ТРЕБА ЛИ СЛАВИТИ ЦРВЕНИ ОКТОБАР

УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ БОЉШЕВИЧКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

У Руској Федерацији, одлуком Владе, 2017. година је проглашена годином Велике руске револуције (реч социјалистичка је изостављена). Иако је у Русији у протеклих 25 година становништво било изложено антикомунистичкој пропаганди 36 посто становника, према истраживањима јавног мњења, подржава обележавање овог важног догађаја

Октобаска револуција се у Русији данас различито доживљава и оцењује. Ако се сагледају жртве, онда је она, према проценама, однела током грађанског рата између пет и седам милиона живота („белих“, „црвених“ и „зелених“). Посебна је и прича како је државно царско злато доспело у Америку (48,6 тона, које је било основа формирања америчких федералних резерви), односно како је током Револуције Русија опљачкана од Запада. Потом се догодио и тзв. револуционарни терор, који представља посебан део историје. Међутим, живот је победио и њега и у СССР-у се радило и живело веома добро, а нека решења први пут су примењена у људској историји, чине је СССР постао лидер социјалне правде.

На жалост, питања која су мучиле револуционаре 1917. године обновила су се и 2017. године. Октобарска револуција је била први покушај човечанства да у друштву изгради социјалну правду и државу на принципима социјализма. Иако је пројекат поражен, он није изгубио смисао ни данас. Напротив, падом СССР-а подивљале су силе капитализма које су поново понизиле човека, стално му умањујући радна права преко измена закона, а посебно Закона о раду којима власници предузећа добијају диктаторска права, а радници робовска. За неповеровати је да у XXI веку власници предузећа забрањују радницима одлазак у тоалет, укидају право женама на породиљско боловање, исплаћују минималац уместо нормалне плате, како би избегли плаћање доприноса, уз прећутну сагласност државе. Синдикати су поново изгубили на значају итд. Другим речима, поново је актуелно питање да ли наставити градити поредак без власти капитала и његове експлоатације људи или се сагласити са тим да је овај систем, у различитим варијацима, људска судбина, односно свеколики „крај историје“?

[restrict]

ШТА ЈЕ ДОНЕЛА РЕВОЛУЦИЈА? У чланку «Како да славимо стогодишњицу Октобар 1917. године?», аутор Виталиј Третјаков каже да је Октобарска револуција један од величанственијих догађаја XX века, јер је утицала на ток светске историје, као и на судбине многих народа.

У области производње роба и услуга СССР је у Европи био на првом месту, а у свету други (одмах после САД). У области науке СССР је заузимао први ред, посебно у области истраживања свемира, примени мирнодобске атомске енергије итд.

У социјалној сфери уведено је бесплатно образовање, лечење, бесплатна додела станова, уведена је минимална гарантована плата итд. Треба бити искрен и рећи да је развој ове социјалистичке државе од 70 година постојања СССР-а, 20 потрошено на одбијање различитих агресија, да је било два периода обнове и да је већина богатства државе трошено на одбрану од агресора, што је спречавало улагање у стандард људи.

СССР је био пример другима како да устроје друштво и државу, тако да је социјалистички експеримент, без обзира на његов каснији крах, пример који се може поновити. Бољшевици су успели да изграде бескласно друштво, што је била велика људска утопија (фактички «рај на земљи»). Револуција је донела и двојицу великих политичара – Лењина и Стаљина. Они су заиста велики политичари, без обзира што се има рећи и низ примедби на њихову политику.

Зато се стогодишњица Октобарске револуције треба да достојно обележи и то као државни празник. Наравно, уз одговоре на стара и нова питања: Ко је извео револуцију? Ко је финансирао Октобар? Какви су били први резултати Револуције? Ко је убио цара и царску породицу, какве је мотиве имао? Да ли  су револуционари били «авантуристи који су се крили иза државотворства» (како је будући московски патријарх Алексеј I Симански рекао за Керенског). Зашто је Руска православна црква била против Октобарске револуције…

Једно од првих питања је шта је становништву СССР-а дала Октобарска револуција? Први декрети нове власти о бесплатном образовању, здравственој заштити, осмочасовном радном времену, о слободи савести и одвајању цркве од државе, о равнорпавности жена и мушкараца, о ликвидацији сталежа и класа итд. дала је много, јер су то права дата делу људске заједнице први пут у историји човечанства. Управо увођење бескласног друштва и многих права за раднике основа је позитивног мишљења о Октобарској револуцији код дела становника Русије и света и данас. Ипак, револуционарни терор, политички волунтаризам, велике жртве, посебно у Другом светском рату, део научника и јавности усмерава да Октобарску револуцију оцењују критички, односно да истичу (и) њене негативне последице. Наравно, дилеме постоје и код схватања саме револуције.

Појам «револуција» потиче из каснолатинског јазика revolutio — преврат, дубинска промена у развоју, док социјална револуција означава прелазак из историјски преживљених друштвено-економских формација на више прогресивну, која квалитативно мења сву социјално-економску структуру друштва. Међу социолозима и политиколозима нема јединственог мишљења о револуцији, док је једни подржавају, други је одбацују инсистирајући на еволуцији (реформи) друштва, јер, по правилу, доводе до великих људских и материјалних губитака.

Са пуним правом се може рећи да је ХХ век епоха светских ратова и револуција. У самој Русији догодиле су се три револуције (1905 – 1907), Фебруарска 1917. (када је свргнута царска влада) и велика Октобарска социјалистичка револуција. Затим догодило се низ национално-ослободилачких револуција у државама Африке, Азије и латинске Америке, које су укинуле колонијални систем и образовале самосталне државе, при чему су неке кренуле путем капитализма, друге путем социјализма. После Октобарске револуције у Русији, најзначајнији револуционарни догађај ХХ века било је формирање Народне Републике Кине 1949. године, која је наставила развој на социјалистичким основама.

Економија Русије с почетка XX века одликовала се успонима и кризама (1901- 1903), али је генерално имала раст (висок темпо раста економије, велику економску активност, буџет без дефицита, стабилан доток страних инвестиција, стабилну валуту и велике златне резерве). Ипак, било је и противуречности, које су погодовале револуционарном расположењу. На пример, тежак положај радника (радило се 11,5 сати дневно), ниске плате, одсуство социјалног осигурања, забрана рада синдикатима, као и одсуство права на штрајк, високи порези у пољопривреди, односно на земљу, велики број становника без земље (око 2,4 милиона), очување сеоских заједница са традиционалним обичајима који се нису уклапали у модерну индустријску производњу и експлоатација сељака. На политичком пољу постала је спорна власт цара, одсуство устава и слободна организације политичких партија.

 

МЕЊШЕВИЦИ И БОЉШЕВИЦИ У оваквим неповољним условима дошло је до бума у стварања политичких партија, које су се бориле за доношење устава. Најутицајне партије постале су Руска социјал-демократска радничка партија и Партија социјалиста-револуционара. Обе партије пропагирале су марксистичке идеје и сматрале су да је социјалистичка револуција неизбежна. Револуција је требало да уведе диткатуру пролетериајта, да експроприше буржоазију и уопште приватно власништво и уведе друштвено власништво над средствима за производњу.

Руска социјал-демократска радничка партија на II конгресу се поделила на „мењшевике“ (мањина – десно крило у партији) и „бољшевике“ (максималисти које је основао Лењин), међу којима се све до 1917. године водила политичка борба о путевима преласка Русије на социјалистички поредак. Мењшевици су били против превеликог централизма и беспоговрног покоравања чланства руководству партије, а, такође, предлагали су стварање широких савеза и уважавање другачијих погледа на политику, како би привукли што већи број становника да гласају за партију. Мењшевици су имали подршку квалификованих радника, нижих службеника, дела интелигенције и ситне буржоазије. Бољшевици су сматрали да партија мора да буде хијерахијски организована, уз строгу дисциплину, са потпуним потчињавањем чланова центру. Партија социјалиста-револуционара ослања се на сељаштво, део радника, ситне градске буржозије, и део (револуционарно расположене) интелигеније. У оквиру ове партије појавили су тзв. есери, који су почели да практикују индивидуални тероризам, уз помоћ кога су желели да дезорганизују владу и принуде их на политичке уступке, као и да унесу пелцер револуцинарства у становништво.

Почетком Револуције сматрају се догађаји од 9. јануара 1905. године у Санкт Петербургу када су се догодили мирни политички протести којима је захтевано увођење демократије и сазивање свенародне оснивачке скупштине. Но, полиција је интервенисала, што је довело до рањавања више од 3.000 демонстраната. Тако је почела револуција, која је у први мах имала буржоаско-демократски карактер. Циљеви ове револуције били су: укидање остатака кметства, решавање аграрног питања, доношење закона о раду, демократизација друштвеног живота, те јачање политичких и грађанских слобода.  Носиоци ове револуције били су радници, сељаци и ситна буржоазија. Касније се додају и нови циљеви као што је укидање монархизма и монархије. Од децембра 1905. до јануара 1906. године оружани устанци су се догодили у 30 руских градова, али су сви претрпели пораз, као и револуција.

Нова политика владе царске Русије током 1909 – 1913. године била је боље промишљена, а у сфери економије довела је годишњег раста од осам посто. Развијала су се мала предузећа и занатство, настављено је са градњом пруга и Русија постаје једна од најбоље развијајућих економија. Но, политичари су покушали да укину дате уступке радницима, зачет је процес ограничавања слободе штампе, појачано је ислеђивање револуционара и синдиката, док су власници предузећа почели да укидају нова права радника.

Укључивање Русије у Први светски рат подржале су све партије, осим бољшевика, дајући изјаву да прекидају опозицину делатност до завршетка рата. Но, бољшевици су почели да воде политику «преобраћања империјалистичког рата у грађански». Рат је продужио политичку кризу у Руској империји, што је довело до нове, Фебруарске револуције, која је започела са паролом «Мира, хлеба и слободе». Почетак ове револуције сматра се 23. фебруар, када су у Петербургу одржани протести у знак солидарности за ухапшеним радницима Путиловске фабрике. Када је фабрику опколила војска, радници су реаговали формирањем Петроградског савета радника и војних депутата (посланика). Петроградски савет је похапсио министре и власт је прешла у руке Привременог комитета Државне думе. Потом је дошло формирања Привремене владе.

Привремену владу чиниле су присталице Прогресивног блока, тј. политичари који су хтели да се држава формира на парламентарним основама, по обрасцу Запада. Нова влада није хтела да мења економски и друштвени предак, већ само да реформише (обнови) државне институције и победи у рату. Влада је у свом прогласу дала грађанске и политичке слободе, објавила амнестију политичких затвореника, укинула ограничења у сфери религије, објавила спремност да се сазове Оснивачка скупштина на основу општег права гласа, спроведена је чистка командног састава у армији, обећана је аутономија националним мањинама и независност Пољској и Финској. У циљу заштите револуције Петроградски савет је позвао раднике да створе милицију (Црвену гарду, која се касније преобратила у Црвену армију) и да се наоружа заплењеним оружјем. Постепено Црвена гарда се формирала у аутономну организацију, независну од Савета и партија. Управо Црвена гарда ће имати водећу улогу у октобарским догађајима 1917. године.

 

ЛЕЊИНОВА УЛОГА У овим пресудним тренуцима у револуцију се укључује Лењин, са својим «Писмима из далека», написаним у Цириху између 20. и 25. марта у којима је захтевао тренутни раскид између Савета и Владе и прелазак на следећу фазу револуције. У тим тренуцима Лењин је постигао споразум са немачким властима и напушта Цирих 27. марта и возом пуним злата и новца, са бројном групом интернационалних револуционара, прошавши Немачку и Шведску без задржавања на граници и царини, стиже у Петроград. Већ следећег дана, 4. априла, излаже руководству партије «Априлске тезе» у којима се заложе да пролетеријат преузме власт и установи Совјетске Републике, прекине рат и изврши национализација земље. Ставови Лењина, интересантно је, нису прихваћени са одушевљењем. Напротив! Против њих су били не само мењшевици и представници других партија, већ и већина бољшевичких лидера престонице. Зато је Лењин кренуо у партијску чистку да би у потпуности успоставио контролу над партијом.

Нова криза изазвана је неуспешном офанзивом на фронту 18. јуна 1917. године. Сама идеја офанзиве састојала се у показивању савезницима да влада испуњава своје обавезе и да је верна савезништву. Офанзива је довела до великих губитака у људству. То је уједно била и пропаст владине политике. Упоредо са пропашћу офанзиве дошло је до тешкоћа у економији, заоштравања односа између радника и капиталиста, сељаци су почели само да заузимају земљу, у Украјини се јављају националисти коју проглашавају аутономију. Другим речима влада није могла да реши нагомилане проблеме. 

Догађаји на фронту су били, као и раније, важан катализатор револуционарног процеса 1917. године. Наиме, 2. јула се чуло о припремама немачке офанзиве и да влада шаље петроградски гарнизон на фронт. Бољшевици и анархисти, организују устанак ових војника. Циљ је био хапшење Привремене владе, заузимање телеграфа и жељезничке станице, уједињење са морнарима Кронштадта, стварање Револуционарног комитета под руководством бољшевика и анархиста. Сценарио је остварен и војници су одржали митинг, одбивши да иду на фронт. Подршку су им пружили радници.

Логика развоја догађаја у Царству 1917. године указивала је на два пута: или да се формира војна диктатура десне или леве оријентације. Крајем августа 1917. године предложено је генералу Корнилову (главнокомадијући Оружаним снагама) да установи војну диктатуру, јер је имао поверење официра и козака. Генерал Корнилов је урадио програм диктатуре, који је био доста строг и Керенски (премијер) је започео његову опструкцију. Но, већина посланика и партија је било за «чврсту руку», а предаја Риге Немцима принудила је Керенског да прихвати програм генерала Корнилова. Према програму за борбу са бољшевицима пребацује се корпус генерала Кримова. Но, тада се «пушта» савршена интрига да генерал Корнилов жели личну диктатуру и Керенски смењује генерала и сам преузима диктаторска пуномоћја. Тек после званичне оптужбе генерал Корнилов почиње да изазива хаос, који је преобратио Керенског у вођу револуције. Пушта бољшевике из затвора, формирају се Комитети народне одбране против контрареволуције, стварају се Совјети, обнавља се Црвена гарда и мобилише око 40.000 радника буквално за неколико сати. Другим речима, бољшевици су све предузели да се изазове смутња. Према одлуци синдиката обуставља се превоз војних јединица генерала Кримова. Иако је ова акција бољшевика и самог Керенског брзо сузбијена, може се рећи да је он заправо омогућио даљи рад Лењина. Бољшевици су изашли из «подземља», порастао је њихов утицај, мењшевици и есери су се окренули још више лево, што је довело до промене односа снага, јер су сада и ове политичке снаге одбијале коалицију са буржоазијом.

Средином септембра Лењин је неочекивано одбацио курс ка мирној револуцији и из Финске у Централни комитет партије послао писмо у којима је затражио «да бољшевици имају обавезу да преузму власт». Почетком октобра Лењин тајно долази у Петроград, и већ 10. октобра успева да промени мишљење ЦК и добије 10 гласова и два против (Зиновјев и Каменев) о оружаном устанку. Устанак, међутим, није остао тајна, јер је 18. окобра лист «Нови живот» објавио чланак Каменева у коме се анализирала идеја оружаног устанка.

Револуција је почела 24. октобра, када је Црвена гарда и неколико војних јединица заузела, без отпора, мост преко Неве и стратешке тачке (пошту, телеграф, станице) и за неколико часова цео град прешао је под контролу  револуционара. Само Зимски дворац, где је била Привремена влада није био заузет, али је Керенски ујутро, 25. октобра, отишао на фронт, не сачекавши ултиматум Влади од стране Лењина да је власт прешла у руке Петроградског војно-револуционарног комитета.

Напад на Зимски дворац догодио се током ноћи, после испаљивања неколико граната са војног брода «Аурора». Чланови владе су ухапшени.

Процес изградње нове државе трајао је од октобра 1917. до лета 1918. године када је совјетска власт учвршћена доношењем Устава, чија је главна теза била идеја експорта светске револуције и стварање социјалистичке државе. У оквиру ове идеје формирана је парола «Пролетери свих држава – уједините се!» Пролетеријат је проглашен владајућом класом, као и равнорпавност народа. Физички је уништено племство, виши официрски кор и опозициона интелигенција.

Године 1922. образована је нова држава – Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР), који се распао 1991. године. Тиме је, окончана и Октобарска револуција, а на постсовјетском простору капитализам је поново постао доминантни систем који је поништио тековине социјалистичке изградње друштва

[/restrict]