Улога Суринама у унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији

Зашто је актуелна власт почела да прети ванредним парламентарним изборима, зашто би њихово расписивање било схваћено као „намерно успоравање евроинтеграција“, и какве све то везе има с демаршом који је још 2010. године Хилари Клинтон упутила Београду у вези с Косовом и Метохијом?

Сасвим смо сигурни да је мало ко у Суринаму, најмањој јужноамеричкој држави са свега нешто више од пола милиона становника, икада чуо за Косово (и Метохију) и за Србију, али зато поуздано знамо да су и за Косово и Метохију и за Србију чули сви који се у Суринаму о овим питањима ишта питају, па су из тога, макар и са извесним закашњењем, извукли једини природни закључак: Косово је Србија. Ова суринамска лекција о географији Србије морала би да остави озбиљне последице по ону будућност процеса нормализације односа Београда и Приштине коју су предвидели инжењери крње косовске независности, макар и само зато што Београду сужава маневарски простор утолико што му одузима право да у том процесу оде предалеко науштрб наших државних и националних интереса…

ПОРУКА ИЗ СУРИНАМА Уз комплименте Сталној мисији Републике Србије при Уједињеним нацијама, елем, иста таква мисија Републике Суринам „има(ла) је част“ – стоји у документу поднетом у Њујорку у понедељак 30. октобра – да „пренесе одлуку Владе Републике Суринам о свом повлачењу признања Косова и Метохије као независне и суверене државе почев од 27. октобра 2017.“ Па је још, у документу који је српској (укључујући и Косово и Метохију) и суринамској и осталој светској јавности показао српски министар спољних послова Ивица Дачић, наведено да је дипломатска нота са истоветном садржином истог датума, 30. октобра, упућена и у Приштину, „Министарству спољних послова Косова“.
Приштина је покушала да се оправда, пре свега пред сопственом јавношћу пошто јој је и домет таман толики, понеком увредом која углавном сведочи о њиховој узрујаности („Све је то клевета, док је Дачић шарлатан“, истакао се извесни Јетљир Зумберај, саветник министра спољних послова Косова) и покушајем објашњења да повлачење признања по међународном праву није могуће, али шта зна Приштина о међународном праву. Тим пре што је управо једнострано проглашена независност наше јужне покрајине уверљиво показала да је све ово што се дешава превасходно (гео)политички, а не правни процес, тако да чак и не морамо да подсећамо Зумбераја и остале, њему сличне, на бројне примере повлачења признања, међу којима нам је пример Македоније и Тајвана најближи.

РЕВЕРЗИБИЛАН ПРОЦЕС Несврстани Суринам гласао је 2015. године против уласка Косова у Унеско, али се у међувремену догодио велеобрт – далеко је Суринам, детаљи нису познати – па је 8. јула прошле године ова бивша холандска колонија признала независност наше јужне покрајине. Уследила је, 29. јула 2016, нота Србије под бројем 26739 – то читамо у суринамском документу о повлачењу признања – па се у марту ове године шеф дипломатије Дачић састао са суринамском делегацијом на, како се то каже, маргинама Министарског савета Асоцијације држава Кариба, и ништа није слутило да ће изненадна одлука о признању Космета бити овако, још изненадније, преокренута.
Како је Суринам преокренуо своју одлуку? Упознати смо са појединим детаљима, али смо и експлицитно замољени да их не откривамо. Можемо пак да кажемо да је суринамска одлука углавном продукт нашег лобирања и настојања, што је довољна информација да се из ње извуку и крупнији закључци, до којих ћемо уосталом доћи ускоро.
Пре тога примећујемо и да је прошле недеље у првој, историјској посети Москви боравила суринамска шефица дипломатије Илдиз Полак–Беигле, а додатно је занимљиво и то што је након Москве она продужила у Мароко, ово због прошлогодишњег суринамског повлачења одлуке о признању Западне Сахаре на коју Мароко полаже право. Подсећамо, кад смо већ у том крају света, и да Мароко није признао независност Косова.
Али пре свега треба указати на значај потеза Суринама који, што се нас тиче, надалеко превазилази утицај који ова државица иначе има на глобалне токове. Иако су, наиме, и Нигерија, Уганда и Сао Томе и Принципе повукли своја признања независности Косова, ниједна од ове три државе заправо никада није – званично и формално – признала косовску независност као што је то учинио Суринам. Управо из тог разлога овај суринамски потез, насупрот покушајима овдашњих аутошовиниста да га умање, представља изузетно важан преседан, штавише крунски и непорециви доказ да процес учвршћивања косовске независности није неповратан као што нас годинама убеђују наши колаборационисти и њихови западни инспиратори већ, очигледно, може да буде и реверзибилан. И приде, после одлуке Суринама лакше ће такву одлуку донети и сви остали који се, можда, двоуме око тога, а министар Дачић рече да „постоје многе земље с којима се ради на истом питању. Радићемо и даље, нећемо на овоме стати“.
При чему не треба из вида испустити ни значај каталонске кризе која, ма како то отрцано звучало, заиста јесте последица духа пуштеног из косовске боце. Хоћемо да кажемо да је случај Каталоније сад свима показао да је ђаво однео шалу, те да ће због тога широм света нужно опасти ентузијазам за подршку отимању Косова од Србије, суверене државе и чланице Уједињених нација, пошто би мечка могла да заигра и пред туђим вратима…

ДЕМАРШ ХИЛАРИ КЛИНТОН Можда ће зазвучати као цепидлачење, али оволики значај суринамске одлуке може се чак сматрати мањим од чињенице да је Србија на томе радила. И да, како рекосмо да рече министар Дачић, „постоје многе земље с којима се ради на истом питању“. Зашто? Због контекста у коме се све ово дешава а који слику наше стварности чини комплетном.
Много пута смо на овим страницама, наиме, указали на чињеницу да су досадашњи споразуми Београда и Приштине, укључујући ту и Први бриселски споразум а све је заправо почело прихватањем Еулекса, да је све то представљало неоглашено спровођење одредаба Ахтисаријевог плана о независности Косова који смо 2007. године званично одбацили.
Барем подједнако пута указали смо и да, макар што се планера косовске независности тиче, Први бриселски споразум није био предвиђен да буде и једини, и да је испланирано да после њега уследи и други споразум којим ће се Србија сагласити с уласком Косова у међународне организације, то јест пре свега, јер су најважније, у Уједињене нације. Судећи по сигналима који пристижу, замишљено је да нам се овакав договор – којим би Косово и дефинитивно добило међународно ваљани субјективитет, што формално српско признање чини излишним – понуди већ следеће, 2018. године.
Али укупни контекст наше стварности чини и демарш који је Београду упућен из Вашингтона 2010. године – потписала га је тадашња државна секретарка Хилари Клинтон – у коме се од Србије захтева да „престане с покушајима да оспори статус Косова, укључујући и лобирање против признања или спровођење непожељних акција у међународним организацијама“. И додатно је укупни контекст сачињен од нашег одговора на ову америчку наредбу.
Наш одговор на ту наредбу представљало је наше успешно лобирање против уласка Косова у Унеско 2015. године, и толико „жустра кампања коју је водила Србија“ (оцена Беџета Пацолија, косовског министра спољних послова) ове године против Косова у Унеску да се Косово није чак ни пријавило за учлањење. А суринамска епизода показује да смо отишли и корак даље; не само да лобирамо против признања Косова иако нам је Вашингтон то забранио већ смо успели и да једно признање преокренемо у сопствену корист.
Каква ће бити резултанта оволико опречних поступака као што су спровођење Ахтисаријевог плана с једне, и супротстављање вашингтонској заповести с друге стране иако та наредба Хилари Клинтон проистиче управо из плана Мартија Ахтисарија?
Ивица Дачић, који због Суринама без сумње заслужује похвалу какву није често заслуживао, навео је и да је „сигуран да за време наших генерација“ Косово неће ући у Уједињене нације.
Иако је тежина Дачићевих речи сада већа него што је била, питање је исувише крупно да би се цитираним речима на њега ставила тачка.
Због тога, да размислимо и о конкретним потезима које су повлачиле и повлаче српске власти. Логичан наставак Првог бриселског споразума и свег претходног и околног попуштања био би Други бриселски споразум и улазак Косова у УН. Био би логичан, да није српског спречавања уласка Косова у Унеско – зашто бисмо га, уопште, спречавали да уђе у Унеско ако ћемо се већ сагласити с његовим уласком у УН, па тиме и у Унеско!? – и, можда чак и више, успешно суринамско лобирање, јер овако нешто заиста нико није очекивао, па ако већ саучествујемо у завери да Косово уведемо у УН, зашто бисмо улагали напор – који, понављамо, нико није ни очекивао нити је знао да га улажемо – да преокренемо неко од признања? У томе нема логике, а, насупрот томе, логика овог потеза постоји само ако Дачић заиста мисли оно што каже када каже да је „сигуран да за време наших генерација“ Косово неће ући у Уједињене нације. Тим пре што поступак Суринама доказује и да се времена заиста мењају и да реалност није више онако мрачна као што је донедавно била а то, како рекосмо, званичном Београду и актуелној власти одузима добар део изговора за евентуално попуштање пред америчким налозима.

УНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ У сваком случају, одговору на ову дилему приближићемо се када се крају буде приближио фамозни унутрашњи дијалог чија је формална фаза управо започела. И којом, примећујемо с опрезним задовољством, Азем Власи није нарочито охрабрен „јер правац који се даје на основу Вучићеве иницијативе“, изјавио је „Спутњику“, „иако у другим условима, личи на политику Милошевића, који је мислио да косовско питање реши без Албанаца. Разлика је само у томе што сада Србија не може да користи силу и насиље као што је то радио Милошевић“.
Једно је пак поприлично сигурно. Попустимо ли на крају као што би то желео Азем Власи а прибојава се да нећемо, попустићемо зато што су се припадници актуелне власти између Косова и својих фотеља определили за своје фотеље. Ово је, гостујући ове недеље на „Пинку“, открио сам Александар Вучић.
Он је, наиме, подсетио да су, још током преговора о Првом бриселском споразуму, пријатељи независног Косова у овај споразум покушали да углаве и тачку којом се Србија саглашава са уласком Косова у међународне организације. „Ја лично то нисам дозволио да се појави, то је требало да буде члан 14, тако га је предложила Кетрин Ештон. Ја сам био против тога“, испричао је Вучић. „Ја сам вам рекао шта је оно што можемо као Србија да прихватимо, нећу да разговарам даље о томе… Почели су да нас плаше, да прете, готове су каријере… То су мени лично рекли. Ја сам им рекао, овде се не ради ни о вама, па чак ни о мени. Овде се ради о нашој земљи.“
Па је још открио и да му је заменик помоћника америчког државног секретара Брајан Хојт Ји на прошлонедељном састанку рекао „имаш то да поштујеш“ – америчке планове у вези с Косовом и Метохијом – „ако не поштујеш, ти сам размисли о последицама“…
Пошто је Вучић већ тада, као што каже, због очигледних државних разлога и упркос личним претњама био против тачке 14 од које би требало да се састоји читав Други бриселски споразум, наставиће томе да се противи ако Србију ставља испред сопственог политичког опстанка. Не само зато што за противљење тачки 14 и сада постоје сви разлози који су постојали и 2013. него и зато што се у корист нашег интереса, уместо штете, одвијају све промене које су се у међувремену догодиле, закључно са Суринамом.
Или ће се брига за фотељу ипак показати већом од бриге за државу? Наизглед парадоксално, али изненадне претње ванредним парламентарним изборима, иако на први поглед не могу а да не делују као брига за фотеље а за државу ко мари, могуће је протумачити и као вид државотворног отпора западним намерама. Овакво тумачење проистиче из недавног писања листа „Данас“ који, цитирајући своје дипломатске изворе, а они могу да буду само западни, наводи да се од Србије у блиској будућности очекује „промена преамбуле (Устава) у којој се наводи да је КиМ ’саставни део територије Србије’“, и приде – тобожњи – „компромис Београда и Приштине да Косово добије чланство у међународним организацијама, укључујући Уједињене нације, у замену за непризнавање Косова од стране Србије. То би значило да се Србија обавеже да неће лобирати нити гласати против чланства Косова у међународним организацијама“. А да се ова агенда не би пореметила, не смеју да буду одржани ванредни избори који би све то одложили, па отуда и (не)увијена претња: „Промену устава, међутим, могли би једино да одложе ванредни парламентарни избори, за које не постоје ваљани политички разлози. То би онда било схваћено, истичу наши саговорници, као намерно успоравање евроинтеграције од стране Београда.“
Тек, ако је ишта у овом тренутку извесно, извесно је да ће, Вучићевим речима, „притисци бити све већи… И неће стати“. На то, уосталом, упућује и злокобно а пријатељско подсећање руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова на сличне америчке притиске и уцене уочи кијевског Мајдана. У поређењу с алтернативом, међутим, а алтернатива је попуштање пред америчким притиском и потпуни слом државе и нације који уз то иде, борба против неумитног притиска не делује као најмање пожељна опција. При чему наше лобирање у Суринаму, уз то успешно, показује и да из борбе можемо изаћи као победници…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *