СТРАТЕГИЈА КРВАВОГ ХАОСА

ГЕОПОЛИТИКА БЛИСКОГ ИСТОКА 1.

Покушаји САД да прекроје границе и подршка терористима Исламске државе имају за последицу стварање „крвавог контролисаног хаоса“ на Блиском истоку. Последице евентуалног новог рата могле би бити катастрофалне не само по Израел него и по америчке интересе на Блиском истоку и америчку хегемонију у свету, поготову после пораза у Сирији

Ирански председник Хасан Рохани оценио један од последњих иступа америчког председника Трампа, посвећен Ирану и нуклеарном споразуму с Техераном, као „разочаравајући и пун увреда“: „Примедбе господина Трампа о Ирану не садрже ништа осим експлозивних и разочаравајућих оптужби против иранског народа.“ Овај говор је, како примећује председник Рохани, показао и запрепашћујуће непознавање географије, посебно региона у којима САД воде ратове: Трамп је Персијски залив назвао „Арапским заливом“ (до сада, амерички званичници су Персијски залив уобичајено називали само „Заливом“). Једнако је запрепашћујуће и Трампово непознавање – или искривљавање – историјских чињеница: Иран је амерички председник поново прогласио за „агресора“ и „главног спонзора тероризма“, наводећи дугу листу „инцидената“, која започиње нападом на америчку амбасаду у Техерану 1979. Управо из те амбасаде Американци су водили државни удар против иранског премијера Мосадека. Операција је, према документима које је накнадно објавила ЦИА, носила шифровано име „операција Ајакс“, а сам пуч је представљао увод у праву страховладу коју је Вашингтон деценијама спроводио над Ираном. Другим речима, агресију над Ираном и другим земљама овог региона већ деценијама спроводе управо Американци. „Агресија иранске диктатуре траје све до данашњег дана“, рекао је Трамп у најбољем маниру орвеловског министарства истине, оптужујући Техеран за бројне нападе на „Американце и друге циљеве“ – „широм Блиског истока“.

[restrict]

Трамп као марионета Израела Амерички политички аналитичар Кевин Барет је овај Трампов иступ назвао „параноидним“, а Трампа „марионетом Израела, која слуша све што му говори (израелски премијер Бењамин) Нетанијаху“: „Још једном Трамп је показао изузетно параноидан и непријатељски приступ у спољним пословима, што смо више пута видели у његовим претњама Северној Кореји а сада Ирану.“

Барет указује и на то да је проблем с иранским нуклеарним програмом заправо непостојећи, те да се овде ради о односу Техерана и израелске државе. Дакле, реч је о настојању Израела да испровоцира нови рат на Блиском истоку. На ту опасност је непосредно пре Трамповог говора упозорио и вођа либанског Хезболаха Хасан Насралах: после америчког пораза у Сирији, Израел очајнички тражи „casus belli“ и врши притисак на САД да наметну нове санкције Ирану, те подрже стварање курдске државе на северу Ирака. Насралах је упозорио да ће могуће последице овог рата бити катастрофалне по читав регион, а посебно по Израел, позивајући Јевреје да „не подрже идиотску владу Нетанијахуа“.

Да ли је сада, када је на помолу завршетак рата у Сирији, излаз за Израел покретање рата против Ирана, или радикални заокрет политике Тел Авива? Како је приметио Срђа Трифковић, „Нетанијахуова визија ’Великог Израела’ не узима у обзир промене у окружењу, које трајну одрживост тог пројекта чине немогућом“. Управо из тог разлога, шеф Мосада Меир Даган је још пре неколико година упозорио посланике Кнесета да израелска политика „постепено претвара Израел од адута у терет за САД“. Укратко, „теза о априорном идентитету интереса Израела и Сједињених Држава постала је неодржива…“ (С. Трифковић). С тог разлога у америчкој јавности је изнова покренута дебата „о употребљивости Израела као регионалног савезника САД“.

У ствари, деценијама америчку политику на Блиском истоку карактерише безусловна подршка Израелу, чак и по цену жртвовања интереса САД. Пораз у Сирији означава и дефинитиван крај америчких планова о „Новом Блиском истоку“. Крај америчке хегемоније на Блиском истоку значи и распршивање свих снова о једнополарном свету. Тако ослабљене САД више неће моћи да значајно утичу на прилике на Блиском истоку, па ни да Израелу пружају гаранције за опстанак.

 

Велики Блиски исток Нема сумње да подручје Блиског истока представља једно од најважнијих геополитичких чворишта света. Модерна историја Блиског истока започиње с походом Наполеона на Египат 1798, а наставља се тридесетак година касније, епохом енглеског и француског колонијализма, који ће ово подручје претворити у зону сталних сукоба и вапијућег сиромаштва.

Појам „Великог Блиског истока“ је у америчкој стратегији у оптицају више од тридесет година, а означава широки простор од Магреба до Бангладеша, који је проглашен за зону приоритетних интереса САД. На пример, према „Картеровој доктрини“ (коју је својевремено формулисао Збигњев Бжежински), САД сваку војну акцију у простору Персијског залива сматрају нападом на америчке виталне интересе, на који ће одговорити силом.

Амерички државни секретар Кондолиза Рајс увела је 2006. године у употребу термин „Нови Блиски Исток“. Бела кућа је тада дала одрешене руке Израелу како би интервенисао у Либану, а ова акција је требало да представља увод у промене режима у Сирији и Ираку, односно почетак реализовања америчког концепта „Новог Блиског истока“: „Ми присуствујемо порођајним боловима који ће породити ’Нови Блиски исток’“, изјавила је Кондолиза Рајс.

 

Стратегија конструктивног хаоса Ни тада, као ни данас, циљ није био Либан већ Иран: „Оно што видимо је почетак политике мењања режима“, изјавила је 2006. њујоршка аналитичарка Фрида Бериган, „на чијем су удару најпре Иран и Сирија. Америчка администрација жели да омогући више времена Израелу да порази Хезболах. Али прави циљ иза тога је Иран“.

Берганова је сматрала да САД у реализацији ове идеје не морају да користе сопствене оружане снаге: „Ми можемо да делујемо преко Израела, односно његове армије, коју – имајући у виду војну и другу помоћ Вашингтона – Бушова администрација види као продужену руку својих снага.“

Овај амбициозни пројекат укључивао је и смену непоћудних режима, и прекрајање граница на Блиском истоку по шавовима етничких и верских подела, у циљу трајне промене геополитичких односа у региону и свету.  

Израелска армија је тада у директном сукобу са проиранским Хезболахом претрпела пораз. Исто се поновило 2008. и 2010. године, приликом упада израелске армије у Газу, што је био јасан знак губитка војне супремације Израела. Та чињеница принудила је америчке стратеге да исти план реализују другим средствима: неколико година касније, уследило је Арапско пролеће, које је дуготрајно дестабилизовало арапски свет, почетак грађанског рата у Сирији, Либији и Ираку, те формирање такозване Исламске државе, под будним оком Вашингтона. Нова америчка стратегија за Блиски исток названа је „стратегијом конструктивног хаоса“.

 

Крваве границе Шта је заправо подразумевао план „Новог Блиског истока“, који је 2006. представила Кондолиза Рајс?

У недостатку званичних докумената, пише Ендрју Корибко у свом осврту на америчку блискоисточну политику, о томе можемо закључивати само посредно: „Иако не постоје званични документи како би изгледала нова мапа региона, многи су сматрали да би он највероватније пратио ’крваве границе’ које је 2006. представио пензионисани амерички официр Ралф Питерс, односно да би се земље региона распале дуж етничких и линија верских подела, према старом сценарију Одеда Инона из 1982.“

Мапа, коју је наводно израдио пензионисани пуковник Ралф Питерс, објавио је исте године (2006) амерички магазин Armed Forces Journal. Према мапи коју је исцртао Питерс, пројекат „Новог Блиског истока“ предвиђа разбијање Турске, Сирије, Ирака, Ирана, Пакистана, Саудијске Арабије, Кувајта и Катара на нове, условно независне државе. Реч је, у ствари, о низу америчких и израелских протектората. На пример, север Ирана био би припојен Азербејџану, док би Ирак био подељен на три државе: Сунитски Ирак, Шиитски Ирак и Слободни Курдистан. Авганистан, Пакистан, као и Саудијска Арабије, такође би били разбијени на „независне“ делове. План Питерса укључује и стварање Великог Курдистана.

 

Концепт Великог Израела Документ познат под називом План Инона заправо сажима најважније стратешке замисли вођства Израела, а његов аутор је новинар Одед Инон, који је радио за израелско Министарство иностраних послова. У ствари, како примећује Олга Четверикова, овде се заправо „ради о плану Стратегија Израела из 1980. године, који је први пут објављен на хебрејском у магазину Кивуним (Путеви) у фебруару 1982. године“. Овај план има за циљ успостављање Израела као доминантне силе на Блиском истоку, и то путем „путем дестабилизације и ’балканизације’, односно путем комадања суседних арапских држава, а фактички је обновљен – преписан у пројекту ’Нови Блиски Исток’, који су објавили Кондолиза Рајс и пуковник Ралф Питерс“.

План Инона, закључује Мајкл Хосудовски, „односи се на формирање ’Великог Израела’“, а његов значај лежи у томе што представља „камен темељац утицајног ционистичког покрета, које данас оличава влада Нетанијахуа (фракција партије Ликуд) и који је широко заступљен у војној и интелектуалној елити Израела…“

Према мишљењу професора Израела Шахака са Јеврејског универзитета у Јерусалиму, аутори овог „прецизног и детаљног плана“, скривајући се иза идеје о „заштити Запада“, имају далеко веће амбиције и не заустављају се на идеји о Израелу као доминантној регионалној сили: прави циљ је претварање Израела у „светску империју“. „Другим речима, циљ Шарона (тадашњег премијера Израела) је да превари Американце, пошто прво он лично, Шарон, превари све остале.“

 

Свет будућности према Инону Одед Инон у својој анализи полази од неколико основних премиса. Свет улази у нову историјску епоху, коју обележава „распад рационалистичког и хуманистичког погледа на свет као угаоног камена који још од времена ренесансе одржава живот и достигнућа западне цивилизације“.

У таквом свету, у коме „нестају све вредности“, па и могућност разликовања добра од зла, и у коме је све заступљеније гледиште да човека више не одређује етика, већ његове материјалне потребе, „било би нереално очекивати да се испуне основни прохтеви западног друштва, односно жеље и тежње за безграничном потрошњом“. „Свет се“, укратко, „креће према глобалном рату за ресурсе, а то се више од других региона тиче Персијског залива“.

Инон се веома подробно осврће на муслиманско-арапски свет, који ће проћи, или већ пролази, кроз револуционарне промене: „Муслиманско-арапски свет је саграђен као кула од карата, уз помоћ странаца (Француске и Велике Британије – двадесетих година ХХ века)… Условно – она је подељена на 19 држава, од којих се свака састоји од мањина и етничких група, које се једна према другој понашају непријатељски, тако да се сада свака арапска муслиманска држава судара са етничким социјалним рушењима до којих долази изнутра, а међу тим државама има и оних у којима већ бесни грађански рат.“

Растурање куле од карата Закључак је јасан и недвосмислен: „Та национална етничка слика мањина, која се простире од Марока и Сомалије све до Турске, наводи на непостојање стабилности и на брзу дегенерацију читавог региона.“ У наставку су побројане „нове могућности за потпуну промену ситуације“ које се у наредној деценији отварају пред Израелом.

На пример, кад је реч о Египту: „Египат са његовим садашњим унутарполитичким стањем већ представља мртваца, тим пре ако се узме у обзир све јачи муслиманско-хришћански раскол. Растурање Египта по територијалним особинама на различите географске регионе 80-их година представља политички циљ Израела на његовом западном фронту…“

Исти рецепт важи и за Либан – за њега је предвиђен „потпуни распад на пет провинција“, који ће послужити као „преседан за цео арапски свет, између осталог и за Египат, Сирију, Ирак и Арабијско полуострво, и све се већ креће ка томе“.

Приоритетни циљ Израела је, међутим, „распад Сирије и Ирака на етничке или религијски јединствене области“, што „представља главни задатак Израела на источном фронту у дугорочној перспективи, док нестајање војне снаге тих држава представља задатак за краткорочни период…“

Инон предвиђа и распад Саудијске Арабије и Јордана. Остатак није тешко предвидети: између осталог, једна од неминовних и прижељкиваних последица ових промена је и расељавање (арапског) становништва, а „истински суживот и мир ће настати у земљи тек када Арапи схвате да без јеврејске државе између Јордана и мора они нити могу да постоје, нити могу да се осећају безбедно. Своју земљу и безбедност они могу да стекну тек у Јордану“. У Јордану или много даље ка западу – у земљама које данас чине Европску унију.   

[/restrict]

У наставку у наредном броју: Сви путеви воде у Кремљ

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *