Пут у Европу који води у трећи свет

ШТА ЋЕ БИТИ С АЗИЛАНТИМА

Домицилно становништво широм Европе све више се потискује „у ћошак“ и замењује за олигархију прихватљивијим имигрантима. Да ли опасност од „замене становништва“ прети и Србији?

Геноцид заменом (становништва), како је још крајем седамдесетих година упозоравао франкофони песник и политичар мартиниканског порекла, аутор есеја „Расправа о колонијализму“ Еме Сезер, један је од најперфиднијих и најгорих злочина против човечности. Ово је било истина у време када је Сезер писао о томе, али је, у обрнутом смеру, истина и данас и замена становништва прети да постане најраспрострањенији злочин 21. века. Његов корен исти је као и корен колонијализма, како га је Сезер описао: „Чињеница је да је такозвана европска цивилизација – ’западна’ цивилизација – онаква какву ју је обликовала буржоаска владавина у последња два века.“ Просто речено, све вредности и идеологије подређене су само једном – профиту. У трци виших слојева друштва за богатством није битан народ. Ни домаћа радничка класа, нити становништво колонизованих земаља. Проблем финансијске олигархије на Западу после урушавања комунизма (које је за собом повукло и урушавање такозване „државе благостања“ у капиталистичком делу света) и током галопирајуће глобализације постаје чињеница да се домаће становништво, које се крајем 19. и почетком 20. века изборило за своја права, не жели вратити у статус сурово експлоатисане марве која ћути и ради. Зато је међународној елити потребна замена становништва која се управо спроводи, а коју је Сезер, поучен колонијализмом, предвидео и за Запад.

[restrict]

МАЧ РЕАДМИСИЈЕ Безглаво јурећи за ћупом са благом који се, како нам кажу, налази на крају дуге у виду европских интеграција, Србија без промишљања упада и у ову замку. Не обазирући се на искуства оних који се с овим проблемом већ суочавају. И то не само земаља попут Пољске, Чешке или Мађарске, где су и владе на страни народа против бриселског „избеглице су добродошле“ диктата, него и у државама као што су Француска, Немачка или Холандија, где се, за сада, само народ буни. Захваљујући посланичком питању представника Двери у Скупштини Србије упућеном министру унутрашњих послова Небојши Стефановићу, сазнали смо две ствари – једну која на први поглед охрабрује, и другу која је више него претећа. Прва је да је у периоду од 1. априла 2008. до 31. децембра 2016. азил у Србији добило (само?) 88 особа. Друга је да је од 1. јула 2011. до 31. децембра 2016. захтев за азил у нашој земљи поднело чак 618.412 људи, махом из Сирије (316.224), Авганистана (171.867), Ирака (79.165) и Пакистана (11.081). Упркос томе што је условно рећи „охрабрујуће“ да је азил одобрен процентуално овако малом броју случајева, велика је вероватноћа да би свих 618.412 људи могло да заврши у Србији иако то ни они углавном не желе. Зачкољица лежи у споразуму о реадмисији и сродним правним актима које је Србија прихватила на свом „безалтернативном“ путу у Европу који би могао да се оконча као пут у Азију или Африку. У складу са овим споразумом, сви они могу бити враћени у Србију уколико им западноевропске земље одбију гостопримство, као прву трећу безбедну земљу из које су ушли у Унију. И ово упркос томе што су, да би ушли у Србију, морали прећи преко територије неке чланице ЕУ, али тамо нису пописани и нису тражили азил, па се то „не рачуна“. Концепт реадмисије везан је за појам „сигурне треће земље“ усвојен Даблинском конвенцијом из 1990. када је конституисана заједничка политика ЕУ о азилу. Европском конвенцијом о праву на азил из 1992. године успостављене су јединствене мере и процедуре о одобравању азила како би се спречила злоупотреба тог права, чиме су чланице ЕУ препустиле своја овлашћења из области имиграције и „азиланата“ Бриселу. (То је управо оно против чега се сада Пољска, Мађарска и неке друге земље грчевито боре.) Концепт „сигурне треће земље“ омогућио је да ЕУ пренесе одговорност за заштиту својих граница на треће земље преко којих би тражилац азила ушао у јединствени простор ЕУ. „Трећа земља“ постала је надлежна за разматрање захтева за азил особа које су транзитно прешле преко њене територије. Тражиоци азила у ЕУ се на основу тог закона враћају на територију земље преко које су ушли у Унију. Савет министара ЕУ је 1997. наложио потписивање билатералних уговора о реадмисији (враћању) азиланата и то не само држављана земаља потписница већ и лица из трећих земаља у транзиту. Србија је у склопу Споразума о придруживању прихватила све „билатералне уговоре“ о реадмисији. У складу са овим уговорима је крајем 2007. донела Закон о азилу који је ступио на снагу 1. априла 2008. Потписани су бројни билатерални уговори о реадмисији којима се Србија обавезала да прихвати све азиланте које ЕУ испоручи, укључујући и оне који нису њени држављани.

 

МИГРАЦИЈЕ КАО ОРУЖЈЕ КАПИТАЛА Непосредно пред смрт, крајем 1973, председник Француске Жорж Помпиду признао је да је отворио капије своје земље за масовну имиграцију на захтев представника крупног капитала као што је један од најбогатијих Француза оног времена Франсис Бујг, оснивач империје која и данас носи његово име. Мотив је био стварање покорне и јефтине радне снаге лишене сваке класне свести и сваке традиције борбе за социјална права. Овим потезом ствара се притисак и на домаће раднике и разбија јединство синдикалног покрета. Четрдесет година касније ништа се није променило, осим што више не постоји потреба ни за очувањем какве-такве социјалне државе чији је циљ превасходно био борба против комунистичке опасности са Истока. Најгоре за раднички сталеж у овом контексту јесте чињеница да су их напустиле и левичарске странке које су између троцкистичког интернационализма и рушења граница или заштите домаћих радника изабрале ово прво. Француска комунистичка партија, једна од најјачих у Западној Европи, и пратећи синдикат Се-Же-Те су, на пример, све до 1981. године били оштри противници либералног принципа отворених граница, али су тада одбацили концепт бескомпромисне заштите интереса домаће радничке класе и данас се више боре за права сексуалних мањина или илегалних имиграната.

Флагрантан пример манипулације и напора које олигархија користи да би имиграцију представила као „највеће добро“ за друштво представља извештај америчке информативне мреже Си-Ен-Ен из марта ове године под насловом „Док Американци падају на тесту за дрогу, послодавци се окрећу избеглицама“. Бесрамни спин који је овде употребљен видљив је већ из наслова. Док се домаћа радничка класа „башкари“, дрогира и одбија да ради, ми, послодавци, приморани смо да спас потражимо у имигрантима. „Зове се Талиб Алзамел, има 45 година и избеглица је из Сирије. Стигао је прошлог лета са женом и петоро деце. Не говори енглески, али не говори га ни већина од 40 избеглица које са њим раде у ’Стерлинг технолоџизу’, фабрици за производњу пластике недалеко од језера Ири. Зарађују између осам и 14 долара на сат“, започиње свој извештај Си-Ен-Ен. Чини се да су овде обе стране задовољне и Алзамел, који у својој земљи не би могао ни да сања о оваквој плати, и његов послодавац, који би за америчког радника морао да издвоји више од 26 долара, колико је просечна сатница у овој земљи. Наравно, послодавцу овде није толико битно што Алзамела плаћа далеко мање него просечног Американца, него што је уопште успео да дође до радника, јер се Американци масовно дрогирају. „Проценат америчких радника који су били позитивни на тесту за дрогу константно расте у последње три године и достигао је највиши ниво у овој деценији“, наводи Си-Ен-Ен заборављајући да напомене да је највећи узрок опоидне кризе која потреса САД, поред економског безнађа, и чињеница да је под притиском фармацеутског лобија до крајњих граница релаксирано законодавство о преписивању легалних опојних средстава. „У нашем животу нема дрога. Ми не знамо ни како оне изгледају, нити како да их користимо“, каже, с друге стране, идеални радник Алзамел.

У крајњој линији, све и да је тачна Си-Ен-Енова премиса да су Американци лењи наркомани потпуно радно неупотребљиви, зар не би било логичније посветити се њиховом лечењу и рехабилитацији, него их одбацити и просто заменити неким „бољим народом“. Па са гледишта олигархије, не. Поред тога што би лечење коштало, овим се једним ударцем убијају две муве: домаће становништво се јефтиним и доступним наркотицима пацификује, а доводи се радна снага која не тражи много и срећна је ако добије и мрвице.

Истина је да Срби данас спадају у јефтину радну снагу, али поред тога што, по свему судећи, може још јефтиније, западној олигархији би, вероватно, одговарало да народ који важи за слободарски и бунтован, за „реметилачки фактор“, замени неким послушнијим. Садашња избегличка криза, односно пријем азиланата у Европу не представља асимилацију индивидуа, чега је увек било и у историји Европе и у историји Србије. Овде се ради о немогућем подухвату асимилације читавог народа, и то народа који не жели да буде асимилован, али и људи који углавном гаје нетрпељивост, па и мржњу према онима који их примају, што је више него јасно демонстрирано широм Европе. Уз све дужно поштовање према различитим народима и културама, могућа замена становништва био би најзначајнији догађај у историји наше земље који би засенио све остале, јер с неким другим народом на овом простору та историја више не би била историја Србије.  

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *