Почетна / Колумне / Зона сумрака – Речи и недела Владимира Вукчевића

Зона сумрака – Речи и недела Владимира Вукчевића

Да ли после више деценија проведених у тужилаштву оптуживање других постаје професионална деформација, или се ради о неком одбрамбеном механизму, тек Владимиру Вукчевићу су за све криви други, а не његов у најмању руку контроверзан професионални биланс

У интервјуу под насловом „Зашто сам недостојан“ за Радио Слободна Европа бивши тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић објашњава из свог угла одлуку адвокатских комора Београда и Србије да одбију да га упишу у регистар адвоката. Вукчевићева аргументација, уместо да га одбрани, само доказује да адвокатске коморе, и када се у њима води суров унутрашњи рат за наслеђе, могу јединствено да донесу исправну одлуку када је у питању етичност њихових потенцијалних чланова. Штавише, исти ефекат има и аргументација новинара америчког Конгреса који у уводу у интервјуу наглашава: „Тужилац, који је дизао оптужнице за ратне злочине, је недостојан, док се Милошевићеви кадрови враћају на високе функције, а осуђеници за ратне злочине дочекују као хероји.“ Какве везе имају „Милошевићеви кадрови“ и осуђеници са адвокатском комором? И Вукчевић доводи у везу ова два: „То ми је у међувремену пало на памет.“ Додаје и да му је замерено да „није довољно патриота“. Патриотизам, међутим, није мерило које адвокатске коморе узимају у обзир у односу на достојност кандидата. Овде се радило о нечему другом – о начину на који је обављао поверен му посао и неистинама које је, наводно, износио пред Управним одбором Коморе. Замерено му је, на пример, што је у једном предмету дозволио заштићеном сведоку да чита белешке, на шта нема право. Замерено му је и неумерено „консултовање“ са БИА и допуштање Агенцији да му се меша у рад, недоследности у вези са могућностима запошљавања у Тужилаштву особа у родбинским везама са адвокатима, као и понашање у случају захтева Србије за изручење Ејупа Ганића.

Каже у интервјуу Вукчевић да је процес за изручење Ганића „текао без проблема до пред крај, док се политика није умешала“. Мешање политике се односи на трговину тадашњег председника Бориса Тадића са Харисом Силајџићем око резолуције о Сребреници. Према Вукчевићевим речима, укратко, случај против Ганића је пропао због политичке трговине, што је тачно, али не само због тога него и због, како се наводи у тачки 36 пресуде суда у Лондону, што „нису предочени било какви нови докази који би се могли описати ’пресудним’ или врло значајним“. Ово иако је Вукчевић раније тврдио да су достављени „сви списи и документација“. У Адвокатској комори Београда верују да то није случај и да се из политичких разлога каснило с достављањем „пресудних“ и „врло значајних“ нових доказа, а да је у томе учествовао Вукчевић.

Оптужујући „Милошевићеве кадрове“ за одбијање адвокатских комора да га упишу у регистар адвоката, Вукчевић заборавља да је и сам био „Милошевићев кадар“ и то врло послушан и ефикасан. О „кључној улози“ коју је Вукчевић имао у заташкавању афере „Грмеч“ (експлозија у земунској фабрици у којој је 1995. погинуло 11 људи), писао је, поред осталих, и новинар „Времена“ Дејан Анастасијевић (на пример у тексту о Вукчевићевом именовању за тужиоца за ратне злочине под насловом „Посао за специјалисту“ из августа 2003), за којег се никако не би могло рећи да Вукчевићу замера недостатак патриотизма, него чист недостатак професионализма и етичности. Рајко Даниловић, адвокат породица страдалих, рекао је да је начин на који је Вукчевић водио процес био „скандалозан“, да га је опструирао и „учинио све“ да дође до застарелости. Ово нису оцене „Милошевићевих кадрова“, напротив. Анастасијевић је тада јасно поставио питање: „Да ли се од човека који је у свом досадашњем раду показао толико разумевања, па чак и одушевљења за питања ’државног интереса’, може очекивати да ће гонити ратне злочинце.“ Исто то питање поставили су и у адвокатским коморама, да ли се од њега може очекивати да ће бранити своје клијенте, или ће се, опет, водити неким „вишим интересима“. Управо га је та особина – да следи неке „интересе“, а не право и правду, која се провлачи кроз читаву његову каријеру – учинила недостојним за адвокате.

С обзиром на ово, намеће се и питање да ли је уопште достојан да буде и пензионер, или би своје последње дане требало да проводи у некој државној установи затвореног типа. У дотичном интервјуу, Вукчевић наводи и да му се „спочитава“ да је Наташи Кандић препустио руковођење Тужилаштвом за ратне злочине, што, како каже, „наравно, није тачно“. Не, ствар је још гора. Попут најутицајнијих судија Хашког трибунала, који су, како је открио „Викиликс“, од Вашингтона тражили упутства и за своја обраћања јавности, а камоли за пресуде, он је вођство препустио Сједињеним Државама. Да је овако, јасно нам указује записник са састанка представника Тужилаштва за ратне злочине и Амбасаде САД у Београду из новембра 2010. године током којег је Вукчевић изразио спремност да се „једном месечно састану са представницима амбасаде САД и да прецизније говоре о току сваког предмета“. Овим је Вукчевић директно и брутално згазио и Устав Србије, и Закон о јавном тужилаштву, и Правилник о управи у јавним тужилаштвима и Етички кодекс јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца Републике Србије, будући да ниједан побројани документ ниједном јавном тужиоцу, па ни Вукчевићу, не дозвољава да о свом раду извештава било коју страну амбасаду у Београду, па ни америчку. (Више детаља о овоме објавили смо у тексту Николе Врзића „Амерички орган у српском правосуђу“ у броју 347 из децембра 2014. године.)

На крају бисмо указали на још две изјаве из овог интервјуа. У првој, Вукчевић скреће пажњу премијерки Ани Брнабић да би „требало да се држи свог посла, а не да се упушта у оцене у којој мери је Хашки трибунал био објективан или не“. „Очито да она не разуме који је посао Трибунала или правосуђа у региону. Наш је посао да приводимо правди и да судимо онима за које сматрамо да су извршили кривично дело ратних злочина, најтежег кривичног дела, а не да се бавимо тиме да доприносимо помирењу у региону“, рекао је он. Како онда протумачити, на пример, његову изјаву у интервјуу „Политици“ из децембра 2012. да „основни циљ трибунала јесте да се задовољи правда за све жртве, да се дође до помирења међу народима“. Да ли је могуће да Вукчевић ни скоро десет година после именовања није тачно знао шта му је посао, или шта је посао Трибунала?

Други бисер је да „највише злочинаца потиче из Србије“. Ако се водио за статистиком о особама осуђеним за ратне злочине, Вукчевић нам, као и судији у Лондону у случају Ејупа Ганића, „открива топлу воду“. Да, највише осуђених су Срби и кога то још чуди? Вукчевића, који је у већ поменутом интервјуу „Политици“ изјавио да није сигуран да је Трибунал испунио свој задатак да задовољи правду за све жртве, и додао да се нада да ће „кад-тад ће истина и правда изаћи на видело“? Ако није ово, да ли, попут свог некадашњег блиског сарадника Бруна Векарића, гази пресумпцију невиности и злочинцима проглашава неосуђене људе? Ако је ово, на основу чега? Броја жртава? Типа 250.000 протераних из Крајине и око 200.000 с Косова? Вукчевић је једино доследан својој недоследности истини и оданости „вишем интересу“, који је најчешће само његов.               

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *