Уздрмани Берлин, узнемирена Европа

Изненадни крај и крах коалиционих преговора с непредвидљивим последицама: Прецењујући сопствене медијаторске и посредничке способности у „склапању“ коалиције четири политичке странке посве различитих профила и интереса, Ангела Меркел је (неочекивано) довела у питање своју политичку судбину, а преговарачким фијаском најстабилнију европску земљу гурнула у дубоку кризу

Један трен је био довољан да изазове прави политички потрес који је готово експлозивно уздрмао Немачку и узнемирио Европу.

Кад су, који минут пре поноћи, између (минуле) недеље и понедељка, представници либерала (ФДП) изненада и демонстративно напустили преговарачки сто, није само окончан преговарачки трилер, који је грађане ове земље држао читав дан у драматичној напетости.

Тим чином гурнута је најстабилнија европска  држава у дубоку, досад невиђену парламентарну кризу. Никад се, наиме, у послератној историји Немачке није догодило да преговори око склапања владајуће коалиције, који су знали да буду тешки и да потрају, доживе крах и суоче земљу са ситуацијом у којој ниједан од могућих сценарија, а у оптицају су (само) три, за излазак из кризе није пожељан, ни, посебно за канцеларку Ангелу Меркел, безболан: мањинска (високоризична) влада, још једна (изнуђена и непопуларна) реприза велике коалиције и – нови избори.

[restrict]

Немоћ најмоћније жене света

Крах преговора је и досад најтежи пораз Меркелове. Најмоћнија жена света деловала је у тој ноћи велике драме потпуно беспомоћно и затечено: с одласком преговарачког тима либерала срушио се њен сан о „Јамајци“, коалицији четири странке посве различитих профила и интереса, за коју је везала сопствену политичку судбину. Зато је доста оних који у томе виде и „почетак краја њене ере“.

Једно је сигурно: ако (политички) и преживи, то више неће бити, ни у сопственој (немачкој) ни у европској кући, Меркелова из минулих времена, кад је самоуверено и неприкосновено, у свему и свуда „диктирала темпо“. Озбиљно „начета“ на септембарским парламентарним изборима (њени конзервативци су се једва одржали „на ногама“, „укњижили“ су најслабији резултат у њиховој послератној историји, иако су остали најјача снага у Бундестагу), овим поразом она је први пут у дугој и веома успешној политичкој каријери озбиљно и до краја уздрмана.

Проглашавајући минулу, како ће се испоставити „црну недељу“ за дан коначне одлуке, с ултимативним роковима (најпре је прецизирано да се све оконча до 18 сати, па су препуцавања и нагодбе настављене до поноћи) о судбини „Јамајке“ – политичке боје потенцијалних коалиционих партнера – црна (конзервативци) жута (либерали) и зелена (еколози) одговарају бојама заставе ове мајушне карипске земље – сада већ несуђени коалициони партнери су довели политичку атмосферу до драме и усијања. То је натерало шефа државе Штајнмајера на неуобичајен корак: умешао се у преговоре и упозорио страначке лидере на озбиљност ситуације и њихову одговорност према грађанима и држави. Узалуд. 

Рискантан потез либерала

Болан рез је направљен. Плануле су одмах међусобне, тешке оптужбе у којима су  „неодговорни“ либерали – због тога што су затеченим партнерима саопштили да су за њих преговори окончани, дигли се и отишли – најчешће и највише на „распећу“. Њихов нови лидер Кристијан Линднер објашњава тај „хазардерски“ потез одсуством поверења и изнуђеним компромисима у којима су, каже, „упрограмирани“ неизбежни конфликти. Одлучио се да дигне руке од свега, уз лаконско, најчешће цитирано објашњење и образложење, како је боље „не учествовати у влади, него лоше владати“.

Рискантан потез који би узнемирени и разочарани грађани, у случају нових, сасвим изгледних избора могли да казне странку коју је њен млади, амбициозни и ауторитативни лидер тек „подигао из мртвих“ и поново, након тешке и дуге (ванпарламентарне) паузе, 24. септембра поново увео у Бундестаг. 

Има, међутим, доста оних који главног кривца за крах преговора, али и највећу жртву тог чина, виде у канцеларки. Њена толико пута успешно испробавана тактика, прагматичног политичара ослобођеног идеолошких предрасуда и догми, показала се овог пута драстично неуспешна. Ангела Меркел се, кажу, просто прерачунала: пуштала је да коалициони партнери из мањих странака дуго и жестоко укрштају копља, уверена да ће управо она, медијаторском вештином, демонстрирати сопствену (над)моћ, све док ствари нису отишле (пре)далеко и показало се да је њено (претерано) самопоуздање овога пута било без покрића. Није благовремено открила, па мимоишла „подводне хриди“ и „дефинитивно се насукала“ („Цајт“). Тактичка грешка, са кардиналним, „стратешким“ последицама.

 

Берлин није Вајмар

И шта сад? Ниједан од могућих одговора на то једноставно, а стицајем околности драматично питање није поуздан. Немачкој предстоје недеље, можда чак и месеци, потпуне и мучне неизвесности. И (не)прилике које су неки пожурили да упореде са онима у хаотичној Вајмарској републици. Уз констатацију да је талас политичке кризе, која потреса западне демократије, захватио, коначно, и доскора поштеђену и стабилну Немачку. Ово је, кажу, немачки тренутак (британског) брегзита и тренутак (америчког) Трампа: и у једном и у другом случају, као и у овој драматичној немачкој (преговарачкој) ноћи, многи су веровали да ће разум и државни резон надвладати суревњивости и (уске) страначке интересе.

Поређење са несрећном Вајмарском републиком, из чијег хаоса и нестабилности су „рођени“ Хитлер и нацизам, заиста је претерано и неосновано. Берлин, једноставно и недвосмислено, није Вајмар: немачка привреда у овом тренутку доживљава „бум“, незапосленост је готово занемарљива, социјална ситуација, упркос све дубљем раскораку између богатих и сиромашних, боља него у већини земаља, њене демократске (и уставне) институције су снажне и стабилне.

Те „олакшавајуће“ чињенице не олакшавају, међутим, немачкој политичкој елити ситуацију у којој су се нашли и у коју су гурнули земљу, ненавиклу на овако драматичне преговарачке обрте, с великом неизвесношћу и непредвидљивим последицама.

 

Три могућа сценарија

За излазак из ове ситуације у оптицају су три могућа сценарија, који, први пут, шефу државе, а он углавном располаже симболичним, репрезентативним и протоколарним овлашћењима, дају реалну моћ и чине га, наједном, кључним чиниоцем у расплитању замршеног чвора: од његових потеза зависи сада позиција, и судбина, најважнијег, политички и уставно, положаја у земљи и личности на њој, канцеларског. Конкретно: канцеларкиног.

Канцелар (канцеларка) се, на формални предлог шефа државе, бира у парламенту. Ако у првом покушају не обезбеди више од половине посланичких гласова, немачки „основни закон“ (устав) предвиђа паузу од четрнаест дана. Да се политичке страсти мало охладе и време искористи за трагање, у другом покушају, за владајућом већином. У резерви је и трећи круг: тада је, уместо апсолутне већине, кандидату за канцелара довољна и проста већина. Ту, међутим, шеф државе ступа на сцену: може, а не мора, формално и званично, именовати канцелара с тако танком већином.

Размотримо, кратко, и појединачно, три сценарија који су у оптицају. Најпре: мањинска влада. Теоретски је могуће да Ангела Меркел, сада у функцији и позицији „пословође“, без пуних канцеларских надлежности и овлашћења (техничка влада), формира мањинску владу, уз помоћ неке мање странке. Рецимо са зеленима. Такав случај је, иначе, незабележен у немачкој послератној парламентарној историји.

 

Опција пуна ризика

То је сценариј који би Меркелова, очигледно, а то је уосталом саопштила већ у понедељак, после непроспаване, и шокантне, ноћи најмање желела: пун ризика (за сваки законски пројекат и потез морала би да тражи помоћ од неке опозиционе странке). И „на ивици ножа“: увек би неко могао да, неочекивано, стави на дневни ред питање изгласавања (не)поверења влади. Ту врсту несигурности Меркелова не би желела да „приреди“ ни себе, ни земљи, ни Европи (ЕУ). Боље је, и прихватљивије, каже, ићи на нове изборе, иако оставља „одшкринута врата“ (никад не реци никад) и за такву опцију.       

У овако изнуђеној ситуацији, Меркеловој би, очигледно, највише одговарао нов (политички) брак са социјалдемократама: реприза велике коалиције. За такав сценариј кључ је у рукама (опет) шефа државе (социјалдемократе) Франка Валтера Штајнмајера: он би требало да изврши притисак на лидера Социјалдемократске партије Мартина Шулца и страначко руководство да се, опет, уортаче са унијом конзервативаца (Хришћанско демократска унија, ЦДУ, Ангеле Меркел и баварска Хришћанско социјална унија, ЦСУ, Хорста Зехофера).

Лансирана је стара парола, чије се ауторство приписије бившем (социјалдемократском) канцелару Герхарду Шредеру „прво држава, па странка“, с поруком Шулцу да у овако драматичним тренуцима за земљу треба да попусти и повуче „заклетву“ изречену у изборној ноћи да, ни по коју цену, неће (поново) улазити у велику коалицију. Под чврстим „загрљајем“ моћнијег партнера, конзервативаца и  Меркелове, најстарија, и некад (у Брантово веме) тако моћна странка, сручила се 24. септембра у „провалију“: социјалдемократе су, са свега двадесет процената освојених гласова, забележиле најслабији послератни резултат.

 

Шта ће учинити Шулц

Мартин Шулц и страначко руководство су, и почетком седмице, дакле после оне драматичне берлинске ноћи, чврсто и одлучно остали при ставу да не желе велику коалицију. С Меркеловом или без ње. У дану када овај текст одлази у штампу (среда) могла би да падне (социјалдемократска) одлука, а тиме и одлука о евентуалној великој коалицији, па и судбини саме Меркелове: планирано је да шеф државе Штајнмајер, у серији разговора са лидерима парламентарних странака, у председничком дворцу „Белви“ прими Мартина Шулца.

И, напокон, ако ништа од овог досад споменутог не „прође“, остају нови избори. Њима се увелико барата, као с веома изгледном иако не и најизгледнијом (све ће се, очигледно, „вртети“ око фамозне велике коалиције) опцијом. Од нових избора, међутим, све странке страхују, иако то јавно не кажу: опште је, наиме, уверење да би од њих највише могла да профитира „прокажена“, ултрадесничарска (ксенофобична) Алтернатива за Немачку, која је, после изненађујућих успеха на покрајинским изборима, на препад, и тријумфално, 24. септембра „умарширала“ и у Бундестаг.

Најновија испитивања јавног мњења донела су узнемирујуће чињенице, иако се већина гласова изјашњава за нове, иако скупе (однели би више од сто милиона евра) изборе. Некад велике (народне) странке, социјалдемократе и демохришћани, прошли би опет, као и 24. септембра, лоше и практично би се успоставио, с малим разликама, исти однос снага: Меркеловој би, под условом да опет уђе у изборну арену, предводећи своју партијску војску, за освајање четвртог мандата била потребна (опет) несрећна „Јамајка“ или – велика коалиција.

Са Меркеловом или без ње

Иако уздрмана, Ангела Меркел је пожурила да, после краха коалиционих преговора, саопшти како ће, ако дође до нових избора, свакако предводити конзервативце: било би смешно, рекла је, да се повуче у одсудном тренутку, кад је, ето, грађанима само пре нешто више од два месеца обећала да ће водити владу (и земљу) и у четвртом (пуном) мандату.

Неки аналитичари констатују да „уздрмана канцеларка“ није више у прилици да прави дугорочне планове. У њеној странци, ЦДУ, примећује „Шпигл“ (20. новембар, он-лајн издање, текст „Канцеларка у невољи“, аутор Флоријан Гатман), поготову у „сестринској“ (баварској) ЦСУ, почиње да „ромори“: да ли је Ангела Меркел заиста прави, и неприкосновено први, кандидат за (поновно) освајање канцеларског трона. И да ли је после дванаест година њене владавина, и три мандата, време за „неког другог“.

Иако на видику нема, не бар још јавно, озбиљнијег ривала и конкурента у табору конзервативаца који би могао да угрози позицију, и кандидатуру, Ангеле Меркел, стрепња, очигледно, постоји: најмоћнија жена света није више ни тако моћна ни – неприкосновена.     

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *