Милован Витезовић – Немам образ за етикете које се иначе пљувањем лепе

Разговарао Светислав Тијанић

Има ли већег патриотизма од сатиричне књижевности и њеног циља?

Ретко који од живих српских књижевних стваралаца може да се похвали таквим „стваралачким учинком“ као Милован Витезовић. Објавио је 40 књига у више од 200 издања. Написао је 12 бестселер романа, неколико збирки песама међу којима и три за децу, и збирке афоризама. Посебно је значајан као телевизијски аутор. По његовим сценаријима снимљени су филмови: Лајање на звезде, Шешир професора Косте Вујића, Кнежевина Србија, Краљевина Србија и Где цвета лимун жут, а остаће трајно упамћен по телевизијским играним серијама: Димитрије Туцовић, Вук Караџић, Приповедања Радоја Домановића и Шешир Косте Вујића. Протекле седмице, у четвртак, Милован Витезовић је боравио у Ужицу, где је иначе завршио гимназију и где је на сцени у Народном позоришту премијерно изведена његова драма Сербио, земљо рода мога – Стеријин пут у Србе, када смо, на његов предлог, и разговарали.    

Појединим домаћим књижевним ствараоцима лепе етикету да много „србују“.Чини се да сте у доброј мери поштеђени тога. Или је стварност другачија?

Немам образ за етикете које се иначе пљувањем лепе. Не србујем ни много ни мало, већ онолико колико допуштају истине о мом народу, истине којима сам веома посвећен. Кад пишем не мислим на то, већ кад пишем, посвећен сам естетским и етичким димензијама. На то ме обавезује и мој карактер, а и презиме, за које нисам заслужан, а учинило ме је обавезним и према прецима и према потомству. Сама стварност је таква каква јесте. Не могу је мењати, јер би то значило да хоћу да мењам националне карактере. Ценим свој народ колико заслужује, и старам се да својим радом допринесем његовој култури, стичући књижевно име, свестан да ме добро урађено дело може од свега одбранити. Поштујем друге народе и њихове културе, свестан узајамности и прожимања. Тако се може објаснити и чињеница да су моја дела веома превођена, вреднована, па и награђивана.

Безмало све што сте до сада радили има јасну црту националног. Ваш став је да се анационалним опредељењем и поступањем не прелази из малог у велики народ, већ се само губи родно тло под ногама.  

Ваша формулација мога рада може се узети као тачна, али са тим циљем нисам априори дела почињао и остваривао. Радио сам оно што ми је из народа прирођено, али не из инстинкта и не са срачунатом тезом. Старао сам се да о свом народу знам што више, да га познам што боље, у душу такорећи, јер само тако и мали народ може бивати већи, јер се тако из малог народа може израсти у доброг, да не кажем великог писца. Не кажем да је то мој случај, али непрекидно, док пишем, осећам тло свога језика.

Ваша књига есеја носи наслов Мисли српски. Читаоци и гледаоци ваших филмова и серија доживљавају вас као истакнутог патриоту. На који начин се мисли српски?

Мисли српски је моје велико враћање дугова, не само мојих, не само моје генерације, дугова истинама о овом народу колико нама, толико више будућим поколењима, да не буду затицана у незнању народа како смо ми били затицани и како смо у полузнању били у прегрејаном односу, често измишљајући чињенице или у хваљењу, или оспоравању себе. И једно и друго је могло бити, па и најчешће било, погубно. Ти есеји, од којих је књига састављена, писани су стрпљиво и одговорно, годинама, и већином објављивани у недељној Експрес политици које више нема, и у Нину, који више није онај. Мислим да није случајно што је та књига имала десет издања и она је већ две деценије катарзично дело. Иначе, што се патриотизма тиче, ја га поимам много шире. Почео сам као песник побуне. Хтели смо да мењамо и свет и земљу. Песма Са колена на колено, како дед бије оца, а отац мене – патриотска је песма без премца. Сећам се како ми је Душко Трифуновић рекао: „Највредније од целе 68. остаће твоја књига песама Слободније од слободе.“ Ја и клинци ко песници, певање за децу и са децом, без обзира на наслове појединих песама, може бити само патриотско певање. Има ли већег патриотизма од сатиричне књижевности и њеног циља? На пример, афоризам Стара Југославија је била трула. Нова је зрела! Имао сам силних окапања због њега, а био је дијагноза те 1969. године. Књига афоризама Човече, наљути се! писана је 1984. на европске теме и прво објављена на немачком код немачког издавача „Europa Verlag“. Био је то први европатриотизам. Та књига ме је тада начинила најцитиранијим српским писцем у Европи.

Данас многи у Србији настоје да умањују заслуге Вука Караџића као реформатора. Ваш став је непомирљив – да је он „Србе одвео у Европу“. Још конкретније, како кажете, „да су Милош и Карађорђе образовали српску државу, а Вук образовао српски народ“.

Нико у Србији при основном знању и здравом разуму не може оспорити Вука, његово дело и значај за обнову српске културе. Гете и Грим су и на његовом делу, односно на српском народном наслеђу, прихватајући га као европско, засновали романтизам и увели термин светска књижевност. Сви светски слависти, од Гетеа до данас, држе Вука на европском пиједесталу, тумачећи и хвалећи његово дело. Вук је и данас, после више од два века, наш најпревођенији писац. А сви који га овде споре, да не кажем нешто жешће, не знају шта ће са собом и покушавају да се на њега окаче.

Ваша серија Вук Караџић је још 1988. године унета на листу филмске и телевизијске баштине Европе. Тада сте спадали у ред још увек младих стваралаца за тако моћан пројекат. Како сте то доживели?

То је била велика почаст за наш народ, за нашу телевизију, за све моје пријатеље, за моју породицу која је учествовала у десетогодишњем писању и четворогодишњем снимању, па и за мене. Што се тиче мојих година, тада сам био прешао године Бранка Радичевића, Милутина Бојића, Јована Скерлића, Војислава Илића, Радоја Домановића, Владислава Петковића Диса, Петра Петровића Његоша, Милутина Ускоковића… и да не идем даље. Мислим да сам за толико година могао урадити много више.

Уз орден Светог Саве, орден Светог деспота Стефана, руско одликовање „Златни витез“, и бројна књижевна признања, добитник сте престижне награде „Печат времена“ за науку и друштвену теорију за 2015. за књигу Вук наш насушни, којом је – како стоји у образложењу – украшена сва наша књижевност о Вуку Стефановићу Караџићу. Колико вам „Печат времена“ значи у низу других многих награда?

Од Хиландарске повеље са печатом краља Стефана Првовенчаног печат је овера (у овом првом случају овера народа). Магазин Печат је (пр)овера времена нашег. Научна и књижевна награда „Печат времена“ је у овом, личном случају, овера мога књижевног живота. Не бих дужио у одговору, да својим речима не покварим образложење које је дошло уз ову награду.

Заједно са Вуком, стали сте на браник отаџбине с вашим књигама, филмовима и серијама. Значи ли то и да ћете веома стабилно стајати и на свим српским будућим тешким политичким, геополитичким раскршћима?

Знам, можда и напамет, песму Ђуре Јакшића Отаџбина. Али бих тешко стајао на том „камену земље Србије“, поготово што се већ више од две и по деценије испомажем штапом. Моје време измиче. Дело је ту, надам се, стабилно. Да брани и народ и мене. Не сањам да имам споменик на било ком раскршћу.

Како, конкретно, видите политичку сцену Србије?

У младости сам писао сатиричне текстове за позоришне кабарее који су били и жестоки, па и забрањивани. Потом сам зашао у велике књижевне и филмске подухвате. Да бих вам на ово питање одговорио, требало би да се поново латим кабареа. То време ме је прошло.

А културну? На чему бисте базирали стратешки програм у култури?

Одговорио бих, на буџету и што већим издвајањима за културу.  Али нисам стратешки надлежан.

Да се вратимо вашем писању. Роман Лајање на звезде доживео је 28 издања. Чарапе краља Петра преведене су на десетак језика и доживеле су фантастичан тираж, посебно у Русији. Како то доживљавате?

Сви моји романи, а засад их је тринаест, имали су десетину, понеки и више издања. Могао бих говорити о феномену да нисам ја у питању. Мени се и изабрана дела понављају у допуњеним издањима. Могу рећи да то лепо доживљавам, а хонорари су такви да се и преживети може. А што се Русије тиче, за Чарапе краља Петра добио сам и највеће признање Савеза писаца Руске Федерације – награду „Имперскаја култура“.

Ипак, чини се да је ТВ серија Шешир професора Косте Вујића ваше најгледаније, никада досадно дело.

Не могу вас спорити. Овај мој наслов из 1971, прво као ТВ драма са Павлом Вуисићем у главној улози, најавио ме је као телевизијског писца и сценаристу. Тада је Слободан Новаковић објавио приказ „Вечити матурант Милован Витезовић“. Године 1993. ова драма је по избору гледалаца проглашена најбољом драмом укупне драмске продукције ТВ Београд. И роман овог наслова имао је досад 29 издања. Био је бестселер у Грчкој код издавачке куће „Кастаниотис“, у едицији „Хоризонти Балкана“, први после Андрићеве Проклете авлије. Онда су дошли филм и телевизијска серија са Александром Берчеком у насловној улози. Филм је добио „Златног витеза“, био награђен у Шведској и Канади. Телевизијска серија се толико репризира да је и мени непријатно, јер нисам љубитељ толиких реприза, макар да су и са добрим естетским покрићем.  

У Ужицу сте учили гимназију, а историју вам је предавао професор Милан Поповић на кога доста подсећа професор Коста Вујић. Је ли вам и он послужио да тако бриљантно осмислите овај филмски лик?

Кад године одмичу, свака младост, ма и мукотрпна, лепа је. Професор Милан Поповић је био ђачки лик за одушевљавање. На својеврстан начин оличавао је необичног професора. Зато га има у Вујићу, али је цео у Лајању као професор Божовић, вођа свих екскурзија. Ту је легендарног професора одиграо легендарни Бата Живојиновић.

И у филму Лајање на звезде осећају се Ужице и Ужичка гимназија.

Моравски Карловци су Ужице. Ако би се сви топоними Лајања на звезде сложили, поклопили би се са планом града Ужица. Јунаци су мој разред под другим именима. Књига и филм још више су учинили Моравске Карловце (односно Ужице) градом свих матура и матурских љубави, па на фејсбуку сада има око 300.000 цитата.

Емотивно сте везани за Бранка Ћопића.

Ћопић је моја велика прича. Он ме је први најавио предговором за књигу Срце ме је откуцало 1969. која је забрањена и спаљена. У предговору је цитирао онај мој дистих:

Живео конгрес мерцедеса

На Тргу Маркса и Енгелса!

Већ скоро деценију пишем роман о Бранку Ћопићу и његовој драми коју сам спознао до судбинских детаља. И верујем да ће и роман бити такав.

Тренутно се бавите „националном“ темом, боравком и активностима Јована Стерије Поповића у Србији. Наслов ваше драме игране на сцени Народног позоришта у Ужицу је Сербио, земљо рода мога – Стеријин пут у Србе. Шта је намера овог занимљивог текста?

Текст је писан пре три године, а сада се игра премијерно у Ужицу. У питању је највећи подухват који је у Србији и у њеној култури остварио Јован Стеријин Поповић, оснивајући и устројавајући просвету, позориште, Народну библиотеку, Народни музеј, Академију наука (Друштво српске словесности). Урадио је то у личној драми насупрот свих отпора сем кнеза Михаила Обреновића, који га је једини подржавао и знао зашто га подржава, и прошао кроз велику националну катарзу. Драму је режирао Богдан Јанковић. Критика ће рећи своје. Лично истичем целовитост представе и редитељеву доследност, да све буде у духу Брехтове драматургије, што је била и моја жеља.    

Остаће упамћено да сте током бомбардовања као руководилац у РТС-у добили наредбу да направите списак људи у Уметничком програму који ће отићи на принудни одмор, а затим бити отпуштени. Послали сте им папир на којем је било само једно име. Ваше. Милован Витезовић.

У питању је био лични морални чин и не бих то коментарисао. Једино, да закључим, да је одлуку о мом суспендовању и упућивању на принудни одмор учинио трајно нови Управни одбор 2000. године. И то је нечији морал.

Док други, у свету, настоје да отварају музеје и стављају у функцију и друге националне културне институције, ми смо их затварали. И неке су, на велику жалост, још затворене. Како то видите и како такве поступке оцењујете?

Мислим да је на ово питање најбољи одговор представа о Стерији која је повод за овај разговор. Скоро све што је Стерија оснивао руинирали смо да се то ни деценијама не да обновити. Чак мислим да бисмо лакше подизали испочетка институције које обнављамо. Ово изговарам и као члан Управног одбора Народног музеја у обнови.

Својевремено вам је, 1969, спаљена књига афоризама. Ваши афоризми су били убитачни још у време кад сте учили гимназију у Ужицу, а данас важите за једног од наших најзначајнијих афористичара. Које афоризме бисте поклонили читаоцима Печата?  

Мени су се понављале књиге афоризама које сам писао до деведесетих година, али нове рукописе нисам склапао. Објављивао сам афоризме када је за то требало храбрости и вештине. Сада више не треба храбрости, а на вештину се још мање обазире. Сада многи и пишу афоризме и још више објављују. Пишем афоризме, а објављиваћу их у књигама и нећу их размењивати по ћошковима новинских страница. Да не би читаоци Печата остали незадовољни, поклонићу им ову песму: 

 

ОПТИМИСТИЧКА ПЕСМА

 

Моја земља више не зна где је

Где је има илузија све је

 

Има ли је или нам се чини

Или свиће јутро у туђини

 

Пресањана у ноћима дугим

И најмања велика је другим

 

Има ли је докле су видици

Има ли је и за прелет птици

 

Идем тобом или само њивом

Ој, Србијо, наш хладу под шљивом

 

Ој, Србијо, скупљена у тугу

Премала си и за добру дугу

 

Ој, Србијо, просјају из таме

Највећа си кад се сведеш на ме

 

Идеале потрошио све сам

Ој, Србијо, ни сам не знам где сам

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *