Офшор-шанса за Србију?

Могући економски потенцијали српске геополитике балансирања

Афера „Панамски папири“ – „цурење“ и објављивање десетак милиона поверљивих докумената који садрже податке о више стотина хиљада офшор-фирми регистрованих у поменутој земљи и другим државама, односно њиховим власницима, директорима и капиталу – већ неколико година потреса низ држава. Мало-мало неко се сети фамозних папира и покоји детаљније ишчита, што у наредној фази неретко изазове медијску и политичку буру због имена која испливају на површину и (не)моралне сенке која на њих пада. Сада је, ако се добро сећам, други панамски талас запљуснуо нас. Но нећемо се тиме понаособ бавити. Ово је прилика да се генерално подсетимо о каквим компанијама се ради и какву корист би од њих могла да има Србија. Иако су у питању легалне пословне „платформе“, услед њихове употребе у циљу избегавања пореза и у сврху мутних транзиционих активности – што не значи да су све офшор-фирме тако коришћене – углавном смо због њих имали штету, а оне су код нас изашле на лош глас. Међутим, не значи да и даље мора тако да буде.

[restrict]

ПОРЕСКИ РУЛЕТ Још пре Другог светског рата више европских земаља је кренуло путем који је водио ка тзв. држави благостања. Државни образовни и здравствени системи су постајали све обухватнији, социјална и пензиона заштита распрострањенија и свестрана. Ипак, до бурног ширења делокруга државе, чак и на привредном пољу, долази тек после 1945. Из угла једних, модерна држава постаје свеприсутни сервис; из угла других, пре свега имућнијих, неретко се (и то не без основа) доживљава као необуздани гутач новца. А порезе нико не воли да плаћа, укључујући и оне који баш на основу (зло)употребе јавних фондова стварају своја богатства. Отуда, упоредо са повећањем пореског „апетита“ влада,  развијани су и системи за умањивање пореских оптерећења власника капитала. Како на нелегалан, тако и на легалан начин. У ред последњих – при томе не улазимо у моралну страну целе приче – спада оснивање офшор-компанија и пословање преко њих.

Поједине земље су схватиле да могу лепо да зараде на жељи туђих грађана да избегну плаћане пореза. Почеле су да нуде ниске (или чак и симболичне) порезе и друге бенефиције како би подстакле странце да у њима оснивају фирме. Наравно, то не важи за фирме које у тим државама послују или намеравају да послују. Идеје је следећа: подстаћи странце да региструју компаније које стварају профит искључиво у иностранству (из те перспективе су и матичне земље тих бизниса баш то), а у офшор-дестинацији плаћају порез на добит. Тај порез је, као што је већ речено, мали (по правилу и фиксни без обзира колики је профит), али како каже народ: „Зрно по зрно погача.“ Мање офшор-земље тако озбиљно попуњавају своје буџете, а и веће од њих и те како имају вајде.

С друге стране, за „обичне“ фирме, оне које не раде „далеко од брега“ већ унутар граница тзв. офшор-земље, пореске бенефиције не важе – оне плаћају нормалне дажбине. У томе се иде и толико далеко да неке офшор-државе својим грађанима не допуштају да поседују такве фирме у другим земљама или пак да са њиховим „нормалним“ предузећима било чије „порески флуидне“ фирме послују. Можда је све то непринципијелно, али је сврсисходно. Не губи се оно што се већ има, а добија се нешто ново. Страни грађани, од малих бизнисмена до тајкуна, добијају прилику да избегну порез у својој земљи, а заузврат делић тих средстава оставе у офшор-зонама. Свима укљученим у комбинацију је добро, а у суровом свету помахнитале трке за профитом – ко мисли о онима ван ње? То су правила игре шта год мислили о њима.

 

ОФШОР-ТРАНЗЦИЈА Међу лепоте офшор-бизниса спадају: ниски порез на добит предузећа, или га и нема, док се уместо њега плаћа релативно ниска такса; анонимност, тј. могућност да власници не буду уписани у регистар (у њега се уписују фиктивни власници); мали или никакав порез на доходак нерезидената запослених у офшор-сектору; непостојање обавезе да се води рачуноводство, односно да се предају порески извештаји (важи за већину, али не и за све офшор-зоне); лако и брзо оснивање фирме и именовање, односно смењивање директора; ниски трошкови оснивања предузећа; могућност да се рачуни лако отварају широм света (не у свим, али не и у мало банака); погодност да се преко офшор-фирми купују некретнине и предузећа а да се не зна ко је прави власник; право да се по свету оснивају представништва; могућност да се новац прима и уплаћује на основу фиктивних или стварних послова (у последњим годинама услед борбе против финансирања тероризма пооштрена је контрола, али далеко од тога да су пресечени сви канали за пореско прање новца); погодност што се фирма, односно бизнис који се преко ње води, лако прода или пренесе на друго лице уз избегавање са тим повезаних пореза; у појединим случајевима не постоји готово никакав надзор од стране администрације земље у којој је фирма регистрована.

На примеру наше земље сликовито можемо да видимо неке од погодности које офшор-фирме пружају власницима, односно чему те фирме служе. Власници преко њих купују робу намењену увозу у Србију, коју потом препродају својој домаћој фирми, али тако да максимално умање дажбине које оне плаћају у нашој земљи. То постижу тако што својој српској фирми продају робу по вишој цени па испадне да она нема скоро никакав профит. Или обрнуто,  што је било уобичајеније док су царине биле високе, а роба је лако могла да се „опере“ и затим прода на црно – смање цене и тако избегну знатан део увозних дажбина. Када је у питању извоз, све је дуго функционисало по истом принципу, али у другом смеру (мада сада постоје одређена ограничења): српско предузеће по ниској цени прода робу офшор-фирми, која плаћа мали порез у офшор-зони, и тиме умањи профит сопствене домаће фирме која плаћа нормалан порез. Онда се преко офшор-предузећа роба прода по пуној цени стварном купцу, а новац остане у некој страној банци.

Фирме регистроване на некој далекој „обали“ биле су (па и остале) згодне и за учешће у приватизацији – када прави купац хоће да остане анониман. Наравно и за испумпавање новца из приватизованих фирми, те избегавање обавеза које су у контексту преузимања предузећа прихваћене. Офшор-фирме су погодност и за оне који из иностранства примају хонораре, плате или нешто продају што може да се не евидентира код државних органа (односно цена може да се прикаже мањом), под условом да страна која плаћа може и хоће да учествује у целој игри. Новац се прими на офшор-рачун, изда фактура за измишљену услугу, и избегне се плаћања пореза на хонорар, плату и укупан доходак (већи од неопорезивог износа за ту годину). Све у свему, милина за власнике офшор-фирми и офшор-земље које од њих имају корист. Но за сада не и за Србију, из које се на наведене начине одлива капитал, а њеном буџету наноси штета. Да сада не улазим шире у Пандорину кутију приватизације која је са целом причом, као што смо летимично видели, и те како повезана.

 

КИПАРСКИ СЛУЧАЈ Колику корист имају офшор-земље лако се види на примеру Кипра. Порези које плаћају офшор-фирме (а поготово је то био случај раније) солидно доприносе буџету тог медитеранског острва. И то је још најмање битно: офшор-компаније неретко стварно отварају канцеларије и запошљавају људе (како би из офшор-централе водили бизнис у иностранству). Долазак међународног бизниса с намером да ради далеко од сопствене „обале“ запљусне и туђи „брег“ – па многи пословни људи започну и локални бизнис, тј. инвестирају у економију земље (по нормалним условима). Уз то, досељавање имућних странаца доводи до већих улагања у некретнине и инфраструктуру, а корисно је и за угоститељство; због потреба офшор-фирми додатно се развија банкарски и генерално финансијски сектор. Све у свему, офшор-сектор доноси много користи па и даље директно и индиректно приметно учествује у бруто националном производу (БНП) поменутог, данас већ ЕУ, Кипра. Тим пре је тако било раније, када је превазилазио тамошње учешће пољопривреде у БДП.

С уласком у ЕУ како Кипар, тако и друге ЕУ офшор-локације морале су да уведу низ рестрикција на олакшице власника фирми о којима говоримо, што дестимулише долазак нових инвеститора, а на нове дестинације тера део старих (што се између осталог види из тзв. „панамских папира“). Коначно смо тако стигли до могуће користи за Србију од целе ове приче. Офшор-бизнис почео је да се сели из Европе у Панаму, САД (где су главни офшор-центри Делавер и Вашингтон), Макао или на Британска девичанска острва,  Бахаме, Сејшеле, Антиле. Свака од тих локација има своје предности, али ниједна није у Европи. Узмите само у обзир колико је корисно да централе офшор-бизниса буду у сличној временској зони као и фиктивне филијале (односно места где стварно живе и раде власници)!

Додуше, засад још на Старом континенту постоје, уз већ умногоме обесмишљене локације (као што је Кипар), на стари начин погодни офшор-центри (нпр. Гибралтар), али с обзиром на „стеге“ ЕУ – питање је докле ће тако бити. И још нешто, офшор-бизнис дели се на онај који је тек фиктивно регистрован у некој земљи, и онај који тамо стварно, бар делимично, и функционише (канцеларије, запослени). У другом случају, згодно је за власнике и менаџмент да су фирме лоциране у озбиљним градовима, а не острвским паланкама са престоничким статусом, и правим, а не микроземљама (или протекторатима, прекоморским територијама).

 

СРПСКИ ПОТЕНЦИЈАЛИ Србија се налази, штагод причали они што у контексту савремене епохе и технологије потцењују локацију, на одличном месту – и неоспорно је центар региона. Саобраћајно нисмо лоше повезана за средњом и западном, али и источном Европом, па и Блиским истоком. Имамо солидно квалификовану радну снагу, и пристојан образовни систем. Београд, али и неки други градови, пријатни су за живот, али и за краћи боравак пословног света (ако познајете неког страног дипломату или привредног представника, и сами знате да, по правилу, покушавају да продуже свој текући мандат или да после неког времена поново дођу на службу код нас). Штагод нам се понекад чинило, прилично смо безбедна земља. Не стојимо лоше ни са знањем енглеског језика (али смо учење других језика као што је руски нажалост запоставили). Банкарски сектор нам је солидно развијен и способан да подржи офшор-бизнис. И што је врло битно – имамо посебне везе са Руском Федерацијом и Кином. Ево нас тако код геополитике и опредељење за балансирање међу великим силама.

Руски бизнис, укључујући и компаније повезане са државом, данас је један од највећих корисника офшор-зона. Уз индивидуално умањење пореза ту има доста и институционалног избегавања формалних и неформалних западних санкција, односно олакшавање пословања у иностранству. А Србија има одличне односе са Москвом и успешно одолева притисцима да се од ње дистанцира. У крајњој линији то и не може јер у реалним геополитичким оквирима то би било исто као да се одрекла својих виталних националних интереса, од одбране Косова и Метохије до подршке опстанку Републике Српске на државним темељима потврђеним у Дејтону. Све то Русима пружа сигурност, како када се ради о личном статусу повезаном са пријатељским окружењем, тако и геополитичким процесима. Другим речима, јасно да Србија неће преко ноћи, као што се десило са Црном Гором, постати непријатељска земља за Русију.

То су добри основи да привучемо велики део руског офшор-капитала који се мери стотинама и стотинама милијарди долара. А само пет посто тога је више од свих могућих и немогућих западних инвестиција о којима нам причају од 2000. године. Зато би ваљало да озбиљно размотримо идеју да постанемо офшор-земља. Она је већ раније анализирана, али је под притиском разних западних фактора одбацивана. Да ли је то рационално? Чак и ако уђемо у ЕУ, то се неће десити скоро, а искуство других држава које су ушле у ту Унију показује да је и тада могуће очувати неке елементе офшор-дестинације. Опет, бар део бизниса који код нас претходно дође, остаће у Србији.

ГЕОПОЛИТИЧКЕ ИГРЕ Они који на наше односе са Русијом искоса гледају, већ и тако на нас врше велики притисак. Није ваљда да им наше одбијање да уђемо у НАТО мање значи од потенцијалног офшор-статуса и на тим основама сарадње са Русима? На крају крајева Србија је већ и сада тесно повезана са ЕУ и подложна мониторингу разних западних институција, па ће и та геополитичка страна света моћи  да буде сигурна да руски новац лоциран код нас неће имати било какву другу сврху осим класично пословне. Зар могу да имају на сличан начин увид у његове токове, на пример, када је повезан са кинеским Хонгконгом? Све то се, само ако се хоће, може објаснити и релевантним ЕУ па и америчким структурама. Корист од српског државног упловљавања у офшор-воде, ако се дубље сагледају ствари, може бити на разним странама. У крајној линији то може бити погодан пут за давање зеленог светла делу бизниса из земаља са којима је Запад у фази оштрог геополитичког надметања, а који је и ЕУ чланицама, односно САД користан. Тиме се скраћују контролне процедуре и убрзава пословна динамика. С геополитичким временима. А за оне фирме у које Запад сумња или оне траже већи маневарски простор (у земљама које нису под таквим његовим свеобухватним надзором као ми) – остају друге, даље офшор-локације.

Модел офшор-пословања је за једне рационална пореска оптимизација, док је за друге неморално избегавање пореза. Вероватно је и једно и друго тачно. Али како год било, он ће наставити да постоји и после афере тзв. „панамских папира“. А ми ћемо свакако бити укључени у њега тако што ће део нашег пословног, политичког и другог „света“ користити могућности које му се у вези са њим у иностранству отварају. Зашто онда да и ми као држава не пробамо да искористимо шансе које у том погледу имамо? Зашто да се и ми не осладимо парчетом туђе торте када су делови наше одавно на иностраним трпезама? Да ли због прашине која се дигла, позерског моралисања за потребе јавности од стране политичара, осуде Брисела? Када смо код последњег, сетимо се да су недавно у јавност процуреле и немачке анализе о реалној могућности распада ЕУ у не тако далекој будућности, односно потенцијалу да се Унија трансформише у нешто што нема везе са оним што представља данас.

О томе треба водити рачуна када дајемо уступке или сакупљамо храброст да се одупремо непринципијелним захтевима, али и када креирамо политику у разним областима. Циљ треба да буде да не слабимо своје национално-државне потенцијале који могу да нам помогну да опстанемо у пост-ЕУ свету. Штавише и да их колико год је могуће ојачавамо, а тема којом смо се бавили може да буде значајна у том светлу. Али и не мора! Довољно је да нас, макар и одбацили предложену конкретну могућност, подстакне да својом главом тражимо механизме који нам користе, а не да само чекамо да нам стижу из ЕУ сликовнице које треба да прецртамо или попунимо. Или да нас вашингтонски и бриселски фактори увлаче у своје геополитике и друге игре, док ми пасивно посматрамо ствари. А будимо свесни – да и то кажем на крају – да читава прича око „панамских папира“ и „рајских папира“, ма колико ту објективно прљавог веша испливало на површину, користи неким великим западним стратезима. Никог не желим да амнестирам ко се у „панамској серији“ код нас или у свету огрешио о морал и закон, али да није у питању нека евроатлантска комбинација, зар би целу ствар њихови глобални медији и други чиниоци толико гурали?       

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *