Почетна / Свет / Геополитичка реалност на крају рата у Сирији

Геополитичка реалност на крају рата у Сирији

Блискоисточни фронтови

Последње месеце 2017. године обележавају бурна дешавања на Блиском истоку. Отварају се нови фронтови. Истина, неки стари се и затварају. Територија Исламске државе нагло се сужава. Више страна се бори да зграби што већи део области краткоживећег калифата. Размишља се и разговара о политичком процесу који ће уследити по окончању војних операција у сиријском грађанском рату

Сада већ извесни опстанак Башара ел Асада на власти у Сирији и снажење сиријско-иранских веза (и руског регионалног утицаја) донели су велики преокрет у региону. Нова поља сучељавања регионалних сила су отворена, најављена су нова савезништва и ојачана нека стара. Оно што изгледа као минијатурно хладноратовско сучељавање саудијске краљевине и иранске револуционарне републике неће се, за сада, завршити неком драматичном епизодом као што је пад Берлинског зида. На Блиском истоку има много више зидова.

Хариријев обрт

Од када је у драматичном обраћању либански премијер Саад Харири обзнанио своју оставку почетком месеца, поставило се питање смисла његовог чина. Појавиле су се брзо различите спекулације. Његово објашњење да оставку даје због страховања од Хезболаха и Ирана готово је једногласно одбачено. Да је реч о саудијској политичкој операцији, са којом је можда упознат и Израел, нагађало се након што је израелски министар одбране Авигдор Либерман објавио на интернету поруке: „Иран угрожава све. Саад Харири је то данас доказао. Тачка“ и „Либан је Хезболах. Хезболах је Иран. Иран је Либан.“ Тиме је, уочили су бројни коментатори, Израел показао да је спреман да подржи Саудијску Арабију. Барем када су посреди политика и дипломатија.

Према једном тумачењу Саудијци су били незадовољни због Хариријевог односа према Хезболаху, политичкој и паравојној организацији која има великог утицаја у Либану. Хезболах има 12 посланичких мандата у либанском парламенту, као и министарска места у влади коју је прошле године оформио Харири, после дуге и врло озбиљне политичке кризе. Према либанском политичком устројству, обележеном жестоким верским поделама, премијер мора да буде сунитски муслиман. До компромиса је дошло уз посредовање Катара и, како бележи добар познавалац либанских политичких прилика Роберт Фиск, формирање прошлогодишње владе је широко схваћено као „признање доминантне улоге Хезболаха и Ирана у либанској политици“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *