Нерешива тајна односа слике и речи

Изложба слика Ефимије Тополски у Галерији 73

На сликама ове уметнице видимо да се и црвене површине на крајњим апстракцијама Марка Ротка могу сместити у идеју и праксу иконе – толико је то широка и дубока представа

Ових дана се у Галерији 73 у Београду одржава изложба слика Ефимије Тополски. Већ је њена прва изложба у Галерији Дома омладине Београда 1990. године била догађај на ликовној сцени. Појавила се млада уметница, фигуративне вероисповести, а толико другачија. Њено сликарство било је у знаку превредновања идеја трансавангарде и нове слике осамдесетих, али не и затворено за идеје које долазе из света традиције. Та лепа и елегантна девојка, тада Јасна, међутим, уместо каријере актуелне трендсетерке, одлучила се на духовни подвиг. Само што је магистрирала сликарство на београдском Факултету ликовних уметности 1991 – замонашила се као мати Ефимија. Наставила је да се бави уметношћу. Током боравка у манастиру, у њеном стваралаштву смењују се периоди сакралне и савремене уметности. Упоредо се бави истраживањем иконописа у модерној форми, настојећи да вечну лепоту иконе испише својим самосвојним рукописом – Светлописом. Из тог рада произишло је више самосталних изложби икона, као и бројни иконостаси. Неки од најзначајнијих пројеката на којима је Ефимија радила су осликавање Цркве Светог апостола Павла у Требињу и Саборне цркве у Шибенику.

[restrict]

Нас, међутим, овде занима мати Ефимија не као сликарка у канонском смислу црквеног налога већ као (пост)модерна уметница која представља своја дела у изложбеним галеријама. Православље је њеном стваралаштву донело нов узлет, узрасло је уз икону, чије трагове заједно са овом уметницом откривамо и у модерној уметности. То је она надасве чувена плошност која се од Сезана, Пикаса и Матиса до апстрактних сликара укоренила у (пост)модернизму, а коју су са толико обазривости у односу на икону открили Казимир Маљевич и руски авангардисти. Битна је и за актуелну уметност у којој је у доба постмодернизма дошло до обнове свих видова апстракције. На сликама мати Ефимије видимо да се и црвене површине на крајњим апстракцијама Марка Ротка могу сместити у идеју и праксу иконе – толико је то широка и дубока представа. Није реч о слици већ о њеном превазилажењу, као што Исус није човек него први и последњи натчовек. Само на икону се може применити термин „надреализам“, јер је она како каже отац Павле Флоренски „прозор у вечност“, надреализам као историјска авангарда са својим спуштањем у подсвест и брљањем по окултном је у суштини подреализам.

Уносећи у сасвим савремену естетику дух саосећања и слатког православља, мати Ефимија отворила је двери традиције за актуелну уметност, што је знао да цени још Лазар Трифуновић, отац српске историје модерне уметности. Стара у односу на нову уметност је вечно, проклето питање, а Ефимија Тополски га решава у виду приношења посматрачу ликовне нежности, бриге за сваки цвет и напуштену душу, па била она и псећа. Зато сликарка каже „Закон је у цвећу, а цвеће је љубав“. Њене суптилне линије и меки пастелни колорит, финоћа која полако нестаје из техноманијакалне уметности нашег времена, резултати су дугих часова медитације и самопонирања. На њеним се радовима појављују и записи као на иконама, реч је о нерешеној тајни односа слике и речи, а поједини имају и хуморно значење. Као шифре и окидачи психолошких стања ненаметљиво одводе слике и насликани паравани мати Ефимије у други, праведнији и духовнији свет, где човека на муче бесови већ га штити кротки Богочовек.       

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *