Отац Виталиј Тарасјев – Вера је претрајала револуцију

Да ли се судбина Русије решавала међу бољшевицима или на небесима?

Октобарска револуција се нимало случајно није догодила. Она није инцидент историје. Она је требало да се деси. Њој је претходио негативни духовни процес, на који је још Свети Серафим Саровски у својим проповедима озбиљно упозоравао, каже у разговору за „Печат“ протојереј-ставрофор Виталиј Тарасјев, старешина Подворја Руске православне цркве у Београду.

Да ли је стогодишњица Октобарске револуције идејно мобилисала присталице два супротстављена начела, једног дубокохришћанског (оличеног у говору Александра Трећег на самртничкој постељи) и другог антихришћанског, манифестно објављеног у Протоколу сионских мудраца?

Преврат у Русији који се назива Октобарском револуцијом, а који одговорни људи и државе и Цркве, председник Путин и Његова светост патријарх Кирил, називају трагичним у историји Русије, збили су се пре 100 година, али нису били инцидент историје. Још је Серафим Саровски на самом почетку 19. века у многим својим контактима са народом указивао на духовно и морално посртање руске елите тог времена. Као велики старац и подвижник примећивао је те духовне, танане промене. Нажалост, руска елита није имала довољно духовне снаге да преброди кризу, и десила се Октобарска револуција, октобарска трагедија са милионима убијених, и то не само за време трајања револуције већ и након ње. Управо у то време, непосредно после завршетка револуције, страдали су научници, свештеници, верујући људи, радници, занатлије – проглашени су, на основу измишљених и лажни оптужби, непријатељима државе и револуције. То су речи председника Путина које је изрекао 30. новембра ове године када је заједно са руским патријархом Кирилом присуствовао отварању споменика жртвама репресије.

[restrict]

Русија је изашла из периода нихилизма и страдања када се вратила православљу. Да ли је то показатељ да се судбина Русије није решавала међу бољшевицима него на небесима?

У Старом завету постоји прича о борби Давида и Голијата. Голијат је по свим овоземаљским мерилима био вишеструко физички снажнији од Давида, али на духовном пољу је Давид, као представник изабраног Божјег народа, био у огромној предности над Голијатом. Ову причу не смемо да заборавимо јер она говори о томе да се не треба плашити снаге, војске, квантитета који нека друга држава или народ поседује већ треба радити на томе да елиминишемо, неутралишемо своје сопствене, на првом месту, духовне недостатке. Погледајмо кроз шта је све прошао народ Русије да би на крају тог пута започео духовни препород, уз Божју помоћ. Дакле, оно што је одржавало до момента револуције у духовном животу руски народ, није убијено. Вера је претрајала револуцију. Људи су се молили, и у немогућим условима ипак остајали верници, исповедали Христову веру и служили литургију, причешћивали се, крстили и сахрањивали. Препород који је уследио показао је снагу молитве и руског народа и сваког човека који се обраћао Богу и који је комуницира с Богом. Тајна сваког човека је у томе што не познаје колику духовну снагу носи у себи.

Снага молитве Његове светости патријарха Пимена упућена благоверном кнезу Данилу Московском учинила је да 1984. држава врати део манастира Светог Данила Московског у руке РПЦ. О тим молитвама и помињању благоверног кнеза Данила Московског приповедао ми је отац који је у то доба често путовао у Москву. И гле, у том манастиру, 1988. служена је завршна литургија за време прославе 1000-годишњице крштавања Русије. Та цртица показује и снагу молитве и духовни пут којим је ишао руски народ како би стигао до хиљадугодишњице крштења које није незапажено прошло у Совјетском Савезу. Те године почиње духовни препород у руском народу.

У српском народу препород почиње неколико година раније када је држава Српској цркви вратила плато и 12 метара зидова Храма Светог Саве. Касније, последично, у Србији су обележени јубилеји – осам векова манастира Студенице и шест векова Косовске битке. Ови догађаји означили су почетак, не само временски већ суштински, духовни почетак препорода. Тај процес никада не траје кратко, захвата неколико генерација, па из угла једног човека, чији је животни век ипак ограничен, може деловати предугачко, али из угла верујућег човека то је трептај времена. Тај препород траје у Русији.

Колико се овај препород може везати за име, снагу, стратегију и циљ Владимира Путина?

Путин је личност која поседује духовне квалитете. Занимљив је и знаковит податак да је 1903. канонизацији преподобног Серафима Саровског и обретењу његових моштију присуствовао цар Николај Други. Сто година касније, 2003. у Сарову, на другом обретењу моштију овог свеца појављује се Путин. Та подударност има духовну тежину, духовну димензију и доста говори на симболичком нивоу. Дубоко верујем да је он позитивна личност у историји руског народа и руске државе, одабрана да у време поменутог духовног препорода руководи државом која иде путем духовног благостања.

Да ли Русија може да створи јединствену националну политику и кохерентну идеолошко духовну оријентацију док не реши питање Лењиновог маузолеја?

Питање постојања Лењиновог маузолеја није новијег датума. Став РПЦ је да њега, као и тело сваког другог човека, треба предати земљи. Али и ово питање ће бити спонтано и лако решено када за то дође време. Јер свака акција која за последицу има читав народ мора бити добро промишљена. Зашто је, рецимо, ове године, а не пре деценије подигнут споменик жртвама репресије? Просто, Русија тада вероватно није била спремна за тако нешто, али 30. октобра ове године и руски председник и руски патријарх су били на том месту и сложили су се око истих ствари.

Руска црква никада не отвара питања а да не води рачуна о зрелости и спремности људи да прихвате те одлуке. Руси су махом верници, али одговорност православаца који чине већину је највећа. Да ли се идеја сахрањује заједно са родоначелником? Ми знамо да је Свети Сава и поред свих недаћа и спаљивања светих моштију у српском народу духовна личност број један. Такође, у свести људи, потомака револуционара још увек постоје остаци те велике преваре. Јер револуцијом се тражио бољи живот на земљи и благостање, а она се претворила у борбу против Бога и творца, основе руске државности. Из рационалног разлога да сви будемо сити и да нам је топло прешло се у нешто ирационално – братоубиство. То је споменуто у говорима председника Путина и патријарха Кирила. Рецидив те ђаволске лажи постоји у руском друштву и духовна борба траје. Када су ове године одлуком државе вратили у посед, на употребу Исакијевску саборну цркву у Петрограду, то је била револуција. Слично се десило за време патријарха Алексеја Другог у једном удаљеном региону када је држава на основу закона о реституцији одлучила да врати зграде манастиру које је користио државни музеј. Запослени који су сматрали да држава не сме имовину да враћа цркви запалили су просторије.

Овај случај показује докле иде ирационализам и колико је лаж јака и делотворна, а како су поједини људи погодно тле за њу. И то је проблем анархолиберализма и људи који пропагирају тај покрет у наше време. Отуда треба бити пажљив и нека питања не постављати у погрешно време.

Наталија Нарочницка сматра да је питање помирења бољшевика и Белих Руса, у контексту борбе за отаџбину у Другом светском рату, кључно. Да ли је њихово изједначавање као бораца против нацизма питање националне зрелости?

Она је један од водећих руских историчара, један од аутора зборника о кнезу Владимиру који је недавно издало Подворје. Реч је о жени која је имала приступ многим архивама, и која поседује квалитет историчара, али и духовне квалитете што јој не дозвољавају да направи грешку, да нешто прикаже у погрешно време. Она је јасно описала положај Русије, шта она ради и шта се ради с Русијом. Не заборавимо Стаљинов чувени говор на Радио Москви који почиње речима „Драгије братја и сјостри“. Истовремено Црква пише проглас, Посланицу народу у којој објављује Отаџбински рат. Отаџбински рат је духовна категорија. Отуда је он био и победнички. Касније су многе чињенице ретуширане. На тим фејковима опстајавао је фашизам у Украјини и Прибалтичким земљама.

Увек с радошћу служим парастос 20. октобра на Гробљу ослободилаца Београда јер прво, многи погинули борци су били православци и крштени, а друго, они су, ослобађајући Београд, ослобађали свет од великог зла које је изнедрио фашизам. Са хришћанског аспекта било је то велико зло.

Филм „Матилда“ није се случајно, оценили су многи руски аналитичари, појавио у години обележавања Револуције. С којим циљем?

Једна личност се може приказати на хиљаду начина, те ако ми на платну гледамо рецимо Николу Теслу који спава, што је у техничком смислу за модерну технологију која је ушла дубоко у кинематографију лак задатак, закључићемо да је Никола Тесла био спавач, без обзира на његов генијални ум. На исти начин је урађено у филму „Матилда“. Митрополит Иларион је још пре неколико година одбио понуду аутора тог остварења да сарађује на пројекту. Када је погледао пројекцију затвореног типа, рекао је да не може ништа добро да каже.

Када неко заиста жели да пороби један народ, онда мора да елиминише духовну кичму тог народа. Зашто су владику Николаја хапсили Немци? Зашто неко данас жели да лучу историје руског народа око које је могуће духовно објединити руски народ, угаси, или умањи њен значај?

Руски цар је, сетимо се, без суда и правног процеса убијен заједно с породицом. Како је неко ко пропагира ред и поредак, и препоручује се као чувар законитости, могао да учини тако нешто мимо сваког закона? Ствари су јасне кад се погледају на крупном плану. Данас они који желе слабу Русију користе јубилеј обележавања Револуције и цареубиства за акције чији је циљ продубљивање раскола у руском друштву, и скрнављење свега светог, свега оног што води духовном препороду Русије. Овај филм је само инструмент у служби такве врсте борбе.

Слично је са серијом „Сенке над Балканом“, која се емитује у Србији, а која има за циљ кидање или слабљење српско-руских веза. Сагледавам је у том контексту. Све се то у коначном резултату маскира иза уметничке слободе, фикције, али с друге стране такви подухвати се рекламирају као историјски. То је лаж. Личности ни у случају „Матилде“, ни у случају „Сенки“ нису измишљене, само су стављене у други вредносни систем – оба остварења припадају истој духовној категорији.

Православна црква свакодневно пролази кроз разна искушења без обзира на то да ли је реч о појединцу или о колективу као саборној категорији, и снага нашег духа одређује однос према тим појавама. Но ми у Београду имамо место у коме се огледа сва лепота српско-руских односа, Храм Светог Саве. Мерећи њиме, поменута остварења која су се циљано или нехотице нашла на фону русофобије, признаћете тешко да могу да се виде голим оком. А имамо и владику Николаја Велимировића који је комуницирао с Русима у Београду и Краљевини СХС, касније Краљевини Југославији. Био је то крем руског друштва, Краснов, генерал Врангел, многа свештена лица која су служила у СПЦ и која су духовно искуство РПЦ уграђивала у дух српског народа. Било је то велико православно, византијско искуство хришћанства.

Који историјски догађаји показују блискост на људском, појединачном нивоу, али и на нивоу присности два народа?

О првим српско-руским духовним везама сведочи најстарији сачувани писани документ из 12. века из кога сазнајемо да се принц Растко Немањић, потомак лозе Немањића, у пратњи руског монаха, постригао, примио монаштво у светогорском манастиру Стари Русик. То је први и најзначајнији контакт руског и српског народа, а касније кроз векове, духовне и културне везе, веома садржајне, развијале су се на основу чињенице да смо једнокрвни, и што је најважније једноверни народ. У историји Србије било је изузетно тешких момената када је физички обим страдања попримао страшне димензије, били су Срби потлачени као у време петовековног турског ропства, касније су гинули у устанцима и ратовима, увек на страни оних који су ослобађали свој, а затим и цео свет од у то време доминирајућег зла. Руски народ, који у себи, у свом духовном бићу, носи Христову љубав и православну веру, одазивао се на ове несреће, у границама и складу са својим могућностима, увек пружао руку помоћи. Из Руске цркве, не заборавимо, долазиле су у поробљену Србију богослужбене књиге, Руска црква и појединци помагали су манастире и монахе, на тај начин не само учвршћујући духовне везе већ и помажући једину преосталу институцију, чувара српског националног идентитета. Касније, у 18. и 19. веку кроз низ уговора потписаних са Отоманском империјом, Русија је засадила клицу нововековне српске државности. У 19. веку народ Русије показује своју приврженост не само кроз заштиту и арбитрирање на пољу дипломатије – у време српско-турских ратова из Русије стижу добровољци, предвођени генералом Черњајевим. За тај период везано је постојање Храма Свете тројице у селу Адровац у близини Алексинца. Храм је подигла породица покојног пуковника Рајевског, који је у близини тог места смртно рањен. Сваког септембра у овом храму молитвено се обележава годишњица његове смрти – велики је то подсетник на присуство Руса у том периоду. Динамични историјски процеси недуго затим довели су руску љубав пред нови велики испит. Улазећи у Први светски рат Николај Други исказао је високи хришћански морал, без обзира што су му то многи политиколози и филозофи тога времена замерили, сматрајући да су његове одлуке донете науштрб добробити државе. Ипак и ту је у први план испливала православна вера, хришћанска љубав, оно највредније што поседује Русија и што је испољила према српском народу. Не заборавимо и ултиматум који је последњи Романов послао савезницима захтевајући од њих да пошаљу бродове и помогну српској војсци након преласка преко Албаније. Уколико одбију, запретио је сепаратним миром. Наравно, захваљујући том ултиматуму део војске је спасен.

Како објашњавате чињеницу да су цркве, и када су званични односи две земље због идеолошких разлика били лоши, одлично сарађивале, те да су се њихове везе показале јачим од политичких?

Духовне везе су константа два народа. Две цркве су увек неговале добре односе, јер Црква није хладна администрација већ народ, на првом месту, а народ нико не може спречити да воли некога и помаже му. Руски војници који су 1878. дошли у Србију нису били део регуларне царске армије него добровољци који су сматрали да морају помоћи Србима у рату против Турака. То је слика онога шта се дешава у руској души када неко њима близак страда.

Какав је био значај „Крмчије“ за изградњу Руске цркве и државе?

То је дело чији се значај не завршава само у оквирима деловања Цркве. „Законоправило“ Светог Саве, номоканон високо оцењен у Русији, имао је несумњиво велики просветитељски значај. То духовно благо које смо добили од српског народа још једна је духовна спона. Односи наша два народа су пре свега духовне природе. Али то је двосмерна улица која не зависи од политике него од осећања које испољавамо једни према другима – а она су хришћанска, православна.

Идемо у сусрет обележавања 800 година стицања аутокефалности СПЦ. Руска црква је нешто касније у 15. веку стекла аутокефалност, патријаршију у 16. столећу. Како гледате на честе оптужбе Цариградске патријаршије на рачун етнофилетизма словенских цркава? Да ли то значи да би и Свети Сава, рецимо, могао бити оптужен за етнофилетизам?

Не верујем да се ни у једном од два поменута случаја, када је реч о руском и српском народу, о Српској цркви и њеном стицања аутокефалије за време светитеља Саве, и Руској цркви, може говорити о етнофилетизму. Најпре, јер је нама, на најдиректнији начин, Мајка црква Цариградска патријаршија, односно Византија, и друго, из разлога што сва та духовна лепота и духовно богатство нису предназначени искључиво за Византију, барем са аспекта Цркве. Све то богатство духовно прелива се и умножава у сваком народу који прима хришћанство. То је био случај и са српским и руским народом који су на свој, специфичан начин били христијанизовани. Примера ради, први митрополит Кијевски Михајло, кога волимо и поштујемо, по националности није био Рус. Отуда не видим места за оптужбу за етнофилетизам. Такође, наше цркве врше своју мисију, како у свом народу, тако и међу људима који не припадају руском или српском народу, али стицајем животних околности долазе у контакт са Српском и Руском православном црквом.

Зашто Западу, који је поверовао да може да живи од хлеба, толико смета православље?

Духовна борба сеже до Адама и Еве и њиховог прогнанства из раја. О томе постоји запис код Јована Богослова – изречење – речи Спаситељеве да је ђаво отац лажи и да духовна борба између добра и зла непрекидно траје и траје кроз људе. Нисам склон да судим људима који су тренутно у служби лажи и свему што рађа лаж. У државама западне хемисфере има дивних људи, и то није протоколарни комплимент. Често разговарам са људима који не припадају словенским, православним народима. Последњи такав сусрет био је у јуну када је руски амбасадор удавао ћерку за Француза, а венчање је било у Руској цркви у Београду. Људи, гости који су дошли из католичке Европе прилазили су ми након венчања и изражавали једно духовно осећање које су осетили за време обреда. То говори да ти људи поседују духовни живот, устројство слично нашем, само што је тај дух неопходно развити. Сваки таленат, дар који добијамо од Господа, треба умножавати. И црква у томе помаже сваком човеку. Светитељ Игњатије Брјанчанинов на једном месту каже да је од стране ђавола на првом месту преварен онај који даље пропагира лаж. Ако је тај човек жртва, наравно да не заслужује да се према њему односимо као према џелату. Ако на тај, хришћански начин сагледавамо друго људско биће, онда ћемо имати успеха, а највећи успех и најбоља мисија је она која се заснива на личном животу и путу. То су на свој начин доживели људи на поменутом венчању. То је упечатљив догађај који улива веру да је у сарадњи са Господом све могуће.

Русија се политички окреће ка Истоку. Да ли је у духовном смислу актуелно опредељење Светог Александра Невског који је већу опасност видео од католика него од муслимана?

Русија наклоност према сарадњи са неким не конструише самостално, јер то је двосмерна улица. РПЦ и руски народ не одбијају сарадњу ни са ким. Сви смо били сведоци сусрета између римског папе и руског патријарха, првог после 1000 година. Овај сусрет показује да Руска црква није затворена, напротив, она је отворена за сваку врсту комуникације. Како ће разговор тећи даље, наравно, увек зависи од амбиција саговорника. Односи са муслиманима су такође на највишем нивоу. У Русији је остварен модус вивенди. Она је више од хиљаду година вишенационална и вишерелигијска земља, и сарадња са свим конфесијама је природна и подразумевајућа. Историјско искуство говори да када је Русија била снажна духом, у њој нису постојале ни међусобице ни неслагања. Опет се враћамо на Давида и Голијата, јер најбитније је сагледавање своје духовне снаге и на нивоу народа, и државе и цркве, и тада је непријатељ немоћан.

Многи не могу да се ослободе идеје да би баш они могли да запоседну Сибир. На данашњи дан видимо да та прича није наивна. Сетимо се планова о распарчавању Русије на пет региона који је за последицу требало да има политичко и економско поробљавање Русије. Русија је свесна изазова и опасности у комуникацији са светом који је окружује, али ако тражимо неку законитост у свему томе, нећемо је пронаћи.

Колико је у очувању самобитности Русије значајна не само војна моћ већ и организовање државе и права по хришћанским принципима?

То је питање односа државе и цркве. Хришћанске и моралне вредности су основа сваког друштва, а Христово јеванђеље основ постојања и благостања. Свако елиминисање моралних начела погубно је и за народ и државу. У Русији у овом моменту православни верници као већина, а њима се логично присаједињују и људи других вероисповести, имају консензус. То је битан фактор који опредељује важнија збивања, па и законска решења у РФ. То је далеко од идеје клерикализације. Патријарх Кирил је рекао да је криза државе и друштва проузрокована потирањем моралних принципа. То је говорио у контексту Октобарске трагедије. Ми видимо да је на неким другим просторима Господ Бог избачен из било ког законодавног текста или сегмента, и то у земљама традиционално хришћанским. Последица елиминисање постојања хришћанског морала у реалном животу не може бити тренутно видљива, али кроз коју деценију биће страшна. Хришћанска Европа остаје без Христа.

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *