Почетна / Други пишу / ПИТАЊЕ НА КОМ СЕ ЛОМИ СУДБИНА СВЕТА

ПИТАЊЕ НА КОМ СЕ ЛОМИ СУДБИНА СВЕТА

ИВАН РИСТИЋ

Повлачење САД из нуклераног споразума са Ираном не значи одигравање шаховског потеза, већ рушење читаве табле

Нуклеарни споразум са Ираном је добронамернији део човечанства преурањено укњижио као успех генерације. Постизање минимума сагласности око стављања иранских нуклеарних амбиција под међународну контролу био је плус за ратоборну Обамину администрацију, и за исламски револуционарни режим у Техерану, чијој економији је био преко потребан импулс у виду обарања зида санцкија. Изразита оријентација Трампове администрације против тог споразума могла би да пробуди духове и на Блиском истоку изазове супротан ефекат од предвиђеног.

МЕКА И ТВРДА СТРУЈА
Питање иранског нуклеарног програма је у заинтересованим земљама високо секуритизовано. У Израелу је то безбедносно питање број један а након Трампове победе долази и у сам врх спољнополитичке агенде у Вашингтону. Иран се споразумом обавезао да у потпуности обустави обогаћивање уранијума до средњег нивоа, да смањи залихе уранијума ниског нивоа обогаћености за 98 одсто, да у наредних 15 година не сагради ни једно ново постројење за тешку воду и да смањи број центрифуга за обогаћивање уранијума за две трећине. Међународна агенција за атомску енергију добила је мандат од групе 5+1 да надзире придржавање Техерана одредбама споразума. Два повећања нивоа производње тешке воде нешто изнад дозвољене границе није протумачено као значајније кршење одредби, па је Иран у виду значајних економских импулса осетио добит, посебно у областима транспорта и нафнте индустрије. Међутим, Трампова администрација тврди да се Иран не придржава „духа споразума“ до те мере да споразум често карактерише као „најгори икада испреговаран“.

Специфичност која америчкој администрацији никако не иде на руку је да је иранска мулократија у условима „дириговане демократије“ подељена на мекшу струју и ону тврђу, блиску обавештајно-безбедносном апарату, која није склона компромисима са Западом. Стога притисак на споразум споља не креира поларизацију у друштву како би то иначе био случај са земљама другачије политичке традиције и историјског развоја. У Ирану је ефекат обрнут, па оснаживање спољног притиска експоненцијално доводи до гравитирања мекше политичке струје оној тврђој и поистовећивању са њом у кључним питањима. О томе сведочи чињеница да је умерени бивши председник Хатами позвао мекшу струју да се приклони оној тврђој у одбрани виталног националног интереса. Ако се томе дода чињеница да смена на месту ајатолаха вероватно следи у наредних неколико година, јасно је да спољни притисак поред интегративног утицаја на друштво фактички тера Савет експерата да за новог врховног вођу Исламске Републике изаберу далеко најрадикалнијег кандидата.

Истине ради, елементарна логика говори да Иран има недвосмислену амбицију да развије нуклеарни програм. О томе сведочи развој далекометног балистичког потенцијала, који би у конвенционалне сврхе био неисплатив, као и укопавање нуклеарних постројења на велике дубине како не би били доступни радозналим очима и евентуалним превентивним ударима непријатеља. Међутим, његова недоказивост изван базичне логичке сфере дозвољава политичку манипулацију на највишем нивоу. Ипак, поставља се питање шта је алтернатива Споразуму и са којим циљем Трампова администрација има амбицију да га ревидира?

JCPA КАО СРЕДСТВО ОГРАНИЧАВАЊА СПОЉНОПОЛИТИЧКЕ ЕКСПАНЗИЈЕ

Било да се конфликт хантингтоновски посматра као сукоб цивилизација или као недопуштено искакање „држава парије“ из америчког поретка, јасно је да је прави циљ потенцијалног повлачења из нуклеарног споразума и креирања нове кризе у Персијском заливу жеља да се осујети иранска спољнополитичка експанзија. Моћни Иран, са значајним домашајем спољнополитичких полуга, никако се не уклапа у нови Сајс-Пикотов споразум, који су најтруснијем региону света наменили западни стратези. Иран у блискоисточним оквирима игра улогу сличну Србији на Балкану; пијемонт је за идеолошко-конфесионалне елементе који му гравитирају и као такав је константан потенцијални чинилац дестабилизације са способношћу пројекције своје моћи далеко изван оквира који је прихватљив за супротстављен геополитички пол.

Америчка антииранска логика је непромењена још од операције Ајакс. Међутим, спознаја Стејт департмента да Иран и под санкцијама и без нуклеарног програма без великих потешкоћа спроводи своје стратешке замисли навео је вашингтонске стратеге на погрешан закључак да би управо тешком муком постигнути нуклеарни договор могао да буде искоришћен као средство за поткопавање спољнополитичких амбиција Исламске Републике.

Државе које не могу да сломе директном агресијом или изазивањем обојене револуције Американци теже да окруже и геополитички удаве, користећи хибридне ратове, обимне обавештајне операције, па чак и читаве државе као средства на том задатку. Међутим, иранске специфичности онемогућиле су примену толико пута опробаног рецепта. Техеран је, захваљујући утицају који има у шиитском свету, сукобе до сада успевао да држи далеко од својих граница на копну и на мору, а нуклеарним споразумом да обезбеди и унутрашњу политичку стабилност и спољни повратак из позиције државе парије у међународни систем.

Заједнички свеобухватни акциони план је омогућио какав-такав надзор над иранским нуклеарним програмом, али је иранској економији дао подстрек да снажније подржи пројекцију моћи у региону – преко шиитских милиција у Ираку, непосредне укључености у конфликте у Сирији и Јемену, Хезболаха на најзападнијем делу шиитског лука, и Револуционарне гарде као ударне песнице на свим меридијанима где Исламска Република има неки интерес. Постепени прелазак глобалног оквира на анархичну структуру погодује иранским амбицијама да се укотви као регионални хегемон способан да наметне свој интерес, што САД као „гарант глобалне стабилности“ (Бжежински) не смеју да допусте. Америчка амбиција да овај део света укалупи у „Велики Блиски исток“ остаће мртва уколико Техеран остане у потпуности суверен, а Башар ал Асад у својој фотељи у Дамаску.

КАКО ЈЕ МОГУЋЕ УГУШИТИ ИРАН
Положај Ирана требало би посматрати у односу на природне ресурсе, коридоре, и теорије поморске и копнене моћи. У односу на виталне стратешке ресурсе, Иран као земља која се на југу наслања на највеће гасно поље на свету Јужни Парс, а на северу на Каспијски басен, има улогу пресудно важног акционара у глобалној расподели енергетског утицаја. Имајући у виду оријентацију земље ка кључним стратешким коридорима, Иран је органски део иницијативе Појас и пут, има непосредну контролу над кључним нафтним путевима кроз мореуз Ормуз и саставни је део будућег стратешког коридора Север-југ, који за циљ има да буде конкуренција Суецком каналу. Стратешко обједињавање овако важног региона кроз евроазијски оквир би у геополитичком смислу, посматрано кроз теорију копнене и поморске моћи, значило пробијање „прстена анаконде“, односно Римленда. У том случају би евроазијски вектор кроз координацију Москве и Пекинга изашао на витално важне морске путеве и увезао их у нову мрежу питева свиле, што је за Вашингтон губитак геостратешких позиција раван катастрофи.

Ако се посматра шири контекст и узме у обзир да вероватно већ након 2019. године Украјина постаје периферна земља без икаквих стратешких потенцијала употребљивих на кратак и средњи рок, да Турска, као једна од најважнијих стратешких тачака на планети, само на папиру остаје западни савезник, а да контролни пакет акција које Техеран има у Сирији наводи на закључак да ће шиитска вертикала унутар сунитског света бити ојачана, јасно је колико је сати по вашингтонском времену.

Иран се гуши на више фронтова, и свим расположивим средствима. Хезболах, као прокси Техерана, континуирано се налази под вишедимензионалним ударима Израела, Саудијци одржавају пат позицију са проиранским јеменским Хутима и баланс унутар Сирије, док сунитске формације у Ираку воде битку са локалним иранским проксијима. Ауторитарни режим у шиитском Азербејџану налази се под хибридним ударима истраживачких новинарских удружења све мање због кршења људских права, а све више због прања новца и финансирања лобистичких група и политичара средњег ранга сумњивим каналима. Курдско питање за сада функционише по инерцији, и оно више не може да буде разрешено у интересу свих осим Курда. Имајући у виду појачане антииранске фреквенције под диригентском палицом Вашингтона и Тел Авива, вероватно је да би нарастајућа снага курдског фактора могла да се искористи против „непослушног“ режима у Техерану. Уколико се томе дода могућност преливања конфликта из Авганистана и потенцијално будуће урушавање постсовјетских ауторитарних режима централне Азије, јасно је колико „материјала“ за дестабилизацију постоји у непосредној сфери интереса Техерана.

Ако се затвори троугао Иран – Турска – Азербејџан и стратешки веже за Москву, то би резултовало немогућношћу Вашингтона да осујети развој транспортног коридора Север-југ, као ни гасовода који би преко Турског тока ирански гас допремао до европских потрошача. Тада цела америчка архитектура спречавања гасних нити које повезују евроазијски пол са централном Европом пада у воду. Као опција би преостала или непосредна интервенција са несагледивим последицама или изазивање хибридних конфликата на ширем подручју централне Азије са циљем ликвидације „две муве једним ударцем“ – позиције Ирана као регионалног хегемона и кинеског „обрнутог Марка Пола“ у виду иницијативе Појас и пут.

* * *

Идеалистички је приступ веровати да ће „пуно спровођење заједничког свеоубхватног акционог плана обезбедити искључиво мирнодопску природу“ иранског нуклеарног програма. Међутим, колико год споразум био слаб и временски орочен, он је једина гаранција да ће ирански нуклеарни програм, а самим тим и стабилност у Заливу бити под каквим-таквим надзором и унутар оквира који омогућава да се не отме контроли. У супротном, нуклеарни Иран ће бити још слободнији да се понаша како му објективне могућности на терену дозвољавају, подривајући тиме интересе широког спектра заинтересованих играча. Уколико неко притом покуша да Техеран силом заустави у свом науму, „порођајни болови у којима се рађа нови Блиски исток“ Кондолизе Рајс биће само дечија игра у односу на оно што ће уследити.

Посматрано кроз cost-benefit наочаре, повлачење из споразума или покушај наметања његове ревизије неће спречити Иран у науму да постане нуклеарна сила, већ ће му дати недвосмислен подстицај да у том смеру дода гас. Иступање из споразума би Израелу дало пресудан аргумент да дефинитивно преломи на страну унилатералне акције, па би цена на коначном рачуну разрешења блискоисточног чвора била огромна. Повлачење из споразума у том случају не значи одигравање шаховског потеза дефинисаног правилима, већ рушење читаве табле.

http://www.standard.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *