ЖУТА ЧЕЧЕНИЈА

Праву узбуну у Пекингу изазвали су резултати истраживања Кинеског народног универзитета, спроведеног од 2013. до 2015, анкетирањем 4.382 верника из 31 региона државе – утврђено је да је ислам најраспрострањенија религија међу кинеском омладином до 30 година старости. Да ли ово представља опасност и како се Пекинг с тиме носи?

Пре два века јединствени етнокултурни регион Туркестана је подељен – источни део је припао Кини, а западни Русији. На обе стране границе живе Казахи, Киргизи и Таџики, али је најбројнији аутохтони народ – Ујгури, веома близак по језику и обичајима Узбецима. У давна времена Источни Туркестан је био моћна држава која је утицала не само на Средњу Азију већ и на Кину. Године 1759. кинеска војска је овај регион освојила и назвала га „Нова граница“ (Ксињианг). Од тада до данас Ујгури су 400 пута дизали устанак да се издвоје из састава Кине, али без успеха. По томе подсећају на Чечене, те аналитичари  Ксињианг често називају и „жута или кинеска Чеченија“.

Данас у Кини има, према различитим изворима, између 18 и 25 милиона муслимана чије верске потребе опслужује 30.000 имама и исто толико џамија. Но то није најважнији податак. Пекинг највише брине чињеница да су млади махом муслимани. Међутим, када су у питању старији становници Кине (старости 60 и више година), међу њима доминира будизам (54,6) одсто и римокатолицизам 22 посто. Образложење за то дао је декан Школе филозофије Кинеског народног универзитета Веј Дедонг у интервју „Глобал тајмсу“. Дедонг ситуацију објашњава тиме што је код будиста и римокатолика била на снази контрола рађања (до пре две године само једно дете), док таква забрана није постојала код муслимана. Муслимани се и сада, као и пре два века, са различитим интензитетом боре за самосталност применом терористичких напaда, а овај податак је изазвао страх у Пекингу од могуће исламизације Кине. Уз исламизацију иде и сепаратизам, коме су од муслиманских народа Кине најсклонији Ујгури (има их у јединицама Исламске државе у Сирији) – управо су припадници овог народа средином ове године објавили видео-запис са претњом „да ће се вратити у отаџбину и пролити реку крви“.

[restrict]

ДУБОКА МЕЂУСОБНА НЕТРПЕЉИВОСТ У опширнијој анализи руског аналитичара Алексеја Винкурова констатује се да је „дуг пут до мира са муслиманима у Кини“. Наиме, дубока је нетрпељивост муслимана и Кинеза следбеника традиционалних кинеских религија конфучијанизма и будизма. Први проблем су исхрана и алкохол, јер за Кинеза је месо свињско, док је за муслимане оно нечиста храна. Друго, кинеска књижевност је изузетно прожета описима алкохола и сцена где се користи алкохол. За муслимане је ово линија коју правоверни не прелазе. Други елемент који доприноси нетрпељивости је трговачка професија која у конфучијанзму није поштована, док у исламу јесте. То је довело до тога да су се муслимани брже богатили, што се Кинезима није свиђало. Реаговали су својим традиционалним оружјем – презиром. Следеће, да би муслимани Кинезима показали свој значај и снагу, често су их провоцирали на туче и свађе. Зато су Кинези почели муслимане да доживљавају као варваре најнижег нивоа, што је пренето и у јавни говор – именовали су их „дивљацима“, „поганима“, „злобницима“, „агресивцима“ „неспособњаковићима који не могу да прихвате (кинеску) културу“ и „особама спремним на свако зло ради остварења својих циљева“.

У аутономној ујгурској области нетрпељивост између муслимана и Кинеза је знатна. Странцима који овде дођу свака страна представља друге у најцрњем могућем светлу.

Ирон Тема, иначе Дагестанац, сматра да се у Кини догађа процес са неизвесним исходом. Наиме, док Комунистичка партија Кине покушава да исламу да кинеске боје, дотле ислам тежи да исламизује Кину. О оба процеса постоје подаци, али веома различити. На пример, муслимани истичу да је ислам постао религија број један у Кини. Тако, на пример, тврди Махмуд Мурад, заменик утицајног и тиражног каирског листа „Ал Ахрам“ (2014). После овог чланка на интернету се развила дискусија да ли је овај аутор у праву? Чињеница је да се о питањима вере кинески муслимани се не разликују од других муслимана. Другим речима, древни кинески начин „прераде“ страних култура, када је у питању ислам, засад није дао резултате.

ДЕМОГРАФСКИ РАТ Иако се муслимани боре против Кине и Кинеза, демографска ситуација у аутономној ујгурској области, према званичним подацима, следећа је: половина становника региона су Кинези, док Ујгура има 42 посто, шест одсто Казаха и по један проценат Киргиза и Таџика. Другим речима, Ујгури немају демографску већину. Можда је то разлог због чега огромни новац који Пекинг улаже у овај нестабилни регион ради убрзаног економског развоја не завршава у потпуности у изградњи фабрика већ џамија и развој идеологије засноване на шеријату и борби за још већи наталитет. Ујгури наиме осећају да губе демографску битку и тренутно све чине да обезбеде већину у структури становништва.

Велики спор између Ујгура и Пекинга је настао око Закона о ограничавању рађања (по шеријату муслимани не треба да живе под влашћу неверника, а ако пристају, онда нису правоверни муслимани већ „мунафики“ – лицемери). На другој страни Кинези одлично схватају да је ислам Ујгура главна препрека њиховој интеграцији и делују доста жестоко, пре свега преко закона и контроле спровођења истих. На пример, по кинеским законима „Деци до 18 година и државним службеницима забрањено је да иду у џамију“ (ово се чак у виду билборда рекламира на улицама). Кина је увела државне религиозне комитете који контролишу живот муслимана и који утврђују кандидате за имаме и друге верске службе. „Сваког петка сви имами иду на састанак у Државни религиозни комитет, где заједно са политичарима усаглашавају текст проповеди“. Такође, муслимани морају Комитету дати план свих годишњих религиозних обреда и догађаја које желе да обележе, како би се утврдило како ће се спровести и шта ће се на њима изрећи верницима од стране имама.

Интересантно је да Пекинг о питању националне политике и данас у потпуности копира совјетску националну политику. Тако у Ксињиангу постоје ујгурска, киргиска, казашка и аутономија Таџика. Председник сваке од њих је из реда титуларне нације, а заменик је Кинез. Аутономне области имају ТВ станице, новине, издавачке куће и културне центре на свом језику. У школама се учи на матерњем језику, док у државним институцијама постоје националне „квоте“. Иако све, дакле, делује идилично, „постоји апартхејд на ујгурски начин“. Ујгури никада не једу у ресторанима Кинеза (тамо је нечиста храна), избегавају да било шта купе у продавницама где су власници Кинези итд. Међунационални конфликт може избити чак и ако се пита „Колико је сати?“, јер ће локални Кинези одговорити по пекиншком времену (званичном у аутономији), а Ујгури по локалном, који је сагласан са алма-атиском (казахстанском).

Кина је почела да прати европске трендове и од 1. априла 2017. забранила покривање муслиманки, што је изазвало велики протест мушкараца. Наиме, према њиховом веровању власт је тиме нарушила основна права мушкараца, јер када жена скине никаб, то је знак да је слободна. Протести се нису претворили у насиље и репресију, али је тренутно немогуће проценити колико се закон поштује, јер је тек половина муслиманки у овој аутономној области скинула никаб. Државне институције овај закон поштују, тако да је ући на универзитет или неку другу институцију покривеним муслиманкама немогуће, чак и ако крену у џамију, док су на улици, морају се открити.

Управе факултета на разне начине се довијају да дознају ко је од студената-муслимана религиозан да би их одстранили са студија. Тако се на арапским порталима појавила информација да су деканати током Рамазана покушали да дознају колико је међу муслиманским студентима верника, тако што су их позвали у госте, а на столу се нашло послужење (различита јела укључујући и свињско месо, али и алкохолна пића) да би видели који студент ће одбити да једе и наздрави, па да га као верујућег удаље са студија.

Колико је овде дволичности може се видети из писања кинеске штампе, која се обрушила на бивше политичаре из реда муслимана (предлажући да се таквима одузме пензија), јер по престанку рада, када по правилу престају да се плаше последица, одлазе у џамију и уместо да дневно обављају пет намаза (молитви) они то увећавају на 10 или чак 15 пута и то чине јавно подстичући младе да се окрену исламу.

ПЕРЕСТРОЈКА НА КИНЕСКИ НАЧИН Власт у Пекингу настоји да контролише не само класични сунитски ислам већ и најегзотичније гране ове религије које не мимоилазе ни вернике у Кини. Кинески аналитичари воле да нагласе да је кинеска перестројка за разлику од совјетске успела. Док су се у Русији бавили развојем демократије, пропала је економија, што је изазвало хаос и распад Савеза. Пекинг је пошао другим путем. Економију је реформисао под снажном партијском контролом, а све сепаратисте, па тако и ујгурске, настојао да елиминише – било „куповином“, било физичком силом. Пекинг је уложио велики новац у економски развој региона где живе националне мањине и сада они подсећају на развијене државе Запада (за разлику од средњоазијских држава које су после слома СССР-а доживеле економски пад). Економски успеси су очигледни. Нови путеви, потпуно нови градови, примена нових техничких достигнућа запрепашћава госте, а стандард није ништа лошији него у САД.

Власт није заборавила да развија туризам, јер сматра да је „дијалог култура најлакше успоставити овим путем“. Да Ујгури виде друге делове планете, али и да се нађу у улози домаћина, који треба да покаже своје најлепше лице странцима. У таквом обрасцу нема места за екстремизам. Тако је туризам постао оружје интеграције Ујгура у кинеско друштво. Власт, чак нападно, инсистира и мотивише припаднике ујгурске заједнице да путују, али и да примају госте. Мноштво је велелепних ресторана и хотела, тако да се без икаквих ризика у муслиманским деловима може пити и алкохол. Број туриста који посећују Ујгурску аутономну област– Синкјанг данас је за више од 40 посто већа него у државама Средње Азије. Странци овде остављају велики новац, а то радује чак и најокорелије ујгурске сепаратисте. Другим речима, Пекинг примењује политику штапа и шаргарепе, тако да се број сепаратиста стално смањује. Но Ујгури и даље не воле Кинезе, иако је могућност успешних послова помножена са страхом од хапшења због сепаратизма довела до одбацивања апстрактних идеала слободе. Ипак, машта Ујгура да ће једног дана „ослободити отаџбину и живети по шеријату“ је присутна, иако као далеки циљ. Јер данас се међу Ујгурима формирало мишљење да је ово време када је боље „правити новац, него седети у затвору“, а зарађени новац уложити у децу, тј. рађање нових муслимана који ће у будућности понети барјак слободе.

Кина предузима и ригорозне мере. На пример, 2014. године, а поводом безбедносних мера примењених после неколико терористичких напада са више жртава (иза којих је стајала илегална организација „Исламски покрет Источног Туркестана“) у Ујгурској аутономној области уведена је забрана за практиковање свих обреда везана за месец Рамазана, што је изазвало протест широм муслиманског света, док је званични протест упутило само Министарство спољних послова Турске.

Марта и априла 2017. године, а после усвајања допуна антитерористичког закона од стране Скупштине народних представника Ксињиангско-Ујгурског реона, и званично је објављен списак имена којима је забрањено издавати изводе из матичних књига рођених (тако да не могу стећи права на лечење, образовање и сличне социјалне бенефиције). Ради се о именима типа Џихад, Имам, Ислам, Куран, Мека, Садам, Хаџ и друга која потичу од симбола полумесеца са звездом. Допуне закона су такође регулисале да су недопустива имена муслиманских учитеља која се сматрају „ширењем тероризма и култа зла“. Пре ових допуна законом је забрањено ношење никаба, браде (третирана је као знак ујгурског сепаратизма), а такође и склапање, односно развод брака без присуства представника Комунистичке партије Кине.               

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *