Црњански као писац политичких текстова

Пише Зоран Аврамовић

Како је Црњански политички мислио о Краљевини СХС (Југославији), Србима, Немачкој, Италији, и каква је била његова идеолошка и политичка мисао у листу Идеје? У текстовима о југословенским друштвеним и политичким (не)приликама и у Идејама његова мисао је аутономна, док у чланцима о немачким и италијанским политичким стварима пише као чиновник спољнополитичког апарата Краљевине Југославије, тачније Милана Стојадиновића

У издању задужбине Милоша Црњанског и Catene mundi (2017) објављени су Политички чланци (1919–1939) Милоша Црњанског (приређивач…..). На 658 страница, а са напоменама и варијантама (670–766), први пут се налазе у целини (без текстова о грађанском рату у Шпанији, који су објављени 1995. у Путописима) новински чланци Црњанског које је он писао између два светска рата.

Како разумемо политички чланак? Политички текст је центриран око свих облика власти и моћи у друштву, а обухвата политичке чињенице, политичке вредности и личности. Политички писац на свој начин разуме однос према власти и њеним практичним учинцима са наглашеним субјективно-вредносним гледиштем. Политички текст допушта размах тренутних расположења и осећања, страсти, воље аутора, али и рационалан однос према чињеницама. Међутим, уколико је део неке политичке функције аутор текста пише о стварима политике условљено и у оквиру политичке организације којој припада или функције коју обавља.

Није политички текст уоквирен само питањима моћи и власти. Једно шире значење овог појма укључује све појаве у друштву које се тичу општости, општег добра или јавног интереса. Све што се тиче полиса, а не појединачног живота, припада политичком мишљењу и деловању.

Са жанровског становишта, политички текстови Црњанског могу се поделити на неколико подврста: политичке репортаже, политички портрети, политички коментари, политички фељтони, политичке биографије, политички есеји, политички извештаји/писма.

 Језик политичких чланака је по правилу прагматски, тврд, усмерен на циљеве и средства власти и моћи. Они не припадају књижевним текстовима. Међутим, политички текстови Црњанског, поред информативног, сазнајног и аналитичког језика, проткани су и његовим даром за језик. Највише ових текстова је на граници књижевности.

Како је Црњански политички мислио о Краљевини СХС (Југославији), Србима, Немачкој, Италији, и каква је била његова идеолошка и политичка мисао у листу Идеје? У текстовима о југословенским друштвеним и политичким (не)приликама и у Идејама његова мисао је аутономна, док у чланцима о немачким и италијанским политичким стварима пише као чиновник спољнополитичког апарата Краљевине Југославије, тачније Милана Стојадиновића.

[restrict]

Текстови о Југославији

Више је југословенских и српских тема о којима пише Црњански: односи са страним државама – Мађарска, Румунија, Велика Британија, Чехословачка; црква, авиони, положај жене, спорт, Свети Сава, Јадран, војничка традиција, краљ Александар.

Чин уједињења објашњава појмовима нужности и судбине (Ускрснути и на страшном месту постојати, 1928). Он верује да је тај чин заправо логички завршетак прошлости. Али на другим местима тврди да је стварање Краљевине СХС, као веће државне целине, карактеристика новог времена а у неким текстовима да је ова држава резултат Првог светског рата. Краљевина СХС је створена на српским гробовима, о тој држави сањали су Јужни Словени. Срби су, дакле, гинули за Србију и Југославију, и то се знало већ у Куманову. После Кумановске битке, Србија добија улогу у којој јој усуд поверава мач (Двадесетогодишњица битке на Куманову, 1912–1932).

Таква држава треба да је централистички устројена. Њена стабилност остварује се системом институција, а политичку пажњу Милоша Црњанског привлачиле су, пре осталих, монархија, војска и патриотске организације (најпознатије су биле Соко, Јадранска стража, Народна одбрана).

Црњански је био одлучан бранилац политичких институција и вредности Краљевине Југославије, а попут низа других српских интелектуалаца и политичких странака, посебно је био привржен институцији монархије. Такав однос према монархизму мање је био последица личног искуства Црњанског, а више укорењености монархистичке традиције у политичкој пракси и свести српског народа.

У текстовима у којима се изричито бави политиком и историјском улогом краља Александра, Црњански не разматра положај краља у уставном поретку Краљевине, нити његову технику политичког владања, у којој доминира противљење јаким страначким вођствима и комбиновање метода принуде и омекшавања. Са јаком дозом емоција портретише личност краља Александра. Он поседује „моћ воље и чврстине карактера“, као и „способност заноса стварања државе од Алпа до Струмице“.

Иако је на бранику југословенске државе, као и целокупна српска интелигенција, њему не измиче увид 1934. године у словеначке и хрватске сепаратизме и саботажу свега што је државно и национално. Дакле, 16 година од стварања нове државе појављују се пукотине у њеној згради које Црњански уочава. Требало је да прође још седам година па да се покаже српска трагедија у таквој Југославији.

Политичке идеје Црњанског у Идејама

На страницама листа Идеје изражена је критика марксизма и комунизма. Црњански је овај поглед на свет схватао превасходно као пропагандистички плакат на коме је исписана негација свега традиционалног и „свега што је наше“. Његово одлучно одбијање марксизма мотивисано је пре свега идејом комунистичког одбацивања и неуважавања националне културне традиције.

Треба истаћи и методе борбе Црњанског против марксистичке идеологије. У тексту Слабост наше одбране од марксизма он изричито одбацује репресију као метод супротстављања. „Питање марксизма није полицијско питање, каквим га наша буржоазија сматра, оно је питање друштва, оно је питање борбе и отпора.“

Не би се могла бранити тврдња да Црњански афирмише идеју монархије на безрезерван начин. Још мање он мисли да би двор морао да буде изнад Устава. Целокупна његова приврженост династији Карађорђевић, а посебно краљу Александру I, извире из уверења да је овај краљ успео у остваривању југословенске идеје, односно да уједини Србе, Хрвате и Словенце. Црњански, дакле, разуме монархију на овом подручју у државно интегративном смислу. Монархизам Црњанског, према томе, може се објаснити политичком функцијом коју је монархија имала у историјском процесу стварања југославенске државе, а никако као политичка врeдност која би била сама себи сврха.

У погледу антикомунизма ствар је много јаснија. Црњански је поистоветио појмове комунизма, марксизма и совјетизма. За њега су то били различити термини исте идеологије која је стремила радикалној измени света, при чему је највише имала да страда традиција и национална култура. То што он није имао разумевања за марксистички поглед на свет може се објаснити његовим страхом од интернационализма који брише националне трагове. Унутрашње противречности марксистичке идеологије и практичног покрета њега су знатно мање интересовале.

Велики неспоразуми прате личност Црњанског и у сфери његовог односа према комплексу националног питања. Један овлашан поглед на текстове који се баве политичким ликом писца упућује на закључак да се редовно заобилази његова политичка критика сепаратистичких покрета између два рата у Југославији. Стално се наглашава његово националистичко опредељење, а и то погрешно. Црњански, већ је речено, схвата нацију на државотворан начин, a његов национализам најадекватније изражава термин „југославенски национализам“. Његова разматрања српских интереса показују да он увиђа сву напетост националних односа у Југославији. Међутим, ту нема прецизног одређења садржаја националног интереса, ни у друштвено-економској ни у правно-политичкој и културној сфери. Његово схватање национализма је по својој суштини конзервативна одбрана традиције од налета револуције бољшевичког типа.

Политички чланци о Немачкој 1935–1938

Као државни чиновник Краљевине Југославије, Црњански је нашао време и за сопствено разумевање нацистичког покрета под вођством Адолфа Хитлера.

У живој слици и јасним појмовима написани ови текстови Црњанског омогућавају једно особено упознавање немачке друштвене и политичке стварности пред избијање Другог светског рата. Тематски распон је широк: кривични закон, штампа, однос цркве и државе, организација државе, националсоцијалистичка идеологија, војна организација привреде, спољна политика, Хитлер. То је време унутрашњег и спољашњег ширења националсоцијалистичког покрета. Ко је слутио катастрофу Другог светског рата?

Краљевина Југославија имала је пријатељске односе са Трећим рајхом и у том погледу није се разликовала од других демократских држава Европе. То је једна околност која је морала утицати на јавне коментаре немачких збивања. С нарастањем нацистичког таласа, Хитлер је у својим говорима оштро упозоравао против писања стране штампе о Немачкој. Та чињеница није споредно значајна за анализу политичких коментара Црњанског.

Па ипак, и у таквим околностима, Црњански ће тачно препознати право лице нацизма. Суштина тоталитарног законодавства огледа се у одбрани колективног бића државе и народа, а не права појединца. Црњански пише 1937. године да националсоцијалистичка партија жели тоталитарну државу и да нови немачки закони најстроже бране „државу и идеологију данашњег режима“. Привредне теме Црњански осветљава углавном кроз личност доктора Шахта, водећег банкара и финансијског стручњака Трећег рајха. Спољна политика Немачке, по природи ствари, била је најпажљивије разматрана у извештајима Црњанског. Енергичан тон према иностранству био је преовлађујући у реторици нациста. У политичкој власти Адолфа Хитлера налазиле су се све кључне институције државе, партије, војске, спољне политике, привреде. У средишту структуре нацистичке моћи налазила се Хитлерова власт.

Приклештен дужностима службе, агресивним политичким домаћином и одсуством историјске аналогије, Црњански је ипак успео да ода почаст слободољубивим Немцима. Не може се тек тако прећи преко неких његових оцена ненацистичке немачке нације: У тексту Ко ће победити? Пије XI или националсоцијализам? (1938) он пише: „Ипак ова борба људи за слободу мишљења, ма колико била парадоксална, служи на част Немцима, народу који није само, како се то по Европи пише, народ полицајаца и војника, него и народ мислилаца и песника.“ У својим коментарима Црњански не прикрива националсоцијалистичку идеологију и начине њеног остваривања и указује на кључне елементе нацистичког поретка.

Текстови о Италији 1938–1939

У текстовима писаним из Рима, Црњански разматра спољну политику Италије. Није тешко закључити да иза комплимената Италији и њеној штампи стоји политика Милана Стојадиновића.

Италија, „то је данас фашистичка партија“, пише Црњански за Време. Тај режим је, на пример, учинио привредни продор у Азију, а једна група фашистичких економиста је сматрала да не треба мешати трговачке интересе земље и идеологију. Фашистичке институције су у знаку социјалних идеја, и лаик може да запази „тенденцију социјалног нивелисања“. „Несумњиво, ја у Риму присуствујем последњим трзајевима једног аристократског друштва.“

У Италији су расистички закони донети 1935. године, али закључује да у политици антисемитизма нема сличности између Рима и Берлина. Карактеристичан је његов осврт на осуду расистичких закона у Италији коју је изрекао Ватикан. Пије XI стално понавља да је расизам бедна појава када се упореди с универзалним вредностима хуманизма.

Када пише о Мусолонију, он има на уму Стојадиновићев савет да о италијанском диктатору треба писати ласкаво. Италија је од једне слабе, либералне краљевине постала империја, а то је, по суду Црњанског, резултат интелигенције једног човека. Мусолини је велики политичар зато што је успео да оствари своју замисао. У тексту Италија као велика сила пише: „Зар у том усамљеном лету једне људске мисли није једна велика сензација?“ Не анализирајући садржину политичких вредности и циљева водећих политичких актера, Црњански формулише критеријум за појаву велике политичке личности – остварљивост властитих идеја. Због тога успеха, Мусолини у свим слојевима италијанског друштва има „пиједестал до неба“.

Значај Политичких чланака Милоша Црњанског

На првом месту ови политички текстови су релевантан извор за систематска истраживања догађаја и личности између два рата. На другом, у њима добијамо још један доказ да је Југославија била једна противречна држава која није имала будућност (а што је историја потврдила). Није занемарљива и слика међудржавних односа у раздобљу између два рата. Показује се да је борба између великих и малих држава вечна, као и тежња ових првих да доминирају.

Најзад, ови текстови бацају праву светлост на политички лик Црњанског. С једне стране, видимо да је политички ангажман схватао као одговорност и бригу за опште интересе, да је био изузетно образован и да је владао политичким знањем, да је храбро бранио своје ставове. Када је реч о фашизму Црњанског, а то је била водећа оптужба међуратне левице и послератних комуниста, ови текстови јасно показују да појмовно-теоријски гледано та тврдња нема никаквог основа. У политичко-вредносном погледу он је био привржен традиционалним, конзервативним и националним темељима колективног и индивидуалног постојања. То што је био против комунистичког погледа на свет било је довољно да га идеолошки и политички етикетирају.        

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *