Почетна / БРОЈ 494 / МОНОГРАМ У ЗЛАТОВЕЗУ, ОД СРЦА ИЛИ ОД СУЗА

МОНОГРАМ У ЗЛАТОВЕЗУ, ОД СРЦА ИЛИ ОД СУЗА

У каквој су вези препад Хојта Јиа на Београд и једна Путинова изјава

Пише Ђорђе Драгин

Емоције уз које су српски неолиберали дочекали Брајана Хојта Јиа у Београду говоре да о националном интересу размишљају на исти начин на који је то чинио бивши руски министар спољних послова Андреј Козирев и да се, последично, речи Владимира Путина недавно изговорене у Сочију заправо односе и на њих

Егзалтирани осмеси либерала у опозицији уз забринутост у власти у Београду због доласка Брајана Хојта Јиа и једна досетка руског председника Владимира Путина обележили су прошлу недељу у Србији.
Чињеница је да су се током разговора Брајана Хојта Јиа са председником Србије Александром Вучићем по ћошковима сале у Председништву хватале леденице.
Овдашњи неолиберали и у власти и ван ње, међутим, нису крили своју раздраганост због сусрета са гласником из Вашингтона. Око њих су летеле конфете.
На канабе Американца препуни себе сели су Драган Шутановац, Борис Тадић, Чедомир Јовановић, Ненад Чанак, Саша Јанковић, Саша Радуловић и Вук Јеремић…

Поклоном на притисак (?!)

Ји је чак и дариван. Камере су овековечиле како потпредседница Владе Србије Зорана Михајловић, уз широко деколтирани осмех, човеку који у име америчког Стејт департмента од Србије тражи признање „државе Косово“, седање на „америчку столицу“ и низ других ствари које под ноге Вашингтона бацају српски суверенитет, поклања монограм у златовезу.
Агенције су јавиле да је Јиу поклоњен „ручни рад који презентује српску културну баштину и које су израдиле жене са села“, под покровитељством неколицине невладиних организација. Није речено које су то жене и да ли међу њима оних које су, уз подршку администрације чији је Ји гласник, протеране из Крајине и са Космета и чији су најмилији гинули у НАТО агресији на Србију и СРЈ коју је 1999. године предводила Америка.
Не зна се, дакле, колико је српских суза у том монограму са златовезом, али је сигурно да ће се на зиду Јиовог кабинета, на који ће, како је патетично обећао, окачити монограм, сасвим сигурно пробијати влага. Захваљујући медијима сви су видели да је министарка Зорана Мијајловић овај поклон уручила озарена као да је Јиу и његовим шефовима на нечему захвална.
Зашто би министарка Михајловић била озарена иако је поруке које је донео Ји цела Србија заједно са председником Александром Вучићем дочекала са стрепњом? Па зато што је реч о особи, припаднику глобалног неолибералног покрета. Она, таква, не пропушта прилику да, на пример, нагласи своју улогу у преврату од 5. октобра 2000. године и да, истичући ту своју улогу, обавезно пропусти да помене да је тај преврат извршен у интересу, по сценарију и уз новац Америке и НАТО. А тек онда, да је тај преврат извршен и у њеном интересу и интересу свих других који лични интерес, неолиберално у духу индивидуализма, стављају испред друштвеног и српског, јер Београд је, је ли, „свет“. Што говори да је њихов интерес заправо – амерички интерес.
Таква особа заиста дугује Јиу и његовим шефовима. Али за то се Јиу и сличнима уручује неки други, прикладнији поклон. Не од туђих суза него од срца. Свог срца. Неки свој ручни рад. Хеклерај на пример. Тамо, одакле је министарка дошла, хеклерај је рутинска вештина сваке женске особе, а то се чак ни из министарског аудија не заборавља, као, уосталом, ни вожња бицикла.
Било како било, тек министарка Михајловић, као и цела поменута линија опозиционих српских политичара, то што је Ји Србији испоручио захтеве који су у суверенистичком делу власти (министар војни Александар Вулин) оцењени као до сада најјачи спољни притисак на Србију, не виде као проблем. Што је само још један доказ да су они људи проблематичног разумевања српског националног интереса.

Главе и лобање

Том врстом неолибералних политичара са таквим разумевањем националног интереса позабавио се некако у исто време и руски председник Путин. Медији су јавили да је он у Сочију говорио о руском неолибералу, борцу за неолиберално светско друштво (какви су и ови које у Београду примао Хојт Ји), бившем министру иностраних послова Русије Андреју Козиреву.
Током обраћања учесницима пленарне дебате у дискусионом клубу „Валдај“ у Сочију, говорећи о националним интересима Русије, Путин је, наиме, подсетио на својевремени шокантан московски сусрет Козирева и бившег америчког председника Ричарда Никсона (приликом једног од Никсонових долазака у Москву).
„Козирев је 37. председнику САД рекао да Русија нема националне интересе и да се придржава само општељудских. Никсон је на ово замахао главом. То је потврда да Никсон има главу. А да је господин Козирев, нажалост, нема. Тачније, има лобању, али нема главу као главу“, рекао је Путин.
Путинове опаске су за Србију интересантне и отуда што је Козирев члан оне неолибералне глобалистичке „идеолошке ергеле“ коју у Русији и Србији издржава америчка богата особа пореклом из Србије – Милан Панић. Не подржава, дакле Панић, само руске противнике у Русији него, макар и само медијском подршком, и српске противнике у Србији, показујући тиме, уз остало, колико заправо морално сиромашни могу да буду они који су познати само по томе што у већим количинама поседују једино доларе.
Између Козирева, Динкића, Јанковића и Јеремића нема битних идеолошких разлика. Сви су они неолиберални борци за „општељудске“ интересе у којима нема места за руски или српски интерес. Заједничко им је и ослањање на доларе јер се њихов вредносни систем, као и Панићев, завршава на том валутном степенику. Борба за интересе заједнице и државе…? Свашта! Па то је „фашизам“.
Није, међутим, само Путин сведочио о томе какве комичне, а у крајњем исходу заправо трагичне консеквенце може да има доследност у залагању за неолибералну идеологију која људска права ставља изнад националних интереса. Чинила је то и Јелена Гускова. Осврћући се на поменуту трагикомичну комуникацију Никсона и Козирева и недостојни начин Козиревљевог стицања апанаже код Милана Панића, она је сведочила да је, тада присутни, амерички политиколог Сајнс, колебајући се између ироније и констернације, приметио: „Руски министар је човек који се благонаклоно односи према Сједињеним Државама, али ја нисам сигуран колико он схвата карактер и интересе државе коју представља.

Панићеви долари

Козирев је био шеф руске дипломатије од октобра 1990. до јануара 1996. Крајем маја 1992. године био је иницијатор да се Русија придружи санкцијама против Србије и Црне Горе. Он је сматрао српско руководство „националкомунистичким“. Тако је називао и руске патриоте. Активно је подржавао формирање Хашког трибунала и због свега тога је од Америке, НАТО-а и Панића награђен тиме што је 1998. ушао у савет директора Панићеве америчке фармацеутске индустрије „Ај-Си-Ен“.
Млађан Динкић је после, из Америке спонзорисаног, преврата у Београду 5. октобра 2000, и у време када су министри („нормално“) ишли по мишљење у амбасаде држава Запада, био српски министар финансија и привреде и бивши председник странке Уједињени региони Србије (бивши Г17). У време његовог министровања привреда и финансије Србије пали су испод нивоа у време економског ембарга и бомбардовања ове земље. Милан Панић је у знак подршке тој идеологији и политици, новембра 2011, учествовао на предизборном скупу странке Млађана Динкића, а телевизија Б92 је најављивала да би он у случају Динкићевог изборног успеха могао да добије позицију премијера.
Актуелна министарка Михајловић је своју политичку каријеру почела као функционер Динкићеве странке.
Уочи овдашњег последњег тајног изјашњавања о томе ко ће се уселити у кабинет председника Србије, Милан Панић се, посредством таблоида чије име пристојан свет не изговара, обратио јавности у Србији поруком да грађани „добро размисле за кога ће гласати на предстојећим председничким изборима“. Лично му је, рекао је (у Србији суоченој са „плишаном диктатуром“), „симпатичан Вук Јеремић“. Није прошло.
Али огласио се Панић и недавно у београдском листу, који, без донација из Брисела и Вашингтона, не би ни постојао, и подвукао је да „не подржава актуелну власт“. Поновио је да му је, као некада Млађан Динкић, данас и даље „симпатичан Вук Јеремић“. Не каже, али је јасно да му је Јеремић, који подржава Сашу Јанковића, симпатичан барем колико и Козирев, јер Козирева плаћа.
То говори да ће, као за Козирева, бити долара и за Јанковића и Јеремића и остале.
Али и да се Путинова опаска о глави и лобањи не односи само на Козирева.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *