Печат недеље

Члан 42

Да ли ће Европска унија добити своју војску или јој НАТО то ипак неће дозволити?

Ако је веровати оптимизму Федерике Могерини, шефице дипломатије Европске уније, минули понедељак 13. новембар био је „прилично историјски дан за европску одбрану“, пошто су надлежни министри из 23 чланице ЕУ – изузетак су Ирска, Данска, Малта и Португалија, и наравно Велика Британија – потписали писмо о намерама да се оснује Програм сталне структурне сарадње у одбрани (ПЕСЦО), што у преводу с бриселског означава намеру највећег дела чланица ЕУ да продубе међусобну сарадњу у сфери одбране. Колико ће тачно она бити продубљена, нико још поуздано не зна, а то је питање, због његових ширих (гео)политичких импликација, у читавом овом случају заправо и најважније.

[restrict]

ЛИСАБОНСКИ УГОВОР Могућност стварања сталне структуре у области одбране предвиђена је чланом 42 Лисабонског уговора, а потез који је повучен овог понедељка представља тек први у низу. Наредни би требало да буде начињен у децембру на Савету ЕУ када би, како се најављује, овонедељно писмо о намерама требало да буде и формализовано.
Продубљивање одбрамбене сарадње у оквиру Европске уније производ је заједничке немачко-француске иницијативе чији је циљ, како коментарише амерички портал „Политико“ у свом европском издању, да се „удахне нов живот европском пројекту након што је Велика Британија гласала за излазак из овог блока“.

ЕУ ВОЈСКА И НАТО Али није овде суштина у немачко-француском покушају демонстрирања новостеченог европског јединства и оптимизма после ударца који је Европска унија претрпела на британском референдуму. Како и „Политико“ наводи, наиме, „неминовни одлазак Велике Британије олакшао је покретање овог пројекта зато што је Лондон традиционално био скептичан у погледу војне сарадње у оквиру ЕУ, будући да је у НАТО-у он видео главно средство за европске одбрамбене напоре“.
Другим речима, Велика Британија представљала је до сада главну полугу одржања НАТО доминације над Европском унијом, доминације која се иначе и формално очитује у другом ставу члана 42 Лисабонског уговора, према коме ће заједничка ЕУ безбедносна и одбрамбена политика „поштовати обавезе одређених земаља чланица, које своју заједничку одбрамбену политику реализују у НАТО-у“ и биће, штавише, „компатибилна са заједничком безбедносном и одбрамбеном политиком установљеном у том оквиру“, дакле, с НАТО-ом, то јест америчким кишобраном.
У том смислу, покушај (дела) чланица Европске уније да створе безбедносно-одбрамбени оквир паралелан с НАТО-ом представља први, стидљиви корак ка еманципацији од НАТО-а и Сједињених Америчких Држава; да није тако, уосталом, не би се Велика Британија томе противила, нити би, поред већ постојећег НАТО-а, чланице Европске уније уопште и предузимале овакав потез.
Иако је очигледно да све ово представља још један помак ка слабљењу трансатлантске сарадње која чини једну од главних полуга америчке глобалне моћи, не значи и да ће остатак Европске уније, после изласка Велике Британије, заиста имати снаге и воље да процес своје еманципације спроведе још даље. Не само зато што се европске државе, почев од Немачке, и даље налазе под неформалном америчком окупацијом већ и зато што Америка, и после брегзита, и даље има сасвим довољно својих клијената унутар ЕУ којима ће моћи да спречи нежељени развој догађаја. О томе, најзад, сасвим речито сведоче речи естонског министра одбране Јурија Луика који је, коментаришући амбициозне, такорећи превратничке позиве председника Европске комисије Жан-Клода Јункера на формирање заједничке ЕУ војске, рекао да је то „веома мало вероватно“, те да ће „колективна одбрана заувек остати у оквиру НАТО-а“.

НАРОД СЕ (НЕ)ПИТА

Да ли ће прича о вакцинама добити свој наставак тек уколико се обистине стрепње да пут од националне имунизације до постављања питања националне безбедности и није тако дуг како се чинило

Здравље нема цену. На овој чињеници многи су се обогатили. У случају фармацеутских корпорација које су увеле своје вакцине у национални програм имунизације, зачудо успешно само у земљама бивших социјалистичких режима, далеко од ЕУ, цена није упитна већ, на шта дуже упозоравају многи стручњаци, њена безбедност и, последично, етичка прихватљивост.

РОДИТЕЉИ НА МЕРАМА Јер забринуте родитеље медијски процесуиране и означене као део организованог „антивакционог лобија“ не буни, чему је „Печат“ у протеклих година посветио бројне запажене анализе, ефикасност у индуковању активног имунског одговора против одређене инфективне болети, него питање безбедности обавезне ММР вакцине страног произвођача која је немало пута довођена у везу с појавом аутизма код деце. И коначно, право избора – гарантовано Повељом УН о људским правима, Нирнебершким кодексом и донедавно Уставом Србије. Ако је истина да је вакцина уведена у систем обавезне вакцинације добила лиценцу Центра за контролу болести (CDC) на основу научне преваре, у моменту који је претходио стварању првих „антивакционих лобија“ у свету, било је очекивано да Уставни суд због тога, као и чињенице да иста вакцина није обавезна у рецимо Шпанији, Великој Британији, Немачкој, Швајцарској, Холандији, Норвешкој, Данској, Луксембургу, Ирској, Шведској или Италији, а код нас јесте, посвети већу пажњу иницијативи за покретање поступка за оцену уставности законских одредаба које се односе на обавезну имунизацију деце и одраслих. Овако, Уставни суд нас је прошле недеље тек обавестио да тврдње иницијатора нису поткрепљене нити правно утемељене. Уставни суд је одбацио иницијативу, након што је, наводи се у одлуци, „пошао од претходно детаљно извршене анализе оспорених одредаба Закона о заштити грађана од заразних болести, са становишта свих битних навода иницијатора“, те нашао да „у изнетим разлозима у иницијативама није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима одредаба Закона о заштити грађана од заразних болести“.
Одлуци суда претходило је новчано кажњавање родитеља који од ступања на снагу Закона о заштити становништва од заразних болести нису вакцинисали своју децу. Они су били у обавези да школи у којој дете похађа наставу приложе образложење. Даље препоруке које су добиле основне школе о питању поступања са овом децом нису познате.

ЧУДОВИШНИ ИСХОДИ Подсетимо да је ММР вакцина постала тема светских медија још 2014. када је виши научник америчког Центра за контролу болести Вилијам Томпсон у августу објавио на сајту адвокатске фирме „Morgan Verkamp LLC“ која га заступа изјаву – еклатантно признање да је CDC издао лиценцу за пласман ММР вакцине на основу научне преваре које су бројној деци и њиховим родитељима широм света нанеле неповратну и непроцењиву штету. 
„Моје име је Вилијам Томпсон. Ја сам научни саветник у Центру за контролу и превенцију болести, где сам радио од 1998. Жао ми је што смо моји коаутори и ја изоставили статистички значајне информације у свом научном раду, објављеном 2004. у часопису ’Pediatrics’. Испуштени подаци индуковали су да ће афроамерички мушкарци који добију вакцину ММР пре 36 месеци старости бити под ризиком за добијање аутизма.“
Уследио је низ нових извештаја лекара, имунолога, онколога, генетичара и биохемичара који су покушали да објасне везу између употребе вакцина и нежељених ефеката, од којих је најмаркиранији био аутизам. Резултат анализа показао је, о чему је „Печат“ писао, да се у производњи живих вакцина користе две хумане диплоидне ћелијске линије које су првобитно добијене из ткива абортираних хуманих фетуса: од плућних фибробласта женског фетуса абортираног због „многодетности породице“, и линија MRC-5 од плућних фибробласта 14 недеља старог мушког фетуса абортираног из „психијатријских разлога мајке“. Коришћење клонираних и вештачки одгајаних хуманих ћелија доводи, закључили су, до чудовишних исхода. Чак се и амерички Конгрес изјаснио да су вакцине небезбедне. Такође, део приче који се није могао избећи био је и профит фармацеутских корпорација на педијатријском и адолесцентском тржишту. У извештају из 2007, под насловом „Вакциновод и комерцијални увид: Педијатријске и адолесцентске вакцине“ Хедвига Кресеа, наводи се процена да би се профит од вакцинације који је 2006. износио 4,3 милијарде долара у 2016. могао попети на 16 милијарди. Препорука је улазак у националне програме имунизације.
У случају Србије, поменутим Законом о заштити становништва од заразних болести и одлуком Уставног суда, на расправу о штетности вакцина страних произвођача и уносном бизнису корпорација стављена је тачка. Прича ће добити наставак тек уколико се обистине стрепње да пут од националне имунизације до постављања питања националне безбедности и није тако дуг како се чинило.

УСЛОВНЕ КАЗНЕ ЗБОГ ПАЉЕЊА АМБАСАДЕ

Виши суд у Београду осудио је на условне казне затвора од по пет и шест месеци четворицу оптужених за паљење америчке амбасаде, 2008. године у Београду после митинга „Косово је Србија“, док је тројицу ослободио оптужби. Казне се неће извршити уколико осуђени не почине ново кривично дело у року провере од две године. За кривично дело „тешко дело против опште сигурности“ на по шест месеци затвора с роком провере од две године условно су осуђени Дејан Вучковић, Драган Маринков и Марко Новитовић, док је Милан Томас добио пет месеци затвора са истим роком провере од две године. Ђорђе Томин, Никола Косановић и Филип Бацковић су ослобођени оптужби због недостатка доказа да су извршили кривично дело. Осуђени су проглашени кривим јер су гађали каменицама Амбасаду САД са више Н. Н. лица, разбили прозоре на згради у коју су после убачене бакље, услед чега је дошло до пожара, навео је суд у образложењу пресуде. Штета на Амбасади САД износи укупно око 900.000 долара, али Амбасада није тражила одштету. То је друга првостепена пресуда, пошто је прву пресуду прошле јесени укинуо Апелациони суд и наложио понављање суђења. И на ову пресуду тужилаштво и одбрана имају право да се жале Апелационом суду, који треба да донесе правоснажну одлуку. Амбасада САД у Београду саопштила је да је „тешко схватити“ исход деветогодишњег процеса поводом паљења америчке амбасаде у којем ниједан оптужени није осуђен на затворску казну. „Примили смо на знање пресуду коју је данас донео Виши суд у Београду“, наводи се у саопштењу и истиче да они подржавају владавину права, али и да истовремено траже да правда буде задовољена у овом случају.

СВРГНУТ МУГАБЕ

Председник Зимбабвеа Роберт Мугабе разговарао је са војним званичницима своје земље, затраживши од њих да дозволе његовој супрузи Грејс Мугабе да напусти земљу, јавила је Афричка информативна агенција, позивајући се на извор у безбедносним структурама земље. Мугабе је спреман да се одрекне власти у замену за слободу његове супруге, а могућа земља где би Грејс Мугабе могла да оде је Јужноафричка Република, навела је афричка агенција. Раније је владајућа странка Зимбабвеа ЗАНУ-ПФ објавила на Твитеру тврдњу да је Емерсон Мнангагва постављен за привременог председника државе уместо 93-годишњег Роберта Мугабеа којег заједно са супругом Грејс војска држи у кућном притвору. „Би-Би-Си“ наводи да је 75-годишњи Мнангагва био потпредседник Зимбабвеа док га влада није сменила због „исказивања нелојалности“, а та смена је била виђена као припремање Мугабеове жене да преузме власт од мужа, пошто је она сама претходно од Мугабеа тражила смену Мнангагве. „Није било војног удара већ само преноса власти без проливања крви током којег су ухапшене корумпиране и покварене особе, а старац којег је искоришћавала супруга је притворен. Тих неколико пуцњева који су се чули дошли су од покварењака који су се опирали хапшењу, али они су сада притворени“, пише у једној од порука те странке на Твитеру. „Гардијан“ пише да твитови са налога омладинског крила владајуће странке ЗАНУ-ПФ сугеришу да је овај део странке, иначе близак Мугабеовој супрузи Грејс, стао на страну војске. Да је акцију војске испровоцирала управо Грејс Мугабе сугерише и бивша америчка амбасадорка у УН Саманта Пауер. Војска Зимбабвеа поручила је да у тој земљи није на делу удар и да је председник Роберт Мугабе безбедан. Војска саопштава да је њено распоређивање изведено како би спречило „криминалце око председника да изазивају економске и друштвене патње“. Војници су у уторак по подне изишли на улице, а увече су заузели и државну телевизију, главни медиј у служби председника Мугабеа, након што је Мугабеова владајућа странка оптужила команданта војске за издају, покренувши спекулације о војном удару. Мугабе је земљу водио од стицања независности од Британије 1980. године.

Како Тереза Меј замишља високу политику

Знамо шта радите и нећете успети“, рекла је британска премијерка Тереза Меј у поруци упућеној руским вођама. Она је на вечери организованој у лондонском Ситију, историјском и финансијском центру британске престонице, осудила „непријатељско деловање Русије“ и набројала мере које је Велика Британија предузела да осигура своју безбедност, додајући, међутим, да не жели нови хладни рат.
Премијерка је у свом говору осудила „илегалну анексију Крима од стране Русије“, подршку коју Русија пружа побуњеницима на истоку Украјине, бројна „кршења ваздушног простора више европских земаља“ и кампање сајбер шпијунаже, „мешање за време избора“, хакерске нападе на данско министарство одбране и немачки Бундестаг. „Велика Британија ће учинити шта треба да се заштити и радиће са својим савезницима да то исто ураде“, рекла је Тереза Меј. Међу мерама заштите су реформа НАТО-а „како би се обесхрабрили и супротставили непријатељској активности Русије“, те „јачање британске политике у области сајбер безбедности“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *