Почетна / Уводник / ЗДРАВО ВУЧЕЛА!

ЗДРАВО ВУЧЕЛА!

Одмах да ти кажем да све више уважавам нашу премијерку Ану Брнабић. Не морам ти рећи, јер знаш ме, са колико сам неповерења примио к знању ову Вучићеву одлуку. Али одбруси она, ко нико на том положају, Хашком трибуналу да у њега нема поверења, да има више критике на његов рад него они на Србију, да је он изневерио свој основни циљ и функцију и да је у суштини антисрпски. Да све сад не набрајам, рече и да није важно да ли смо у приступању ЕУ отворили једно или четири поглавља. Скочише на њу највише, а не бројим ту све плаћене дежурне евроунијате, оне две министарке Зорана Михајловић и Јадранка Јоксимовић. Зорана, она што преврће очима док њена и наша председница владе говори, сваки час је нешто прозива и напада, а ова друга, Јадранка прави јавни попис премијеркиних пропуста и преступа у вези са ЕУ. Да смијем рекао бих ка’ да су се помамиле, но не смијем. Да су Ану тако напанули неки мушки министри, могла би се у помоћ призвати и родна равноправност, али нећемо сада о томе.
Овде ти је у јавном и политичком животу главна ствар ЕУ. За све што се чини она је крунски и коначни аргумент. Па нешто мислим, што ови наши који су за ЕУ без алтернативе не подучише Ангелу Меркел да у састављању могуће страначке коалиције и владе својим потенцијалним партнерима ниједном не рече: Морамо састављат владу због јачања Европске уније! Ту би они сигурно клецнули и попустили. Али она им то не рече ниједном и зато није, засад, ни успела да састави владу Немачке. Зато треба под хитно за Берлин шиљати ове две поменуте министарке и још некога приде да поможу Меркеловој. Она би се сигурно пред њима куцнула у чело и рекла: Како ми, миле моје друге, то не паде на памет, ђе сте досад биле, благо мени с вама и благо вам у памет! И благо Вучићу с вама двије и овима што су дошли с вама приде!
Ту би се мога велики поса’ обавит да ме има ко послушат, но нема.
Све ми некако испада да наши бројни политичари много више воле Унију од Немаца. Нико из немачких странака одреда, било да је реч о ЦДУ и ЦСУ, либералима или социјалдемократама ни да тргне на помен ЕУ или, не дај боже, на тему њеног могућег проширења. Баве се људи имигрантима, екологијом, социјалним темама, „Северним током“, пореском политиком, правом радника и запослених, америчким притисцима и разним другим којештаријама уместо да хорски узвикну нашу мантру: ЕУ по сваку цену! Просто мислим, и то хоћу да кажем, да није пристојно ни васпитано да ми више волимо ЕУ од Немаца и да нам је она на срцу више него њима. А овога пута нећу ни да помињем љубав Мађара, Пољака, Чеха, Словака, Шпанаца… О томе ћу другом приликом.
Када је већ цена у питању, нешто ми на памет пада Украјина. Они су својевремено одбили више од двадесетак милијарди евра руске братске помоћи и одлучили да приступе преговорима са Бриселом и ЕУ. Осташе у том приступању без Крима и Доњецке Републике а да ниједан педаљ као поменутој унији нису направили. И сада је решио да их из те ситуације вади нико други него странац грузиноамериканац Сакашвили знаменит и познат по катастрофалним поразима и у Грузији и Одеси. Смањио већ Грузију па сада хоће да још више смањи и Украјину. Уз потоке крви наравно. Узгред буди речено, много тих потенцијалних Сакашвилија видим и на српској политичкој сцени. И њих ћемо видети ако се тај негатив филма развије.
Ми бисмо, попут Украјинаца, требало да докажемо колико нам је до ЕУ и евроатлантских интеграција и да на жртвени олтар приложимо независност Косова са истим резултатом који су већ постигли Украјинци. Смањујући се бићемо све даљи од евроунијског циља а све заљубљенији у Брисел, Вашингтон или Лондон. Баш као они у Кијеву. Неко би рекао да је љубав најважнија па била узвраћена или неузвраћена, али, као што знаш, како кажу Енглези, „није то моја шоља чаја“. Чух ту недавно једног познаника како рече да је његова љубав према Америци и Енглеској толико велика да и не мора бити обострана и узвраћена.
Не могу а да са вама из „Печата“ не поделим своју фасцинацију текстовима „стручњака за уставно право“ Владана Кутлешића. Кажем текстовима јер сте и ви летос у вашем и нашем листу слободне Србије објавили његов текст у два дела, а не само немачки „Блиц“ који излази у Београду. Бивало је да владари, цареви и краљеви укидају уставе, чинили су то и жути у „Сабљи“, бивало је и да доносе октроисане уставе, да се због ратног стања суспендује устав. Бивало је, и тада се понекад или увек нашао неки „теоретичар“ да то оправда или „покрије“, али никада није било „теоријског“ и јавног заступања става, као што је то урадио поменути Кутлешић, да свака власт која победи на изборима има право да ради шта и како хоће мимо и против устава, а да је чак пожељно да га и мења како јој падне на памет а да то чак и не мора да покрије некаквим „државним разлогом“. Црни кукавац, рекао бих да смијем, но не смијем, сруши у прах и пепео све уставне борбе у историји свих народа на свету, па и српског, и заборави шта на српском језику значи реч устава, као устава самовољи владара или насиљу политичке олигархије. Ако се овим поводом не гласну неки професори уставног права на нашим факултетима, нека им слободно из наставног програма студентима избаце предмет уставно право и нека остану без радних места што је свакако боље него да остану и без образа. Некако се надам да ће се они ипак гласнути, а некако се уздам и у нашег Николу Врзића.
Ето, Вучела, шаљем ти ово моје писаније па ти види шта ћеш. Ниси се баш претрга’ са објављивањем мојих текстова мада сам ти почесто писа. Надам се да још имаш некаквог утицаја на главну уредницу госпођу Љиљану Богдановић па јој дотури овај мој текстић. Можда, што се објављивања мојих текстова тиче, с њом будем боље среће него што сам с тобом био,
Жив и здрав ми био, мој Вучела!
Машан Пуров

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *