Звуци духовног календара

„Чембало жива уметност“: ТРАГОВИ, концерт Смиљке Исаковић

Пише Гордана Крајачић

Уметница је и овог пута показала да дискретно и с лакоћом мења не само различите регистре на свом инструменту него и регистре сопственог сензибилитета, чинећи да њени уметнички дамари одзвоне и у публици, осавремењујући давне епохе да кореспондирају с нашим временом

У оквиру 14. међународног фестивала „Чембало жива уметност“ Смиљка Исаковић је још једном показала колико је њена уметност жива и колико има способност да комуницира, и са својим колегама на сцени Андријом Сагићем, перкусионистом и композитором који се специјализовао за естетику и филозофију средњег века, чији су „упливи“ били и музикални и крајње дискретни и подстицајни, никад не нарушавајући него само складно допуњујући изванредни склад маштовите Смиљкине чембалистичке имагинације, и са композитором и гитаристом Драгомиром Миленковићем, који је својим делом „Изгубљени прстен цара Константина“ дочарао музику Хазара. Поред ове чули смо и његову композицију „Девет корака до среће“, која тече у ритму 9/8, и „Дорћол“, у коме преовладавају прекомерне секунде.
Смиљка увек свој програм најави уз неколико пригодних речи. Она дискретно и са лакоћом мења не само различите регистре на свом инструменту него и регистре сопственог сензибилитета, чинећи да њени уметнички дамари одзвоне и у публици, осавремењујући давне епохе да кореспондирају са нашим временом, кроз све форме музицирања уносећи непомућену радост и бескрајну виталност. То је учинила и са најмлађим композитором и пијанистом 27-годишњим Николом Старчевићем из чије је збирке „Изгубљено благо“ издвојила својеврсну химну Баху „Whirlpool“, у чијим се минималистичким потезима осећа спона са савременим звуком, а Смиљка је избором ове композиције, као и делом „Cosmonium 2“, доказала да праве вредности нису „изгубљене“ и да ће имати своје трајање кроз векове постајући инспирација композиторима да праве своје уметничке надградње, обраде и варијације, а интерпретаторима да их оживе на савремен начин чак и на чембалу које је, ипак, инструмент прошлости. Минималистички начин обраде доживео је и чувени „Марш на Дрину“ Мирослава Мише Савића.
Упечатљив утисак је оставила композиција Мирољуба Аранђеловића Расинског „Ластари“, коју је аутор Смиљки и посветио и која одзвања успоменама на детињство, на време проведено на селу, када је уз дедин рад у винограду слушао и музицирање на кланету и усној хармоници. Познато је да звуци из младости, као уосталом и све емоције које се онда темеље, имају најдужи ток, па је тако и ова кратка композиција задржала те радосне одсјаје народних радних песама, које поспешују и чине успешнији рад у винограду у уклањању сувишних ластара и одстрањивању и проређивању листова, али доприносе и повећавању квалитета стоних врста грожђа. А ево, захваљујући композитору који их је кроз деценије живота носио у себи и чембалисткињи која је осетила те звуке и успела да их пренесе кроз свој инструмент, ми смо имали прилике да их чујемо у сасвим новом звучном руху, осавремењеном и чембалски обојеном.
Централни део програма припао је композиторки Вери Миланковић, која има посебан сензибилитет за истанчан звук и уз велико родољубље бројне композиције поверила је гласу и клавиру, јер је и сама изврсна и пијанисткиња. Такође је у њеном опусу и више дела намењених деци, и дечјем извођењу и дечјим ситуацијама, тако да је у свом јединственом опусу спојила оно што је још Шуман иницирао стварајући своје албуме клавирских композиција и о деци и за децу. Њен музички језик отуда је прочишћен, без много украса и детаља који би реметили главни музички ток. И управо такав је и „Српски духовни календар“ који је Смиљка са имагинацијом правог уметника својим инструментом који не може да језички проговори донела праве живе слике одређених верских догађања са много светла и боја мењајући регистре, у зависности од празника и ликова које одређени ставови описују (Сретење, Свети архангел Михаило, Свети цар Константин и Јелена, Богојављање, Свети апостоли Петар и Павле). Сасвим другачије расположење подарили су јасни играчки ритмови „Девојачког“ и „Момачког кола“, а враћање у нежне лирске трептаје даривала је песмом из Призрена „Недо, Недо, бела Недо“.
„Краљица чембала“, пијанистикиња, педагог и публицисткиња Смиљка Исаковић дипломирала је и магистрирала клавир у Београду, а специјализирала у Москви. Чембало студирала и магистрирала у Мадриду а специјализирала у Шпанији и у Италији. Докторску дисертацију одбранила је у Београду. Наступала је на преко хиљаду концерата широм земног шара; ушла је у 5.000 личности света као „прва дама чембала“. ABI jу је номиновао за „Жену године“; увршћена је у међународну енциклопедију чембалиста и оргуљаша у Санкт Петерсбургу; додељена јој је најпрестижнија Масарикова награда коју је пре ње за музику добио Лучано Павароти.