Зона сумрака – Ко је убио Вуковар

Да ли је Слободан Милошевић 1990. запретио да ће га Вуковар запамтити и тиме најавио уништење овога града, или је то учинио неко други? Да ли је операција ЈНА у овом граду била акт агресије, или легитимна операција спасавања?

Ових дана можемо да на једној угледној страној телевизији гледамо серију „Дуг пут кући“ у којој је радња фокусирана око групе америчких војника блокираних у шиитском делу Багдада и напора њихових сабораца да их ослободе. (Опширније о серији можете прочитати у тексту колеге Панова.) Иако се из наше перспективе никакве паралеле не могу правити између америчких војника блокираних у Садр Ситију и југословенских (не српских) блокираних у Вуковару, ми то ипак чинимо у нади да ће српски НВО аутошовинисти због свог екстремног сензибилитета у односу на патње америчких и НАТО војника у туђој земљи моћи да смогну снаге и разумеју муке „наших“ на својој земљи. Дакле, светионику демократије, Сједињеним Државама, најнормалније је и потпуно оправдано да разруше пола града (уз неизбежну колатералну штету) како би ослободиле десетак својих војника у окружењу нерегуларних наоружаних формација.

[restrict]

Другарима из НВО сектора, и пре свега Женама у црном, који би стално да се суочавају с прошлошћу и мире регион малтретирањем само једне стране, у овом контексту треба објаснити неке ствари, у нади да ће их схватити. Жена у црном Стефан Милосављевић, поводом годишњице победе ЈНА над хрватским милицијама у Вуковару, објашњава нам зашто је овај град „убијен“: због тога што је био „симбол југословенства, солидарности и радничке традиције“, јер његова „мултиетничка слика није била у складу са националистичким и милитаристичким концептом“, јер је „одисао солидарношћу која је превазилазила етничке границе“, јер је „грађен идејом југословенства и заједништва, а убијен националистичким и великодржавним идејама“. Све ово је Жена у црном у праву. Један од доказа да је било тако је и исход хрватских парламентарних избора 1990, када је у Вуковару и околини ХДЗ претрпео тежак пораз од Савеза комуниста Хрватске Ивице Рачана. Због тога је први председник младе хрватске демокрације Фрањо Туђман тада и изјавио: „Запамтит ће ме црвени Вуковар“, али је, како пише хрватски новинар Хрвоје Хрватина, „мало тко тада слутио што ће се у Вуковару догодити само годину дана од те изјаве“. Заиста, како је могуће да је само годину дана пошто је овај град изабрао југословенство и мултиетничност дошло до крвавог обрачуна? Жена у црном нам у свом тексту то не објашњава, али кривицу јасно сваљује на српску страну пишући већ у првом пасусу како је југословенска војска кренула тенковима ауто-путем „Братства и јединства“ да уништи овај град. Чисто зло! А да то зло буде још веће, тенкове су Београђани испраћали цвећем.

Жена у црном (одећу ове боје највише је волела и Нада Шакић, сестра Макса Лубурића и жена Динка Шакића) заборавља да спомене оно што нам је, на пример, у не баш просрпском филму „Вуковар: Последњи рез“ редитеља Драга Хедла и Јанка Баљака у продукцији Б92 рекао Фердинанд Јукић, шеф хрватске обавештајне службе у оно време у Вуковару. Према његовим речима, у месецима пре директног сукоба снаге предвођене ноторним Томиславом Мерчепом ликвидирале су 126 Срба. „Српска“ ЈНА пак наводи да је у предвечерје сукоба убијено и до 400 српских цивила. Но ни ова убиства нису била повод за интервенцију ЈНА у Вуковару. Улога југословенске, мултиетничке војске до 14. септембра 1991. била је таква да је током, по хрватске снаге неславног, инцидента у Борову Селу (чисто српском месту где је на изборима победио Савез комуниста, а не „националистичка“ Српска демократска странка) интервенисала заштитивши и извукавши хрватске „редарственике“. Тој ЈНА, која је по речима Стефана Милосављевића „убила Вуковар“, на челу је био генерал Вељко Кадијевић, по мајци Хрват ожењен Хрватицом, док су му заменици били Хрват Јосип Грегорић и Словенац Стане Бровет и тако даље, све до команданта Прве армије, која је из Београда кренула у Вуковар, Македонца Александра Спировског.

Важно је напоменути да је ЈНА у отворени сукоб са хрватским нерегуларним, паравојним формацијама кренула тек 14. септембра 1991. и то након што је њена касарна у овом граду већ двадесет дана била опкољена и нападана. Тек дуго пошто су животи југословенских војника били отворено угрожени, баш као и оних америчких у Садр Ситију, покренута је операција деблокаде, односно спасавања, а окончана је после 66 дана (не 87, како тврди Жена у црном узимајући за почетак сукоба вероватно 25. август, дан почетка напада на касарну).

Размотримо и оптужбу на рачун „грађана и грађанки Србије који су бацајући цвеће испратили тенкове ЈНА“ на њихов агресорски и убилачки поход. Занемаримо то што се војници који крећу у рат у свакој земљи испраћају цвећем (како су испраћени Американци из ирачког Садр Ситија?). Све и да су ти људи починили неки злочин, а нису, њих је, према телевизијским снимцима из оног времена, (нажалост) било свега неколико стотина, док је истовремено скоро истоветан број Жена у црном и сличних у центру милионског Београда демонстрирао против рата. Проценат „присталица“ и „противника“ рата у то време био је, дакле, идентичан и безначајан у односу на укупно становништво, што ништа не говори о општем расположењу, а још мање о геноцидним намерама грађана и грађанки. С друге стране, да ли је у то време у Загребу, на пример, одржан било какав антиратни скуп? Ко је на крају убио Вуковар? Онај што је 1989. на митингу у загребачкој Дубрави изјавио да је „сретан што му жена није ни Српкиња, ни Жидовка“ и његови сарадници, или неко други? Одговор на ово питање лежи можда и у томе колико мултиетничких градова данас има у Хрватској, а колико у Србији.  

[/restrict]