Сви путеви воде у Кремљ

ГЕОПОЛИТИКА БЛИСКОГ ИСТОКА 2.

Реализација плана Великог Израела започиње касније него што је предвиђао Инон, са америчким пројектом „Новог Блиског истока“. План добија нови замах с Арапским пролећем. Међутим, „демократска опозиција“ у Сирији – финансирана из Израела, Саудијске Арабије и Катара – суочава се с неочекиваним и херојским отпором сиријског народа

Током 2013. године Русија је, дипломатским и војним средствима, спречила планирану ваздушну кампању САД против Сирије. Наредне, 2014. године Америка одговара пучем против легитимног украјинског председника Јануковича – сигнал за крвопролиће у Кијеву даје заменица државног секретара Викторија Нуланд, по свој прилици, нешто раније но што је било планирано. Али прави камен спотицања није Украјина, где Москва одговара на „асиметричан начин“, припајањем Крима и подршком устанку у Донбасу, него Сирија. Уследиће руска непосредна интервенција на позив владе у Дамаску, потез који ће се показати као кључан за „разбијање униполарне хегемоније и рађање мултиполарног светског поретка“. У позадини овог потеза Москве, како ће се убрзо показати, стоје Техеран и Пекинг. Овај потез је поново изненадио Запад, упркос томе што „Русија деценијама непрестано јача свој регионални утицај кроз два јака стратешка партнерства – са Сиријом и Ираном. Онај са Ираном је релативно нов и углавном сеже из раних 2000-их, али је однос са Сиријом почео још у раним 70-им и једини је од пријатељстава из совјетске ере који је остао нетакнут“ (Е. Корибко).

Реализација Плана Инона поново је заустављена – овог пута трајно. „Порођајни болови“ о којима је говорила Кондолиза Рајс у међувремену су читав Блиски исток потопили у крвави хаос. Исход је неочекиван по стратеге у Белој кући. Неочекиван је и по америчке савезнике у региону, у првом реду по Израел, Турску и Саудијску Арабију. Ове две последње земље се данас налазе на рубу опасне дестабилизације: Турска под претњом грађанског рата, док исцрпљујући рат у Јемену продубљује поделе у Саудијској Арабији и подстиче противнике вехабијског режима који припремају његову смену.

И будућност Израела је у новим околностима стављена под знак питања.

[restrict]

ОКРЕТАЊЕ РУСИЈИ Председник Ердоган се дистанцира од својих западних савезника, у првом реду од САД, и тражи начине за отопљавање односа с Москвом. Резултат тога је и зближавање са Техераном и потписивање уговора о гасоводу „Јужни ток“. Ердоган посећује Иран и среће се са председником Роханијем и ајатолахом Хамнеијем. „Наша древна географија пролази кроз тешко, болно и нестабилно раздобље, у коме се мапе изнова редизајнирају“, изјавиће недуго потом. „Као и у прошлом, мото овог столећа је ’подели па владај’… Циљ ове стратегије је поделити Ирак и Сирију по етничким и секташким линијама на југу Турске“, а ту стратегију, тврди Ердоган, „спроводе глобалистички и колонијални кругови“.

Премијер Нетанијаху се током ове године четири пута сусрео са руским председником Путином, тражећи од Москве гаранције за безбедност Израела. У исто време, Израел игра и на карту затезања односа Вашингтона са Ираном. Коначно, и саудијски краљ Салман ел Сауд посећује Русију, тражећи од Москве да Арабију опскрбљује руским наоружањем, укључујући и систем С-400. Саудијском режиму и Вашингтону не иде наруку ни то што Кина, као највећи увозник нафте у свету, инсистира на плаћању у јуанима, а не у доларима као до сада, што значи блиски завршетак епохе петродолара. Све ово јасно говори о губитку америчког утицаја на Блиском истоку.

Коментатор агенције Блумберг назвао је председника Путина „новим газдом Блиског истока“, додајући како лидери свих земаља овог региона у последње време „утабавају стазу која води ка Кремљу“.

 

Нови Блиски исток није амерички „Интервенција Русије у Сирији сасвим је пореметила амерички план стварања ’Новог Блиског истока’, најављеног током неуспелог израелског рата 2006. у Либану… Такозвана ’Коалиција праведника’ (Русија–Сирија–Ирак–Иран) потпуно је пореметила поредак који су САД претходно наметнуле Блиском истоку, и не очекује се да ће остати много од стратешке архитектуре коју је Вашингтон створио током протекле две и по деценије“ (Е. Корибко).

Како примећује Синиша Љепојевић у свом тексту Крај америчке хегемоније на Блиском истоку: „Сиријски рат се ближи крају а са њиме се завршава и – из Вашингтона генерисана – вишегодишња криза целог Блиског истока. Шта год да су биле намере Америке у иницирању дестабилизације и ратова у том делу света, исход је – то је сасвим јасно – амерички и пораз вашингтонских савезника и губитак доминације Америке на Блиском истоку. После четрнаест година америчко-западних ратова доминантну улогу на Блиском истоку сада имају Русија, Иран и Кина. То су тектонске промене, које ће дефинисати судбину не само Блиског истока него и међународних односа у Европи, Азији и делу Африке.“

У коначном исходу: „Почетком 21. века, када је Америка кренула у ратне авантуре и разарање Блиског истока, говорило се како у ствари Вашингтон жели да створи ’Нови Блиски исток’. И, заиста, створен је ’Нови Блиски исток’ али он није амерички.“

Америчке ратне авантуре нису довеле до поделе Сирије или Ирака, па ни до смене власти у Дамаску, али су промениле или ослабиле геополитички положај низа држава, америчких савезника. Промениле су, и то суштински, и позицију САД.

У новим околностима најмање је извесна будућност Израела. У тексту Неизвесна будућност Израела (који је написан још 2013) Срђа Трифковић констатује: „Забрињава чињеница да није на помолу нова свеобухватна стратегија опстанка унутар израелског политичког естаблишмента.“

 

Нови рат на Блиском истоку? Израел је на дипломатском плану све више изолован, и то не само међу арапским и муслиманским суседима него и на Западу. Египат или Турска, то је сад сасвим извесно, не представљају Израелу одане савезнике. Сирија се налази у стању сталне конфронтације или необјављеног рата са јеврејском државом (сукоби на Голанској висоравни, повремене размене ватре између израелских и сиријских снага, као и израелска подршка наоружаним групама такозване сиријске опозиције и снагама Исламске државе), што израелске границе у перспективи чини крајње несигурним. Европска унија и њене либералне елите деле идеолошку одбојност према израелској држави, која почива на етничком принципу и није секуларна већ теократска.

Чак ни подршка коју је Израел традиционално уживао у САД више није неупитна. Администрација председника Обаме је начинила прве кораке у дистанцирању од Израела, да би га Трамп поново безрезервно подржао, што је белодано и показао у свом антииранском иступу. Може ли се Америка, поготову после неуспеха у Сирији, упустити у нову ратну авантуру, овог пута с неупоредиво снажнијим противником – Ираном? Питање има само реторички значај, одговор на њега је недвосмислено негативан. Сједињене Државе се нису непосредно ангажовале ни у Сирији, а све је извесније да то неће учинити ни против Северне Кореје. Иран је данас најзначајнија сила у овом делу света, а његова оријентација је стриктно антиизраелска, на шта Техеран обавезују идеолошки, геополитички и, надасве, верски разлози.

 

Свеобухватни споразум Слабљење израелских позиција снажно убрзавају и демографски фактори. На Западној обали и у области Газе природни прираштај је неупоредиво већи него у Израелу, тако да ће проценат јеврејског становништва, у блиској будућности, или је то већ сада тако, бити сведен на око 40 процената. Осим тога, „Палестинци не одустају од ’права на повратак’ потомака око 700.000 прогнаника из 1948, а процењује се да њих сада има преко четири милиона. Преко 90 одсто Палестинаца категорички одбацује идеју о новчаној надокнади избеглицама и њиховим потомцима, у замену за одрицање од ’права на повратак’. Примена тог принципа би – наравно – означила крај јеврејске већине у Израелу, што ниједна власт у Јерусалиму неће моћи да прихвати“.

Унутар самог Израела полако, а заправо све брже и брже, откуцава „демографска бомба“ (Б. Нетанијаху), пошто арапска мањина већ значајно премашује удео од 20 одсто становништва – са неминовном тенденцијом даљег раста. „Муслимани чине већину у јужној Галилеји, а у пустињској регији Негев имају једну од највиших стопа природног прираштаја на свету.“

Чињеница да Израел поседује нуклеарно оружје не мења у битном однос снага у јеврејско-арапском спору због физички ограниченог простора, који употребу или претњу употребом нуклеарним наоружањем чини потпуно бесмисленом.

Да ли је у таквим околностима могућ компромис који би пружио гаранције за опстанак Израела и, с друге стране, прихватио реалност постојања палестинске државе?

Може ли се Израел одрећи Источног Јерусалима, Зида плача и Брега Храма, или муслимани препустити „неверницима“ џамију Ал Акса? И за једне и за друге, ту није у питању пука територија него места која имају религијски, мистички и, несумњиво, есхатолошки значај.

Спор између Израела и муслимана и није толико етнички колико верски. Управо то му даје непомирљив карактер, који с обе стране распирује искључивост и фанатизам.

Није ли, најзад, наступило време свеобухватног споразума два, у много чему различита, па и непомирљива света, чак и по цену обострано болних компромиса? „Имајући у виду приближну изједначеност условно речено помирљивих и тврдих снага у израелском политичком телу, такав сценарио напросто није замислив. Чак и многи израелски голубови не прихватају одрицање од старог дела Јерусалима са Зидом плача“ (С. Трифковић). Слично важи и за исламски свет, за кога су компромиси само привремена и тактичка решења (звана „хидна“ или примирје). Алтернатива томе је испуњење најцрњих апокалиптичких сценарија који би Блиски исток из зоне трајне нестабилности претворили у ратиште битке „краја света“.       

[/restrict]