Почетна / Друштво / Свако је невин док се не докаже да је Србин?

Свако је невин док се не докаже да је Србин?

Хашки суд и геноцид над истином

После 24 године рада – пошто је обавио поверене му задатке – суд у Хагу ће по изрицању пресуде српском генералу Ратку Младићу (22. новембра), 19. децембра – на Светог Николу, једну од највећих српских слава – одржати званичну церемонију затварања утаначену иначе зa 31. децембaр. О контроверзама у вези са деловањем ове, у домену међународног кривичног права, јединствене институције на размеђу два миленијума говоре истакнути правни стручњаци

Почетак трећег миленијума на пољу међународног кривичног права обележио је Хашки трибунал, који је после 24 године рада и деловања исто то право и урушио. Пошто је обавио поверене му задатке, суд у Хагу ће после изрицања пресуде српском генералу Ратку Младићу 22. новембра, на Светог Николу, једну од највећих српских слава, 19. децембра, одржати званичну церемонију затварања утаначену иначе зa 31. децембaр.
О најконтроверзнијем суду у историји, који је по оцени многих учесника у његовом раду пре свега требало да испуни задати налог – да окриви српску страну у сукобима током последњих ратова на подручју бивше Југославије, и тако Србима наметне колективну кривицу, за „Печат“ говоре правни експерти добро упућени у функционисање ове јединствене институције: београдски адвокат Горан Петронијевић, члан тима за одбрану бившег председника Републике Српске др Радована Караџића (против кога је судија Теодор Мерон у Хашком трибуналу покренуо истрагу због, како је писала „Политика“, непоштовања суда!), и млади адвокат из Ниша др Горан Ђорђевић, који је недавно одбранио своју докторску дисертацију о Трибуналу, и објавио је као књигу названу „Удружени злочиначки подухват“.

ПАРАСУДСКА ИНСТИТУЦИЈА Адвокат Горан Петронијевић подсећа да је Међународни суд за кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бише Југославије од 1991. године (што је званични назив Хашког трибунала) или Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) формиран од стране Савета безбедности Уједињених нација резолуцијом 827, 25. маја 1993. године.
– Истом резолуцијом усвојен је и статут трибунала који уједно представља и оснивачки акт. Од свог оснивања, па надаље, основна резолуција 827 мењана је у више наврата, и то укупно девет пута почев од 1998. до 2004. године. Хашки трибунал основан је са првенственим циљем испуњења универзалног принципа индивидуалне кривичне одговорности лица одговорних за кршење међународног кривичног права и правила ратовања, у првој фази, а у другој фази стварањa услова за помирење између народа и етничких група који су учествовали на територији бивше Југославије у периоду од 1991. па надаље.
Један од суштинских приговора правних експерата након оснивања Хашког трибунала је управо начин његовог оснивања. Наиме, Хашки трибунал је основан резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација без учешћа и посебне одлуке највишег представничког тела, Генералне скупштине Уједињених нација. Овакав начин оснивања суда представља нарушавање универзалног принципа начина одлучивања приликом формирања судских институција. Ово је јединствен пример да је суд осниван одлуком извршног, а не представничког органа. Многи правни експерти су након оснивања изразили резерву у могућност објективног рада и испуњења циљева оснивања Хашког трибунала баш из ових разлога, наводећи да се оваква парасудска институција која се оснива одлуком извршног органа може лако контролисати и злоупотребити од стране политичких праваца који диктирају радом извршног органа.
Ово се, нажалост, и обистинило што се може видети кроз читав рад Хашког трибунала и његову непринципијелну примену правних правила и правних стандарда. Овакво понашање је довело до доношења бројних нелогичних одлука у чијој основи је низ недоречених, непрецизних и нетачних чињеница које претендују да у будућности постану „историјска истина“.

КАКО ЈЕ ПОЉУЉАН КРЕДИБИЛИТЕТ Дугогодишња указивања на утицај водећих међународних политичких фактора на рад трибунала нису дала видљиве резултате већ су сва настојања да се укаже на овакву врсту деформације рада трибунала проглашавана теоријом завере. Све аргументоване и стручне критике на рад Хашког трибунала нису оставиле озбиљнијег трага на нарушавање кредибилитета ове парасудске институције, али су ипак биле фактор који је подстицао међународну стручну јавност на размишљање и све озбиљнију опсервацију рада трибунала. И како то најчешће бива, тврђава која не може да се освоји извана, зарушава се изнутра. Дански судија Фредерик Харкоф је у свом драматичном писму које је упутио свим судијама Хашког трибунала написао „Хашки суд не дели правду већ спроводи политичке одлуке!“ Харкоф је у свом писму упозорио на утицај америчке обавештајне службе на рад трибунала, а посебно преко његових истакнутих судија и председника највише оличеног у лику судије Теодора Мерона. „Амерички председник Хашког суда Теодор Мерон вршио је притисак на своје колеге како би се у појединим случајевима доносиле ослобађајуће пресуде по налогу америчке амбасаде.“
После афере писма судије Харкофа ништа више није било исто, цео свет је, па и стручна јавност, у потпуно другом светлу посматрао рад Хашког трибунала. Завеса је пала, позорница Хашког трибунала је постала видљива свима, а одлуке које су доношене сагледаване су на потпуно другачији начин. Тада су почеле озбиљније расправе и о примени накарадног облика одговорности означеног као заједнички криминални подухват „Joint Criminal Еnterprise“, који је за потребе рада Хашког трибунала преузет из енглеског законодавства. Овај накарадни облик одговорности је у пракси рада трибунала у 90 одсто случајева примењиван на Србе оптужене пред Хашким трибуналом. Облик одговорности који подразумева потпуну негацију индивидуалне кривичне одговорности, објективизацију кривице до степена колективне одговорности. Очигледно је да циљ рада Хашког трибунала није била примена универзалног правила о забрањености злочина и нужности кажњавања починиоца већ „покривања“ једног дела међународне заједнице који је изазвао сукобе на територији бивше Југославије са циљем њеног растурања и пребацивање кривице за свој злочин против мира на целокупан српски народ. Дакле, пред Хашким трибуналом није више било важно да ли си извршио неки злочин, већ да је тај злочин извршен од стране Срба. На овај начин је у потпуности оправдан афоризам: „Презумција невиности пред Хашким трибуналом гласи: Свако је невин док се не докаже да је Србин.“ Енглези су заједнички злочиначки подухват у своје законодавство увели 1984. године, а укинули га 2016. године. Можда мало чудно, али изгледа као да је овај облик одговорности у империјалним плановима Енглеске направљен и постојао само онолико дуго колико је требало да се суди Србима.

СИМБОЛ ДОМИНАЦИЈЕ ПОЛИТИКЕ НАД ПРАВОМ Овакав рад трибунала највидљивији је у статистичким подацима о броју Срба против којих је вођен поступак у односу на остале и броју и висини изречених казни оптуженима српске националности.
Свако чудо за три дана! Неусмњиво да је Хашки трибунал „мало“ дуже потрајао од ова симболична три дана, и ево пуних 25 година. На крају рада сваке институције, а и живота сваке индивидуе, сумира се резултат његовог рада. За неке народ каже „Имао се рашта и родити“, за друге „Боље да се није ни родио“. Рад и постојање Хашког трибунала га сврставају у ове друге.
Неподељено је мишљење у целокупној стручној међународној јавности да Хашки трибунал није остварио ни изблиза ниједан од његових циљева због којих је основан. Напротив! Својим одлукама неретко је продубљивао јаз између бивших зараћених страна на територији бивше Југославије, а могућност помирења на Балкану чинио удаљенијом. Универзалност злочина и казне извитоперио до апсурда.
И како нестаде Срба у Хашком затвору, нестаде и трибунала. Немају коме да суде јер 22. октобра изриче се првостепена пресуда српском генералу Ратку Младићу, окончава се суђење Станишићу и Симатовићу, и после тога Хашки трибунал престаје са радом. Остаје резидуални механизам – октроисани Хашки трибунал другог степена, који би требало да одлучује о жалбама на пресуду председнику Караџићу и ове две пресуде које нису донете.
Све у свему, Хашки трибунал ће остати забележен у историји као симбол доминације политике над правом, насиља над правдом и геноцида над истом. Хашки трибунал неће се ни затворити, а већ ће почети веома озбиљна правна и историјска преиспитавања, не само његовог рада већ и чињеница утврђених током поступака. Иза тога, надам се, следи и испитивање макар историјске одговорности оних који су га створили, подржавали га и усмеравали његове одлуке. Рад Хашког трибунала биће означен као веома озбиљна ретроградна појава у развоју међународног кривичног права.

Србима више од хиљаду година затвора

У Хашком трибуналу оптужено је 161 лице од којих су 108 Срба натполовична већина, а осуђено их је 63. Сабране казне затвора за Србе премашују хиљаду година. Чак 14 осуђених, на челу са председником Слободаном Милошевићем, умрли су пре изрицања пресуде. Тренутно су у Хагу бивши председник РС др Радован Караџић, првостепено осуђен на 40 година робије и сада је у току жалбени поступак, и генерал Ратко Младић, који чека првостепену пресуду, а тамо су враћени и Јовица Станишић и Франко Симатовић. Трибунал је на списак тражених ставио цео војни и политички врх Србије и Републике Српске, док су из других република бивше СФРЈ у Хаг доспевали углавном вође паравојних и терористичких организација који су оптуживани за нешто што нису урадили па пуштани на слободу – Орић, Харадинај, Готовина, Маркач и многи други, који су из Хага изашли као невини упркос несумњиво почињеним злочинима.

ПОЛИТИЧКИ СУД УРУШИО МЕЂУНАРОДНО КРИВИЧНО ПРАВО

Данас, на крају деловања овог трибунала, пред нама је нови почетак и подстицај да храбро, достојанствено и критички преиспитамо целокупни рад Хашког трибунала на пољу права, на коме је овај суд најслабији

FOTO MISA BJELICA

Адвокат др Горан Ђорђевић сматра да се у предвечерје гашења Хашког трибунала указује „права прилика“ да се пажња јавности фокусира на разматрање резултата рада овог ад хок суда.
– Крај другог миленијума обележио је исход Хладног рата, који је брзоплето означен „крајем историје“. Информатичка револуција, глобализација, распад држава, разарање економских система земаља тзв. Источног блока које је према истраживању Ласла Андора имала теже последице од велике економске кризе 30-их година 20. века, потпуно урушавање међународноправног поретка, пролиферација међународних ад хок судова (Хашки трибунал за бившу Југославију, Хашки трибунал за Руанду, суд за злочине у Сијера Леонеу, суд за Источни Тимор) представљале су плодно тло за још један експеримент.
Овде морамо додати и чињеницу да је оснивање Хашког трибунала учињено у тренутку који je карактеристичан по својеврсној превласти англосаксонских процесних форми над решењима старог континенталног поретка, а које су продукт ширих друштвених кретања и своју тренутну привлачност дугују глобализацији као изразу хегемонистичког положаја који у данашњем свету уживају земље њиховог порекла.
На таквим темељима настао је и Хашки трибунал. Само оснивање трибунала у погледу права Савета безбедности да оснује један ад хок суд пратиле су велике полемике које нису утихнуле до данашњих дана. И данас са пуним правом, приговор легaлитета и даље је незаобилазна ставка у разматрању деловања Хашког трибунала.
Један од куриозитета Хашког трибунала представља склоност овог суда да утврђује, тумачи и интерпретира историјске чињенице. Илустративна су вештачења Џејмс Гаја или Одри Бадинг који су успели да од трибунала начине позорницу за суђење историјским догађајима, односно Хашком трибуналу је у делокруг запало да, како иронично вели Коста Чавошки, суди (велико)српској идеји, каже наш саговорник.
Можда највећи „допринос“ Хашког трибунала огледа се у увођењу нових облика кривичне одговорности, чиме је нарушио постојеће међународно кривично право. Хашки трибунал је неуспех у нормативном одређењу нових облика кривичних дела и њихових инкриминација покушао присилно да супституише у појмовном, а потом и у практичном проширењу појма кривичне одговорности кроз увођење одговорности по основу заједничког злочиначког подухвата. Овај институт примењује се у случајевима где се више лица појављују као учиниоци кривичних дела и употребљава се за назначавање постојања заједничког плана који у суштини представља план о вршењу кривичних дела у чијем стварању и реализацији учествује више лица, и то како оних који се јављају као непосредни извршиоци, тако и лица која су инспирисала, планирала или на други начин омогућила извршиоцима непосредно извршење ових кривичних дела. Посебну контроверзу Хашког трибунала представљало је увођење три облика одговорности по основу заједничког злочиначког подухвата, чиме је омогућено бесконачно ширење кривичне одговорности.
Може се рећи да од својих почетака овај облик одговорности представља предмет бројних оспоравања и полемика, тако да без обзира на чињеницу да је реч о институту који је прихваћен од стране ад хок суда и данас је предмет критичких разматрања од стране правне теорије. Пракса Хашког трибунала оставила је значајан траг у погледу примене овог института који је нашао своје опредмећење и у Статуту Међународног кривичног суда.
Иако се у пракси Хашког трибунала одговорност по основу заједничког злочиначког подухвата појавила знатно касније у односу на почетак рада Трибунала (тек са другостепеном пресудом у предмету Тадић од 15. 7. 1999), у периоду након доношења другостепене пресуде у случају Тадић, институт заједнички злочиначки подухват готово да постаје опште место у оптужницама и пресудама Хашког трибунала. Наведеном у прилог иде и чињеница да је у периоду од 25. јуна 2001. до 1. јануара 2004. године тужилаштво Хашког трибунала 64 одсто оптужница директно засновало на заједничком злочиначком подухвату. Међутим, површан поглед на овај институт, посматрано кроз праксу Хашког трибунала, наводи на закључак да Хашки трибунал није заузео једнообразан став у погледу утврђивања одговорности за заједнички злочиначки подухват. О томе сведоче и потпуно различити приступи већа Хашког трибунала у предмету Тадић и у предмету Стакић.
Нема сумње да је јуриспруденција Хашког трибунала оставила веома проблематичан легат у погледу могућности утврђивања кривичне одговорности путем заједничког злочиначког подухвата. Посебно је спорна диференцијација овог облика одговорности на три категорије, које је међу собом суштински разликују, и омогућавају кретање виности (кривице) од директног умишљаја до нехата. И судска пракса не даје поуздане основе за прихватање тезе о заједничком злочиначком подухвату без критичког промишљања. Управо увођење овог облика кривичне одговорности (важно је указати да је суд у Нирнбергу овај облик одговорности применио само у случају агресије, док је изричито одбацио могућност кривичне одговорности по основу заједничког злочиначког подухвата) показало је тенденције напуштања индивидуалне кривичне одговорности и увођења објективне одговорности у међународно кривично право.
Рад Хашког трибунала не може се сагледати без указивања на преседан у тумачењу дела геноцид, односно увођење „територијално ограниченог геноцида“ које је експандирало у пресуди Међународног суда правде 2007. године, а које прети да у потпуност измени дефиницију геноцида како је она одређена у Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида.
Посебно је погубно, упозорава Горан Ђорђевић, то што је Хашки трибунал својим деловањем оставио последице на свеукупан систем међународног кривичног права. Ни сам Међународни суд правде није одолео „сарданском“ осмеху Хашког трибунала у виду некритичког прихватања појединих ставова из јуриспруденције Хашког трибунала у предмету Босна и Херцеговина против Републике Србије. Видљиво је да је и Статут Међународног кривичног суда у добром делу прихватио решења која произилазе из јуриспруденције овог трибунал. При томе, посебан је проблем чињеница да је и Србија ратификовањем статута Међународног кривичног суда имплицитно прихватила институте који суштински проистичу из праксе Хашког трибунала.
Наш саговорник закључује: Свеукупан учинак Хашког трибунала јасно указује да је реч о једној институцији која је више израз политичких односа који су преовладавали у последњој деценији 20. века, него суд. Бројним недоследностима и контроверзама у свом раду, Хашки трибунал је потврдио оваква запажања. Данас, на крају деловања овог трибунала можемо рећи да је пред нама нови почетак који нам указује на неминовност да се отмено, храбро и достојанствено ухватимо укоштац са резултатима Хашког трибунала, кроз критичко преиспитивање целокупног легата овог суда. И то управо на пољу права, на пољу на коме је Хашки трибунал најслабији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *