Почетна / Култура / УМЕСТО ХРОНИКЕ: Љуљашка језе

УМЕСТО ХРОНИКЕ: Љуљашка језе

Пише Весна Капор

Удаљавајући се од прича о гужви, или читању и нечитању, шта је још – после овогодишње традиционалне београдске издавачке смотре – остало изван оперативног и прагматичног, као својеврсни „зјап изнад књига“

Један језик – четири земље. Четири у једном: Немачка, Швајцарска, Лихтенштајн и Аустрија. Не може да се не примети двосмисленост овог геста. Не може да се не примети скривени посао, што би песник рекао, порука које врцају иза приче о госту језику. С обзиром на то да су главна веза са гостом – немачким језиком – домаћини тог језика (тако је заличило помним проматрачима), творци и потписивачи некаквог сарајевског документа о једном језику, заједничком, нашем, ексјугословенском, ово би требало да буде својеврсна закулисна педагошка мера; заправо још једна од фингираних политичких показних вежби. Видите како може: четири заједнице – један језик. Као да би то требало просечног човека на Балкану, или само у Србији, да притера на размишљање о декларацији. При томе ваљда се претпоставља да просечан човек, роб неолиберализма, нема времена, а нема ни ума, да се одупре подвалама, те да ће блаженство братства и јединства, нове радости и сунца озарити цео регион, и да ће се усклик – хоћемо један језик – проломити и обујмити космос и тако се вратити „благостање“ југословенства.
Или су можда, творци декларације, и потписивачи, мислили да предложе земљама гостима Сајма да се ману ћоравог посла, те да ни они не именују језик више никаквом припадношћу већ да га прогласе једним језиком, заједничким.
У складу са целом атмосфером, може се рећи у складу и са изјавама некаквог Брајана Хојта Јиа, који је, гле случаја, баш у време Сајма књига, дошао да нам „пријатељски“ саопшти да Србија мора да се одлучи за блиставу будућност, и да зарад тога мора да се ослободи Русије као земље ослонца, стиже и звезда октобра, звезда Сајма, списатељица која такође има неколико лекција да нам очита. Веома милитантно, веома конфузно, пуцала је са свих НАТО положаја и из свих НАТО оружја. Верујући да треба да ослобађа народе од њих самих, као некада њени преци. А пук у пуној позоришној сали трпељиво, културно, слушао… Међутим, плаши то да демон не спава. И да свако ново царство лако нађе своје гласноговорнике; сходно томе и ми ћемо, ваљда, једном – сваком јаду бити наравни.
У сајамској хали у част нобеловке уприличен је и ентеријерски блок: љуљашке. Асоцијација на њену књигу Љуљашка даха, у којој импресивно рехабилитује свој народ показујући на совјетске радне логоре као паралелу нацистичким логорима смрти. Међутим, ако сте седели на тим љуљашкама, после нобеловкиног излива жучи на цео свет, верујем да би требало да вас ухвати језа. Јер те љуљашке, нарочито након њеног бруталног исказивања сопства, имају дах језе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *