Стисак медведа

Запад непрекидно пружа војну и финансијску помоћ Кијеву и само заузетост у Сирији спречава Русију да се у потпуности преусмери на Украјину, што не мора нужно да значи војну опцију, али је и не искључује

Руковање Доналда Трампа са Владимиром Путином, прошлог петка на самиту Азијско-пацифичке економске сарадње (АПЕЦ), подсећало је на стисак медведа. Тако је бар изгледало чеченском председнику Рамзану Кадирову, који је оценио да је ово руковање било „далеко од млитавог“. „Наш председник је показао медвеђи стисак“, рекао је чеченски лидер. Био је то кратки сусрет двојице шефова држава у вијетнамском летовалишту Дананг, у тренутку најгорег погоршања односа од завршетка Хладног рата. Трампов тим је саопштио да „распоред“ америчког председника не пружа могућност за прави самит двојице лидера – унутар самита шефова пацифичких држава. Руска страна је изразила жаљење због такве одлуке, али је Путин показао разумевање. Њему је јасно да је вишечасовни срдачан састанак последње што би амерички председник желео усред општенационалне истраге о сумњивим контаката са Русима, где се америчким „истражитељима“ привиђају посвуда руски агенти, као у доба макартизма након Другог светског рата. Међутим, ако се касније показало да је већина оптужби америчког сенатора Џозефа Макартија била лажна, Хладни рат који је уследио после његових хајки – био је прави. Мач русофобије сада се наднео сасвим близу не само Русије већ и Трампове главе.

Ипак, Трамп и Путин понели су из Дананга сасвим солидну заједничку изјаву коју су двојица шефова дипломатија – Сергеј Лавров и Рекс Тилерсон – саставили и усагласили у суботу, непосредно пред кратку заједничку шетњу руског и америчког лидера. Док су ишли ка месту за групну фотографију учесника самита, Путин и Трамп ходали су један поред другог и разговарали. У њиховој близини био је и кинески лидер Си Ђинпинг, па је тако комплетиран тројац врховне светске моћи. Све три државе као примарну сферу својих интереса виде управо Пацифик, што убедљиво сведочи да Исток, а не више Запад, постаје главна позорница глобалне политике, економских токова и интереса.

[restrict]

17БЛИСКИ ИСТОК У ФОКУСУ ВЕЛИКИХ Из заједничког саопштења види се да је у њиховом фокусу и Блиски исток, а пре свега Сирија – где још није отклоњена опасност од катастрофалног сукоба, упркос томе што су Дамаск и председник Башар Асад, уз помоћ Русије и Кине, у потпуности поразили терористе Исламске државе (ИД). Путин и Трамп су у саопштењу још једном подвукли заједничку одлучност да наставе борбу против ИД, али и приврженост „суверенитету, независности, јединству, територијалној целовитости и секуларном карактеру Сирије“, у складу са Резолуцијом СБ УН 2254. Председници су се сложили да за сиријски конфликт нема војног решења и потврдили да коначно регулисање треба да буде нађено у оквирима женевског процеса.

Ови кораци предвиђају „потпуно испуњење Резолуције, укључујући и уставну реформу и слободне и праведне изборе под надзором УН, уз поштовање највиших међународних стандарда, транспарентности и одговорности, и уз пружање свим Сиријцима, укључујући и припаднике дијаспоре, права да на њима учествују“, наводи се у саопштењу. Путин и Трамп су истакли успешне заједничке напоре у спречавању опасних инцидената између америчких и руских војника, што је омогућило суштинско увећање губитака ИД и договорили се да војни канали везе буду очувани све до коначног уништења ове терористичке организације. Лидери САД и Русије потврдили су важност такозваних зона деескалације, размотрили стварање југозападне зоне, о којој су се договарали још у јулу у Хамбургу, и позвали све чланице УН да наредних месеци повећају свој допринос у помоћи Сирији.

Из овако срочених формулација много тога се назире, али далеко не све. Једно су декларације и саопштења, а стање на терену је потпуно друго. Док су језиво ледени односи Москве и Вашингтона нешто сасвим треће. Изјаве и лепе жеље Трампа и Путина мало ће допринети миру у свету и на Блиском истоку, ако се моћне структуре – пре свега у Америци – томе буду противиле. Москва је у Сирији остварила велики успех и заштитила свог савезника Асада, разбивши опасног непријатеља у парампарчад. То фактички значи да је утицај Кремља у региону вишекратно увећан науштрб Американаца и њихових клијената. Зато је мало вероватно да ће се интересне групе у Вашингтону помирити са овим сценаријем, тим пре што поједини ставови из саопштења Путина и Трампа могу Башару Асаду веома да иду наруку. Москва, наравно, неће дозволити да јој војна победа, стечена високом ценом у људским животима и материјалним ресурсима – буде отета „изборном победом“ антиасадовских снага. САД овом питању прилазе из дијаметрално супротног угла.

Зато би логично било да, уколико заиста постоји добра воља да се озбиљно приступи мировном процесу, епилог буде нека врста компромиса и поделе власти. Пре свега на локалном нивоу, где би појединим деловима Сирије био признат одређени степен аутономије, кроз потрагу за широким националним консензусом, те кроз децентрализацију и уставну реформу, али без растакања централне власти и, тим пре, комадања државе. Чак и летимичан поглед на овај списак задатака показује да ће то бити веома тешко спровести у живот, али посао олакшава чињеница што Асадова војска поново физички контролише највећи део Сирије. Али тада се поставља питање: зашто је морало седам година да се ратује, по цену исељења више од пет милиона људи и безброј изгубљених живота, да би се све поново вратило на почетак? И да ли ће они који нису марили за овако велике жртве и разарања сада имати довољно јак мотив да трагају за мирољубивим решењима?

 

ШАНСА ЗА „УКРАЈИНСКИ ДОНБАС” Такво решење, под условом да је заиста компромисно и да одражава реално стање на терену, било би прихватљиво за Русију, која би се тако вратила и учврстила своје позиције на светској арени. А то би представљало и неку врсту признања америчког пораза, јер би озваничило сасвим нову ситуацију где се Вашингтон више не пита за све. Из угла посматрања америчких јастребова то би се могло читати и као: САД се више не пита ни за шта. Управо ова екстремна позиција је и довела до пожара на Блиском истоку и другим деловима света, односно тачкама додира Русије и Америке. Зато је Путин у Данангу посебно подвукао спремност Москве да у односима са Вашингтоном окрене нови лист. „Треба да гледамо у будућност и да решавамо проблеме у интересу народа САД и Русије. Сада је најважније да се учврсте споразуми о зонама деескалације и прекида ватре, створе услови за почетак политичког процеса. Мислим да ће ово бити значајан фактор у раду на решавању сиријског проблема“, нагласио је руски лидер.

Из ове изјаве се види да, упркос свему, вијетнамски „медвеђи стисак“ ипак може да наговести позитивне тенденције. Не треба бити у заблуди да је то корак ка потпуном опоравку односа Русије и САД, већ пре као могуће смиривање тла у једном од региона виталних за светски мир. Ако би се у Сирији пронашло какво-такво одрживо решење, а оно се назире јер су војне опције прилично исцрпљене, то би омогућило да се трага за солуцијама које се тичу Украјине и других осетљивих тачака. То је опција која постоји у теорији – док је у пракси много вероватније да ће и други „мировни процеси“ морати најпре да прођу кроз оштру фазу војног одмеравања снага, да би се стигло до преговарачког стола. То посебно важи за Украјину, која још више него Сирија може да буде окидач ратног ужаса ширих размера.

Управо такву будућност најављују потези који се већ месецима и годинама вуку на истоку Европе, где се спроводи отворена и све масовнија милитаризација. За сада ништа не указује да би руско-украјински односи, кључни за трајну стабилизацију, могли у догледно време да се побољшају. Све су чешћи оружани инциденти који у сваком тренутку могу поново да се распламсају у грађански рат. Запад непрекидно пружа војну и финансијску помоћ Кијеву, чиме одржава у животу актуелни режим. За решење сукоба неопходна је промена украјинске политике, јер се руска позиција о питањима Крима и Донбаса сигурно неће мењати. За „украјински Крим“ је свакако већ касно, али „украјински Донбас“ још увек има неке шансе – под условом да Кијев из темеља преиспита своју политику према Русији. Но таквих назнака још увек нема и само заузетост у Сирији засад спречава Русију да „стисак медведа“ у потпуности преусмери на Украјину. То не мора нужно да значи само војну опцију – али је засигурно и не искључује.             

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *