Почетна / БРОЈ 496 / ТИПИЧНИ НОБЕЛОВСКИ НИВО

ТИПИЧНИ НОБЕЛОВСКИ НИВО

ЈОШ ЈЕДНОМ О СОЛЖЕЊИЦИНУ

Због чега Лав Пирогов данас говори: Када кажемо да је Солжењицин велики, сјајни писац, ми нисмо баш искрени. Феномен Солжењицина – није књижевни него више социолошки, идеолошки, политички… И наравно, присталице Солжењицина све то разумеју. Али да то признају, некако је неприлично. Праве се „као да“…

У народима попут српског и руског, који су на своје велике писце пренели многа овлашћења везана за националну политику, готово свака књижевна расправа брзо прераста свој непосредни повод. И што је најчудније, управо то „неоправдано“ ширење хоризонта понекад може бити веома лековито и за књижевну и за политичку самосвест. Отприлике тако се сада одвија и руска дебата о Солжењицину, са новим и неочекиваним погледима на његово богато стваралаштво.

Веома занимљиве примедбе крупним моралистичко-идеолошким претензијама Солжењицинове прозе износи критичар Лав Пирогов, указујући колико су понекад чудни дисидентски путеви. Ако сте довољно истрајни, каже Пирогов, у једном тренутку може вам се десити да се нађете на страни оних које сте својевремено сматрали потпуним туђинцима. „Солжењицин, рецимо, уопште није волео совјетску интелигенцију, па ни ону постсовјетску није обожавао. Солжењицин је волео Русију. А интелигенција Русију није волела. Зато Солжењицин није волео Стаљина (којег је волео народ, који је Русија, коју је волео Солжењицин) – а интелигенција такође није волела Стаљина. Испада да је то био одлучујући фактор: Стаљин је изнад свега. Ето како је све, са једне стране, замршено, а са друге – просто…“

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *