Шта се кува у Хотелу „Подгорица“?

Док лидери водећих земаља НАТО-а, па и сам генерални секретар алијансе Јенс Столтенберг, тврде да немају ништа против наше војне неутралности и права да сами бирамо пријатеље и пословне партнере, иза кулиса се дешавају конкретне активности које све то демантују

Недавно је процурила информација да америчка ЦИА повезује и усмерава деловање појединих тајних служби на Балкану против Србије. Због тога се мора опрезно процењивати степен наше угрожености, бар док се не расветли о чему се стварно ради, и једино је питање да ли ћемо имати довољно времена и способности да препознамо све потенцијалне опасности, с обзиром на то да се понешто мења и у западној стратегији вођења специјалног рата.

 

ЦРНОГОРСКА ТРАГИКОМЕДИЈА Својеврсна новина јесте и то што су САД и НАТО почели да конструишу измишљене поводе и за шире операције специјалног рата. До сада се та врста агресије примењивала без устезања и без правдања било коме, а измишљени поводи су претходили само оружаним операцијама. Црна Гора је изабрана да послужи као показни полигон за приказивање „субверзивног наступа Русије на Балкану“. Циљ је да се обавештајно-полицијско-судским инсценирањима руска опасност учини реалном и тако свима постане јасно зашто се Руси морају протерати са Балкана. Исто тако, ова лажна прича и представа треба да покаже ко представља платформу и ослонац за ширење руске опасности, како би се обезбедила што шира подршка и за сваку врсту агресије према Србији.

То су кључни разлози за трагикомично суђење двојици „руских обавештајаца“ у Подгорици, у ствари четрнаесторици руских, српских и црногорских држављана, коме се приступа са великом пажњом иако се јасно види да црногорске тајне службе ни уз асистенцију ЦИА нису дорасле повереном задатку. Суђење треба да покаже како је Русија покушала да подмуклим и насилним методама тајно руши званичну власт у Црној Гори и да јој је у свему томе ослонац била Србија. Додуше, у овој фази се не инсистира на званичној вези српске власти са „терористима“ и „завереницима“, али ако затреба и такве везе се могу исконструисати као и све остало. Само суђење мало ко и прати јер са становишта Запада само су важне коначне пресуде у којима ће несумњиво доминирати оно што сада прожима расправу – тероризам, врбовање, обучавање за вршење кривичних дела, употреба смртоносне направе, финансирање тероризма, терористичко удруживање и као круна свега, план да се пуца у народ испред скупштине у Подгорици на дан одржавања избора. Чувар ове конструкције биће Влада Црне Горе а у сврху даљег офанзивног наступања НАТО-а према истоку.

Суђење у Подгорици треба да покаже како није само руско присуство општа опасност на Балкану него и они који им пружају подршку и ослонац, а то су Србија и српски народ уопште.

[restrict]

СВЕДОК САРАДНИК Комплетна судска фарса заснована је на лажном сведочењу сведока сарадника Александра Синђелића, или како се већ зове, јер је код њега баш све спорно, почев од идентитета па до припадности екстремним политичким групама, насилним бандама, ескадрону убица, шпијуна, шверцера и ко зна чега из каљуге у којој је живео. Ништа позитивно се не може пронаћи у лику овога човека што би асоцирало на елементарну поузданост онога што прича, а комплетно суђење је засновано на његовом сведочењу. Успут речено, сведок је идеална личност за уцену и врбовање за било какав задатак од стране тајних служби Црне Горе јер је он убица у бекству који је у Хрватској осуђен за убиство из користољубља на 21 годину затвора. Да је у питању провидна комбинација на високом нивоу, коју по свему судећи води ЦИА, између осталог, види се и по томе што и поред одличних међудржавних односа Синђелића не изручују Хрватској, нити Хрватска на томе инсистира.

Невероватне су контрадикторности у проценама америчких обавештајних служби о питању професионалности и оперативних могућности руских обавештајаца. Када им то одговара у обрачуну са америчким председником Доналдом Трампом, тврде да су руске службе толико моћне да Америци изаберу председника, а онда их на подгоричком процесу прикажу као неспособњаковиће који нису били у стању да организују обичан улични протест. Када им одговара приказују како Руси изводе обавештајна чуда по Европи и да су сам врх у кибернетском и оперативном сукобу, а у Подгорици их приказују као обавештајне аналфабете које су спискале новац на глупу паравојну опрему са бувљака и из арми шопова, а којом је требало да опреме маторе занатлије и времешне госпође не би ли савладали и везали црногорске специјалце. Ко год баци поглед на оптужене и на кршне специјалце Црне Горе, само може грохотом да се насмеје. Значи овде ЦИА приказује руске обавештајце као дилетанте који нису знали ни умели да изаберу и провере кључне сараднике у својим наводним оперативним акцијама, а истовремено знају шта Трамп доручкује. Тако да није тешко закључити да је све срачунато на компромитацију Русије и стварање алибија за обавештајну офанзиву Балканом.

 

САСТАНАК У „ПОДГОРИЦИ“ Да би се потенцирало суђење, управо Црна Гора је од стране ЦИА одређена за место окупљања шефова балканских тајних служби под контролом НАТО-а и за планирање обавештајне офанзиве. Злогласна ЦИА је у октобру, у Хотелу „Подгорица“, окупила шест тајних служби из нашег окружења: хрватску СОА, албански ШИК, македонски УБК, косовску КИА, црногорску АНБ и тајну службу БиХ ОСА. Србија је на овом станку означена као опасна руска база на Балкану, због чега је неопходна хитна и снажна заједничка акција. Нема ту за Србију нити за српске тајне службе нешто посебно ново, сем сазнања о појачаном интензитету и координираном деловању, јер су побројане тајне службе и до сада имале Србију и српски корпус у апсолутном тежишту свог рада.

Упоређивање тајних служби у нашем окружењу, по капацитетима и досадашњим успесима, показује да Србију и српске интересе највише угрожавају албанске и хрватске тајне службе. Албанска служба је традиционално предимензионирана и снажнија него што би то било примерено држави такве величине и економских могућности, а све због територијалних претензија према другим земљама, где је Србија на првом месту. Косовска служба је потпуно зависна од албанске у сваком погледу, тако да практично представља њихову експозитуру, што проширује њихове оперативне могућности према Србији. Хрватске тајне службе су опасне зато што су их формирали добро обучени руководиоци и оперативци из југословенских служби, али поред те школе, коју поседују њихови оперативци, имају додатну обуку од стране НАТО-а, и, што је посебно важно, терористички део обуке и праксе које им је донела усташка емиграција. Нису за потцењивање јер су изузетно мотивисани за сваки деструктивни рад према Србији и сигурно имају најбоље и најквалитетније податке по основу вишедеценијског шпијунирања наше земље. Хрватска ће бити главни ослонац НАТО-а на Балкану у свакој врсти агресије према српским интересима и територијама, док су албанске могућности веће само о питању обавештајних и других дејстава према Косову и Метохији и Прешевској долини.

ОПЕРАТИВНО МАСКИРАЊЕ Које су то врсте и степен угрожавања виталних институција и интереса Србије обавештајном офанзивом НАТО-а?

Не би требало а приори прихватати приче које се нашем политичком руководству сервирају у Вашингтону и Бриселу док се оне разликују од праксе на терену. Јер по основу тих смирујућих обећања Запада требало би да се субверзија према Србији прекине или бар смањује, а она се повећава. Припреме и договори у Подгорици најавили су обавештајна дејства према Србији до сада невиђених размера. Ако се тај план не сторнира, лепе речи са Запада могу бити само део ширег оперативног маскирања правих намера, како би се постигло изненађење и тако појачао ефекат планираних акција.

Наравно да Србија у својим безбедносним проценама мора полазити од најнеповољније и најтеже могуће варијанте. Треба очекивати да се субверзија подигне на виши и за нас опаснији ниво, а ако се то не догоди, тим боље.

 

МЕТОДЕ СУБВЕРЗИЈЕ Тај виши ниво засигурно ће захватити економску сферу, како би се анулирали резултати српске привреде јер они смањују свеукупне ефекте деструкције. Да ли ће то бити појединачни потези држава који ће се манифестовати кроз царинске смицалице, забрану увоза из Србије, лажно оспоравање квалитета или драстичне и нама добро познате санкције, видећемо ако стварно до тога дође. Ти потези могу нанети штету Србији, али не у оној мери као некада јер српски производи сада имају и друга тржишта која Запад не контролише.

Изазивање унутрашње нестабилности и нереда је најјаче оружје на које западни стратези рачунају и то је прави разлог што се труде да ојачају унутрашње ретроградне снаге. У ту сврху недавно су одвојене далеко веће суме новца него до сада, а снагу новца никада није добро потценити. Унутрашњи немири су одлична могућност за нове конструкције са циљем да се ослаби актуелна власт. То су старе и проверене приче о угроженој демократији, о људским правима, слободи штампе, о тоталитарном режиму и политичким суђењима, апсолутистима, тиранима и диктаторима.

Критичан за Србију биће период када САД и НАТО схвате да ни вишом фазом специјалног рата не могу успоставити контролу над Србијом. Опасност је у томе што виша фаза лако отклиже у оружану агресију. Карактерисала би је бесмислена убиства која би се приказала као ликвидација политичких противника, атентати, терористичке акције, војне акције паравојних терористичких група, пограничне оружане чарке… Већ сада знамо да терористичке акције против Србије није тешко подстаћи јер у нашем окружењу постоје бројне групе и појединци које можемо третирати као врло мотивисане и добро обучене терористе. Терористичке групе су под контролом бошњачког руководства у БиХ и косовског руководства на Косову, а сви заједно су под контролом Запада, тако да је унапред поприлично јасно ко им може дати зелено светло за акцију.

САД и НАТО нису сигурни да ће специјалним ратом поразити Србију јер паралелно са спровођењем субверзије прикупљају податке значајне за планирање офанзивне копнене операције. Тако изучавају све што је битно за проходност и брзо пребацивања тешке ратне технике. Изучавају не само Србију него и околне државе. Од својих партнера податке траже отворено, а код нас, наравно, то раде тајно. То су подаци о квалитету и пропусној моћи путева и пруга, са детаљном анализом сваког осетљивог објекта на њима као што су мостови, вијадукти, тунели, усеци, нагиби, алтернативни правци… Интересују их и аеродроми у Србији и нашем окружењу, посебно они који имају војне инсталације и подземне објекте.

 

СПРЕМНОСТ НА ОДБРАНУ У ери отворености Србије и могућности извиђања из ваздуха, то је рутинска ствар. Већи проблем је изучити нешто што није тако видљиво а може бити велика препрека у остварењу циља – мотив, одлучност, обученост и спремност народа да брани своју државу. Нису сигурни до ког степена су успели да неутралишу српску слободарску традицију у времену док су на власти били њихови послушници. Јер херојске приче о Кошарама и подвизима појединаца и читавих јединица које тек сада продиру у јавност, враћају оно што се зове морал на исти ниво где је био и пре НАТО агресије.

Није тешко закључити да би НАТО, ако се одлучи за војно решење српског питања, прво употребио војне капацитете својих најпоузданијих савезника у српском окружењу, пре свега хрватски и албански корпус. У том смислу и те како су видљиве конкретне и ужурбане припреме. У Хрватској постоји приоритетни план уређења и активирања напуштених касарни, што је већ урађено у Сињу, Вараждину, Плочама и Вуковару. Истовремено се спроводи форсирана обука резервног састава. То јесу војне припреме а није тешко закључити према коме су уперене. Наше обавештајне агенције, посебно војно-обавештајна, требало би да та дешавања прате. На пример, пажњу заслужује чињеница да се баш у пограничне рејоне према Србији довлаче и стационирају инжењеријске јединице, као што је пре неколико дана у Вуковару стационирана инжењеријска сатнија (чета) из састава инжењеријске бојне (батаљона) Гардијске оклопно-механизоване бригаде, а те су јединице намењене за обезбеђење боље проходности јединица и форсирање река.

 

СПРЕЧАВАЊЕ АГРЕСИЈЕ Ако се не стопира здружена „подгоричка“ обавештајна офанзива, и наше контраобавештајне агенције ће бити у неком степену ванредне ситуације и појачаног ангажовања. У таквим условима штошта може да им промакне, поготово нешто што није тренутна него потенцијалну опасност. На пример, чињеница је да обавештајни насртаји на наше официре нису никада престајали, а тренутно се њих 60 налази на школовању у иностранству. Без обзира на све контраобавештајне припреме, треба имати у виду да их ова обавештајна офанзива неће мимоићи. Не треба потцењивати западне службе и њихове могућности да изуче конкретне личности и искористе евентуалне слабости за компромитацију и уцену или искористе слабости на новац, примамљива обећања, љубавне везе… Јер ако су у прошлости успевали да нам врбују генерале, морамо и те како посветити пажњу заштити ових младих и перспективних људи јер они су фактор будуће безбедности Србије.

Договорена обавештајна агресија поново потенцира императив јачања наших тајних служби и у бројчаном и у технолошком погледу. Добра кадровска политика гарантује добре процене, на основу којих би тајне службе биле у стању да предвиде и на време спрече угрожавање виталних система и кључних личности о питању одбране и безбедности. Јер у великој мери и од нас зависи да ли ће нас противници наше војне неутралности, и независности уопште, бацити у нова тешка искушења или ће закључити да је и за њих најрационалније да поштују наше неприкосновено право на сопствено опредељење.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *