредак у искуство и разумевање стварности. Стога, у очекивању расплета, размотримо нову календарску годину и са једног од могуће важних психолошких и историјских полазишта, од историјских паралела. Бројка којом је означена наредна година у том смислу има изванредан потенцијал: 2018. напросто призива једну другу „осамнаесту“, век удаљену, а у националној повести златом уписану – као победоносно и митско време, доба снаге и поноса који су у светским размерама грандиозни! Столеће обележено граничним 1918. и 2018. столеће је велике, догађајима и обртима, револуцијом и ратовима, жртвама и тријумфом, победама и губицима густо „набијене“ српске историје. Мислећи из актуелне перспективе на величину и домашај тих догађања, смештених у дугом низу омеђеном овим бројкама, Срби данас говоре: за нама је „век изгубљених победа“. Уз подразумевања и слутњу некаквог могуће изненађујућег расплета, помиње се и да се „српски двадесети век још није завршио“! Због чега још траје, можда нам унеколико разјасни призивање историјских белешки и поређење његовог почетка – далеке 1918, и актуелног, „затеченог стања“. (Подсећања из света свакако нас неће заобићи, а ресетовања историје из 2014, у складу са калкулацијама господара повесних истина, упозорава да са резервом очекујемо и годишњицу краја Великог рата.) Ако се сада намирује век „изгубљених победа“, шта се, са граничног места, може наслутити у наставку? Почетак епохе добијених битака, или наставак времена пораза? Срби, наравно, на овакво питање не смеју ни хипотетички позитивно да одговоре, а да се не изложе ризику да у ширем географском и политичком окружењу у тим речима не буде препозната најава претње и угрожавања безбедности „других“!
[restrict]

Другачије је, међутим, било пре једног столећа, у ситуацији када су се у ратном пејзажу после разорне битке сводили светски биланси: за Србе су тада биле искључиво резервисане речи дивљења, које је било искрено и онда када је било невољно. „Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив СРБИЈА“, говорио је Роберт Лесинг, тада министар спољних послова САД; „Дошли смо са мало поштовања за српске војнике, а враћамо се пуни дивљења“ (норвешки пуковник Карстен Ангел ); „Срби су тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви, то су људи слободни, горди на своју расу“ (Франше д’Епере).

Сличним цитатима обилују историјска литература и публицистички записи из тог времена, али – недуго потом – почело је Сто година самоће једног народа, или Српски двадесети век тријумфа и голготе чији је врхунац позната коренита промена матрице којом западни свет (исти онај који се „гушио“ у дивљењу Србима) већ дуже од две деценије са ретко бруталном безобзирношћу тумачи српски антрополошки код, описујући га као „злочиначки“. 

Историчар Часлав Копривица каже: „Од 1918. године до данас траје перфидна стратегија којом нам се намеће кривица због тога што су римокатолички кругови, Аустрија и Немачка, у нама видјели иницијалног кривца за распад својих империја, и траје и даље координисана пракса производње кривице Срба не само за 1914. годину већ, и даље…“

Свет се дакле брзо променио (или се показало да је остао исти онај који је 1914. планету гурнуо у пакао?), а да ли су се заиста Срби променили? Јесмо ли, и колико смо данас баштиници духа и снаге коју су доказано поседовали наши преци?

Столеће о којем говоримо не поклапа се са календарским, али нас упућује на размишљање о нашем историјском времену и нашој оријентацији у њему. Може се уочити двоструки удес српског народа: спољни – свет (западни) нас сада другачије види и нимало благонаклоно процењује, и унутрашњи – свакако драматичнији: ми сами себе доживљавамо са мање самопоуздања и чврстине од оне коју су у Србима некада уочавали, дивећи им се, странци! Да ли су непријатељи тријумфовали тако што су нас убедили у исправност ружне слике, и да ли смо им поверовали, што би, извесно, био далеко најмрачнији аспект века изгубљених српских победа. Шта је остало од снаге Срба из времена 1918? Можда је остало и више него што нам дозвољавају да разумемо и верујемо! Србија јесте на тзв. клацкалици на којој балансира између Истока и Запада, и то није једноставно, али стварна прекретница за Србе морала би бити и унутрашња, а догодиће се ако себе освестимо и поверујемо, не као у опсену већ као у разложну чињеницу, да јесмо прави потомци хероја којима се дивио свет.

 Док слушамо и читамо како у протеклим месецима одлучни државници и политички лидери моћних земаља јавно свету упућују поруке попут: „Морамо Русију да учинимо младом“, „Америку ћемо поново учинити великом“, „… Италију мудром и одлучном“, „… Британију својом и независном“, погађамо шта би на том трагу било добро да пожелимо да актуелни српски лидер у новој години поручи грађанима своје земље, а са смелошћу и одлучношћу равном овим поменутим? Можда би то могло овако: „Учинимо Србију живом и самопоузданом, довољно паметном и храбром да јавно каже да је слика коју су непријатељи-пријатељи насликали брижљиво пројектована лаж, и да не оклева да усвоји и искаже победнички дух својих предака, дух српског народа и његове војске из времена пре једног века“! Драма Србије, која је помало (мада несумњиво – не и сасвим) поверовала да је исувише слаба и да би, попут рецимо Јевреја који данас кажу – свет може да гласа како хоће, али Јерусалим је наш – и сама могла да понови нешто слично, та драма може и мора бити разрешена! И због српског Јерусалима, а даље због тога да се век изгубљених победа не би и унедоглед наставио. Историјска фреска коју је насликао дивни и страшни српски минули век, а овековечила духом некад самопоуздана и победничка српска нација, данас може бити огромно надахнуће. Има ли српски лидер те куражи (коју национална елита – знамо – нема) да од поменуте фреске сачини програм?       

[/restrict] 

3 коментара

  1. PEČAT – najbolji nedeljnik za političke debate: Nema cenzure, dug vremenski prostor za utvrdjivanje istine.

    OBJEKTIVNA POLITIKA (navedeni članak vrlo objektivan)
    KOSOVO (KiM)
    U godini 2018 – nema naznaka za optimizam po pitanju najaktuelnijih tema: Kosovo (KiM), bela kuga itd. (proizveden prividan optimizam). To potvrdjuje politika i brojne izjave predsednika Alek. Vučića, a najdireknija je skorašnja na TV, u V. novostima…, kaže: “Nema ulaska Srbije u EU ako ne potpiše Pravno obavezujući sporazum sa Kosovom”…? To treba da znaju gradjani Srbije.
    — U TOM PRAVCU se kreće i generalna politika Vučića – Briselski sporazum (medjunarodni akt-dokument-tapija) lojim je Kosovo dobilio sve atribute albanske muslimanske države (primopredaja teritzorije, odredjen status). U odredbama navedeno da Srbija i Kosovo ne ometaju jedna drugu u medjunarodnim organizacijama. Zato Vučić krije Briselski sporazum i ne dozvoljava debatu u Narodnoj skupštini i referendum.
    — PARADOKSALNO JE da Vučić poziva na “unutrašnji dijalog o Kosovu” u završnioj fazi BS pred svršen čin, kada je Kosovo i Srbe predao Hašimu Tačiju. Cilj je očigledan – da se odgovornost prebaci srpskom narodu-Srbiji. Osam runde dijaloga koje je Vučić (SNS-SPS-koalicija) obavio je usmereno da opravda izdaju i predaju Kosova, da se iznadje model model prevare: da “preda” Kosovo – ali da zvuči kako je sastavni deo Srbije. Primera je puno: Skorašnji predlog Vučićevih kadrovika kojim je on oduševljen (kako se ranije nije setio)- “Unija dve države, Kosova i Srbije” (navodno ne može Kosovo da se ujedini sa Albanijom, kaao ujediniće se nekada sa Srbijom), ili model dve Nemačke (koji je tajno, iza ledja, nametnut, što je paradoks. U tom kontekstu “rundi” unutraš. dijaloga interesantna je sa Fudbalskim savezom i čelnicima sport. klubova: Bavili se strategijom kako da se ponašaju srpski i kosovski klubovi u susretu na medjunarodnim takmičenjima – a ni jednu reč nisu rekli “slažu” li se da se Brisel. sporazumom preda Kosovo Albancima – kakav model “statusa” K da se odredi?
    — NIJE SAMO KOSOVO problem Srbije u nedogled, nego je “predajom” Kosova (menjanjem državne granice) – otvoren Makedonski scenario za Veliku Albaniji, širenje islamske ekspanzije na Jugu Srbije, Sandžaku…). Nije džabe Muarem Zukorlić rekao, pre predsednič. izbora Srbije, citiram: “Ako Vučić ispuni dogovore sa mnom – pozvaću sve bošnjake i muslimane Sandžaka da glasaju za Vučića (i pozvao ih je).
    Nastavak…
    PREDLOG za podsticaj nataliteta (demograf. politika protiv bele kuge)? …

    2
    1
  2. Godina 2018: Pored završne faze Briselskih pregovora, na dnevnom redu naći će se i borba protiv Bele kuge u Srbiji.

    BELA KUGA:
    Formiran Demografski savet za podsticaj radjanja, predsednik saveta A. Vučić. Povremene rasprave i ponudjena rešenja na problem bele kuge nisu na “ramnopravnoj” osnovi bračnih zajednica, i ne daju optimizam: Bela kuga vlada najviše kod srpskog naroda i nekih nacionalnosti – ne vlada kod svih manjinskih naroda – a najviše se daje podsticaj radjanja kod ovih sa visokim natalitetom? Takva neadekvatna rešenja populacione politike traju decenijama, što se drastično odrazilo na diskriminatorski položaj Srba na KiM: Osnovna stimulacija bila Dečji dodatak po kriterijumu “Prosek plate” po članu domaćinstva odredjivao visinu d.d.: Srbi sa 1-2 dece imali veći prosek i gubili pravo na d.d., a Albanci sa većim brojem dece – manji prosek po članu domaćinstva – uvek su ispunjavali uslov za d.d. Mnogo je Albanaca primalo veći d.d. nego platu? Iz programa raznih pozicionih i opozicionih stranaka kopira se stari (kosovski) sistem stimulacije nataliteta, i još gore, nude se paradoksalna rešenja: Nacionlne ili porodične penzije i stanove za porodice sa troje dece, a više od toga posebno uvećan d.d.? Kada bi se to ostvarilo albanske, muslimanske, romske porodice… ne mora da traže posao i rade – živeće od nataliteta (kuda to vodi?). Ima li Vučić sve ovo u vidu kada mora u sve da se meša i odlučuje?

    PREDLOG: Rešenje za borbu protib bele kuge:
    1/ Da se donese “sistemsko” rešenje za celu Srbiju, kao osnova za stimulaciju “Dečji dodatak”, fiksni mesečni novčani iznos;
    2/ Da se stimulacija daje svakom “bračnom paru” sa decom, a ne na “broj dece”;
    3/ Da se odredi od 10-15.000.- din za svaki bračni par (sklopljen brak), pod uslovom da imaju dece, bez obzira na nacionalnost i versku pripadnost – to je ramnopravnost i jednakvost;
    4/ Nacionalnosti i Manjinske zajednice koje imaju veliki natalitet – neka formiraju svoje novčane fondove za održavanje nataliteta, preko Nacionalnih saveta;
    5/ Srpski narod – kod kog vlada opasna Bela kuga – treba da formira svoj “Srpski fond” za podsticaj radjanja (protiv bele kuge) – kiji će svakom srpskom bračnom paru dodeliti dodatnu mesečnu stimulaciju za podsticaj radjanja. TO JE RAMNOPRAVNOST u multikulturalizmu, bez ikakve diskriminacije.
    NARAVNO, u multikulturalizmu, na demografskom planu i tradicionalističkoj ideologiji – nisu svi isti (kao na Kosovu) – što stvara nesagledive probleme i posledice u budućnosti prema narodima sa belom kugom. Nije ovo sve, ali dovoljno za adekvatno rešavanje.
    Molim da objavite za debatu, bez cenzure. Pozdrav – Sretna Nova godina!

    1
    1
  3. Patriotski blok

    PEČAT – najbolji nedeljnik za društveno-političke debate, bez cenzure, dug vremenski rok.

    PREDLOG: Predlažem da Uredništvo PEČATA stavi na dnevni red u jednomesečnom roku najaktuelnije društveno-političke tebe:
    — Unutrašnji dijalog o Kosovu (Vučić);
    — Bela kuga u Srbiji: Predlozi za rešenje?
    I druge bitne predloge.

    Po prvom predlogu – unutrašnji dijalog – ostalo još dva meseca za mišljenje-stav gradjana – a “zvanično” učešće gradjana Srbije nije se primetilo, Samo su zvanično održane 7-8 tajne-nevidljive runde dijaloga sa društveno-političkim i institucionalnim faktorima koji su članovi ili sledbenici Vučićeve politike “predaje” teritorije KiM Brisel. sporazumom za ulazak Srbije u EU, čime je pokrenuto ugrožavanje teritorijalnog integriteta Srbije (i Zapadne Makedonije) na širem prostoru, što je opasno za budučnost Srbije.

    Drugi predlog – Bela kuga u Srbiji – nije na adekvatan i transparentan način način razmatrana i rešavana, zaobidjen stav gradjana (stanovništva) na širem prostoru, u globalnom smislu. Takav pristup i najavljena rešenja dovode do “diskriminacije” bračnih parova, i stimulaciju radjanja “takmičarskog karaktera” (drastično se podstiče natalitet kod onih koji inače imaju veliki natalitet) što odgovara separatistima da steknu većinu (pregaze Srbe) i otmu teritoriju (Kosovo svetski primer):
    PRIMERA RADI, Kina je 3-4 decenije demografskom politikom (civilizovani-evropski standardi) “ograničila” radjanje na jedno dete po bračnom paru, ko ima više – taj plaća porez državi. – Tek pre neku godinu Kina je ukinula to ograničenje radjanja, najverovatnije zbog opasnosti od kontinuiranog širenja islama (islamizaccije) na kineske prostore. Valjda je milijarduipol Kineza pametnije od našeg “prepametnog” AV-a koji je teško bolestan od političkog slepila – da ruši teritoriijalni integritet Srbije?
    Nadam se da se podrazumeva važnost da se stave predložene teme na javnu (Pečatovu) debatu i demolratski pristup?

    2
    3

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *