Почетна / Изјаве / ПОХВАЛА /НЕ/ДОСЛЕДНОСТИ: О ЈУГОСЛОВЕНСТВУ СЛОБОДАНА ЈОВАНОВИЋА

ПОХВАЛА /НЕ/ДОСЛЕДНОСТИ: О ЈУГОСЛОВЕНСТВУ СЛОБОДАНА ЈОВАНОВИЋА

Због чега греши Борис Милосављевић када у разговору објављеном у прошлом броју Печата, а вођеном поводом његове књиге Слободан Јовановић. Теорија, изјављује да „За разлику од неких својих пријатеља, Слободан Јовановић није имао југословенских осећања“, и који нас докази уверавају да ова тврдња није утемељена на научно провереним чињеницама

У прошлом броју Печата, у интервјуу с г. Борисом Милосављевићем вођеним поводом појаве његове књиге Слободан Јовановић. Теорија, интервјуисани је изјавио: „За разлику од неких својих пријатеља, Слободан Јовановић није имао југословенских осећања.“ Ова тврдња уопште није утемељена на научно провереним чињеницама. Она је нетачна и чиста је дезинформација. Да читаоци Печата не би остали у заблуди о тој врсти опредељења С. Јовановића, изнећу више доказа.

Када се 1927. године у Загребу појавила књига Кореспонденција Рачки–Штросмајер, коју је за штампу приредио проф. др Фердо Шишић, Јовановић, који се иначе често оглашавао белешкама, приказима и критикама нових књига, огласио се и овим поводом. Похвалио је Шишићев начин приређивања докумената и, премда никад раније није писао о Рачком и Штросмајеру, нити је научно изучавао време и догађаје у којима су они учествовали, овог пута дао је о њима готово апологетске оцене, које ни у ком случају не проистичу из документације књиге проф. Шишића. Готово опсењен личношћу „великог бискупа“, из којег је извирала „нарочита снага и полет која је неодољиво привлачила људе, и није им давала ни о чем другом да мисле“, Јовановић се без иједног доказа окомио на неповољно мишљење Срба о ђаковачком бискупу. „Код Срба“, написао је Јовановић, „о Штросмајеру се обично погрешно суди, као да би он био један од оних калуђера-дипломата Католичке цркве који, углађеним понашањем и слатким речима, прикривају неке дубоке планове које никоме не казује.“ Јовановић је даље написао да је Штросмајер „у своме јавном раду, био отворен, смео, напрасит, као да не би био епископ, него народни трибун, – и у њега је било тако мало језуитизма, да је успео да се замери и Папи и Аустријском цару и свима мађарским политичарима. Он је био гоњен неком бујном стихијском енергијом, коју је његов пријатељ, Рачки морао усмеравати и обуздавати.“ Закључак Јовановића је да је „само такав вулкански дух“, какав је био Штросмајеров, могао „начинити од Југословенства једну од оних фаталних идеја које руше старе државе и стварају нове“. Сва Јовановићева некритичност и глорификација Штросмајера била је подређена оновременој југословенској државној идеји, па је стога његово писање о ђаковачком бискупу далеко од научно-критичког оцењивања ове занимљиве и за хрватску историју значајне личности.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *