Почетна / Интервју / Емир Кустурица – Помно гајимо љубав према мржњи

Емир Кустурица – Помно гајимо љубав према мржњи

Наш најславнији редитељ Емир Кустурица у разговору за Печат говори о свом виђењу мултикултуралности и могућности да она поново заживи у нашим крајевима, али и опасностима које носи, проблемима са којим се Европа и свет суочавају, као и о улози онога што се назива српском интелектуалном елитом

Разговарао ФИЛИП РОДИЋ Фотографије МИЛАН ТИМОТИЋ

Разочаран у западни свет Емир Кустурица се окренуо Далеком истоку у којем налази инспирацију за сагледавање питања моралности у модерном свету. Радња романа који тренутно пише одвија се у Кини и централна личност је човек који на почетку делује као кнез Мишкин, а завршава као Раскољников. „Дакле, оно што је за Достојевског била подељена тема доброте и безазлености, у савременом свету постаје заправо фузија та два јунака која можда некоме неће бити сасвим јасна, али се развој те приче заправо одвија у једној неодрживој моралној рецептури савременог света. Мислим да је Азија плодно тле за такву поставку и увођење моралне дилеме, много више него Европа данас“, рекао је Кустурица.

Мултиетничност и мултикултуралност су две ствари које се у модерном свету стављају на пиједестал. Како гледате на то, посебно у односу на наш регион за који се у најмању руку може рећи да је турбулентан?

Рођен сам не у зеленилу ливада него сивилу градских улица и под лампама које су најчешће биле разбијене каменицама. Живео сам на периферији Сарајева где је једна од основних регула био мултикултурни живот. Тако да ја као неко ко је рођен и одрастао у таквој околини могу бити последњи који би се заправо залагао да тако не буде. Међутим, онда се показало да је мултикултурни живот пожељна форма која је код сиромашних малих, у старој Југославији обједињених, а после разједињених, народа постала немогућа мисија, немогућа форма. После великог животног искуства и посете на пример острву Реунион, схватио сам о чему се ради. Све су мултикултурне средине заправо генерисане из срца империја и све су империје остале мултикултурне у мери у којој је то могуће. С тим везивним народима, народима који су свуда код куће. За разлику од Мадагаскара на којем је империјалиста стигао на острво, побио све домаће становништво и онда га населио да ли црнцима, робовима, робовласницима, па су се те територије углавном претвориле у жаришта која никада нису постала жељена форма, Реунион је био пуст и насељен је спонтано, и због тога је то ваљда једино острво на којем сам видео да живе хришћани са будистима, а будисти са хиндуистима и они с муслиманима. Свуда у Европи, а најчешће по обронцима Европе, мултикултурни живот је, рекао бих, мислена именица.

Пошто сам у Вишеграду засновао једно од тих станишта мултикултурног живота и покушавам управо да пацификујем простор, схватио сам да у нашем случају, где се тако помно гаји љубав према мржњи, није неопходно да имамо супротстављеност две етничке или верске групе. Данашњи Вишеград има две партијске организације од којих се једна скоро до буне диже против семинара или дизања споменика Мехмед-паши Соколовићу. О чему се ту ради? Ради се о парапримитивизму и о нечему што јесте језгро из којег се генерише та љубав према мржњи коју је Андрић врло добро описао у писму из 1920. Елите које стоје на врху, посебно ове које су преузеле власт после пада бивше Југославије, оне су мање-више биле генератори те љубави према мржњи. Или ако већ нису гајиле ту љубав, нису имале снаге да направе рез у примитивизму и убризгају му неко знање које би омогућило разумевање друге стране. Мора се, овде, међутим, признати да постоји и контрадикција. Да има људи који нису затровани том идејом до краја и који ће се активно жртвовати, који ће притећи у помоћ по сваку цену, али у лошим временима они не могу да остваре своју улогу.

Дакле, ако унутар српског етничког корпуса у Вишеграду постоје људи који најозбиљније мисле да је Мехмед-паша Соколовић Турчин који је клао Србе, људи који не знају да је обнова Пећке патријаршије унутар Османске империје заправо нешто што је заветнички удахнуло живот српском народу и обезбедило његов опстанак (отац Макарије је захваљујући Мехмед-паши Соколовићу обезбедио опстанак српског народа и његове културе), ако у Вишеграду нема више Муслимана који би слепо веровали у то да је био Турчин, јер то се подразумева, ако део српског корпуса, који нашу стварност чини драматичнијом, ту љубав према мржњи обнавља кроз незнање, задртост и све што иде уз то – онда ми знамо да је та територија проблематична чак и кад је присутна само једна етничка група, а камоли када их је више. Данас присуствујемо реконструкцији деведесетих где се заправо показује још једна страна несреће тог мултикултурног живота. Како рече Милорад Екмечић, нису масони и завереници стварали ту Југославију, односно утицали на ток историје балканских народа, посебно српског, него највише обавештајне службе.
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *