ГИРОС, МОРАВАЦ И ЕП

Агенцијска вест о новој интерконтиненталној балистичкој ракети Северне Кореје која би могла лако да нациља Чикаго или Вашингтон јесте дала и медијски печат протеклој недељи, али се чини да је у делу медија, а поготово на друштвеним мрежама, ово време једнако, ако не и више, обележило узбуђење око непријатне новости везане за специјалитет са јужноевропског јеловника брзе хране на чију сласт се иначе минулих деценија навукао „цео“ свет. Реч је, наравно, о већ разглашеној забрани уживања у поносу грчке народне кухиње – гиросу! Та „шокантна“ новост (пресуда омиљеном грчком специјалитету још увек није коначна), у свет послата са извора у чији кредибилитет се не сумња – из Европског парламента, у равни јавног емотивног реаговања надјачала је и пажњу поклоњену отворено бруталној најави могуће блиске нуклеарне катаклизме: упозоравајући да се ближи сукоб са Северном Корејом, амерички републикански сенатор Линдзи Грејам позвао је Пентагон да почне са склањањем породица припадника америчке војске из Јужне Кореје.

[restrict]

У свету у коме живимо вести бивају не само неочекивано пласиране и често апсурдне већ и необично повезане, можда баш не толико да је нова Ким Џонг Унова ракета „кључ“ за разумевање гастрономске строгости у редовима ЕУ бирократије, али извесно је да су у најширем аудиторијуму и ратови звезда у главама осионих генерала, и ЕУ претња гиросу схваћени као једнако ирационалне намере, не мање и метафора за најаву новог доба, оног у коме ће функција зачикавања са могућношћу зазивања армагедона бити у једнако мутној, тешко спознатљивој сврси општег бесмисла, као што је то и претња бирократског уплива и контроле у домену традиције и гурманских избора. Привидно, све поменуте вести утемељене су у некаквим аргументима, али је занимљиво да се речи као „хорор“ , „неверица“, „ужас“, које су биле опште место у плими умреженог реаговања на могућност да се ускоро гирос „једе кришом и нелегално у подрумима и сакривеним локалима“, углавном изостајале у коментарисању о далекоисточним опасним приликама, које је пак чешће, уз геополитичка препуцавања, пратио и хумор (упадљиво иначе одсутан у реаговању на гирос-драму).
Вратимо се, дакле, јавном сентименту и срцу небројених коментатора очигледно ближој теми грчког гастрономског усуда. Све је почело вешћу да су „кебаб и гирос у Грчкој под контролом Европског парламента, где се налазе и посланици Европске комисије за фосфате у брзој храни широм Европе, те да су сада гирос и кебаб под великим ризиком да буду забрањени у Грчкој“, или – прецизније – да је ЕП „покренуо примедбе на предлог Европске комисије да дозволи коришћење фосфата, укључујући фосфорну киселину … у месу гироса и кебаба“. Дакле, аргументом о заштити здравља, у служби неумољивих правила ЕУ која „обично забрањују употребу фосфатних адитива“, у историју може, вероватно и хоће, бити послат гирос справљен према рецепту који је данас у употреби, са укусом који је сада познат. Европски парламент (ЕП), једина непосредно бирана, парламентарна институција Европске уније, нема узалуд у свом званичном одређењу карактеристику једног од најмоћнијих законодавних тела на свету! Стога и није обећавајуће када се нека тема нађе као проблем у фокусу његовог интересовања.
Још је по судбину кебаба и гироса фаталније што је у проблем укључена и Европска комисија (ЕК) – политичко, те главно извршно тело Европске уније, често названо и „Влада ЕУ“. Да ће Грци бити немоћни, ако се у Стразбуру стварно одлуче на ампутацију гироса из националног јеловника поносне Хеладе, говори и чињеница да Европска комисија има наднационални карактер у својој основи и да је „тело које делује тако да је одлучивање у њему независно од воље државе чланица“. Свест о том поретку и те како мучи Грке, па отуда и ово запенушено реаговање којем се део света искрено чуди, вероватно подразумевајући да до фаталног исхода овог процеса гиросу (одлука се доноси можда већ идуће недеље, између 11. и 14. децембра) неће доћи.
Необично је што су мирније, безмало ћутке, Грци на олтар свог припадања великој европској породици принели много тога што се са спорним специјалитетом брзе хране не може мерити.
Ево дела деценијама (Грчка је примљена у чланство ЕУ 1981) бележеног „статистичког годишњака“ који потврђује више веродостојних извора: „У годинама чланства у ЕУ уништена је грчка индустрија. Колосални ударац је задат и грчкој пољопривреди (…) Пре уласка у ЕУ Грци су извозили пољопривредне производе, а сад их увозе (…) Некада су у земљи била развијена бродоградилишта, а сад су практично нестала. Директиве ЕУ су довеле до смањења риболова, производње памука, виноградарства и многих других облика пољопривреде. После уласка у Европску унију за Грке су одређене квоте које су уведене како не би било превелике производње робе: треба производити толико меса (и не више!), толико млека, брескви, поморанџи и маслиновог уља, иначе се плаћа казна. Услед тога је најозбиљније настрадала производња вина у земљи. Плодно дрвеће и виногради који нису ушли у квоте били су посечени.“
Суочавање са наведеним билансом чини унеколико загонетнијом најновију најављену намеру да се гастрономски избори и стварност ове јужнобалканске земље даље дотерују у смеру васпитавања здравих навика и исправног гурманског приступа. Полифосфати нису од јуче. Може се само нагађати да ли то значи да у минулим деценијама Грчка још увек није била „сазрела“ за потпуни монопол КФЦ, „Мекдоналдса“, „Старбакса“ и других америчких ланаца брзе хране?
Одговори ће ускоро бити познати, необично интересовање и мотиви ЕП одгонетнути. За Србију је резултат овог спора важан не само зато што ће могући исход у догледно време променити понуду и овдашње пијачне брзе хране. Важније је да ли би већ требало да зебемо око будућности српске шљивовице, чварака, роштиља, око плантажа малина, шљивика, винограда… Печење ракијице већ је под сумњом, сви поменути и непоменути специјалитети не садрже полифосфате, али холестерол и други ужаси нису мање претећи за укупно здравље, као што прасе или јагње на ражњу убијају и саму идеју о културолошки и цивилизацијски одговорном друштву.
У једној од роштиљања озбиљнијој ствари Србија је несумњиво добро тактички одиграла и евентуално надмудрила будуће и озбиљне потезе будних контролора ЕП, или ЕК, свеједно. На путу смо, наиме, да као део нашег нематеријалног културног наслеђа заштитимо коло моравац! („Ако све буде у реду, наше коло би требало да буде уписано на листу светске нематеријалне баштине до краја године“, саопштио нам је радосну вест Дарко Танасковић, наш амбасадор при Унеску.) Да ђаво не би однео шалу, и да нам задовољство око ове мере не успава пажњу, а време до године 2025, или које касније – када ће наводно бити реално да Срби приступе великој европској породици – зачас ће пролетети, можда је упутно поређати и предлоге да се заштите, као део баштине, не само ракија већ и кајмак, чварци, гибаница…
Да оне фамозне, свакако далеке, године, када уђемо у ЕУ и када за кајање буде касно, не кажемо: што смо пили и јели – беше, па се, призивајући успомене, у тој још недослућеној будућности – упутимо право у „српски Старбакс“, или да залогај из „српског КФЦ-а“ залијемо „српском кока-колом“ .

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *