Масовна хомологација – нико није свој

Како лукавство производње данас користи људе, ради постизања свог безумног циља држећи их у заблуди да су слободни управо када живе у најтоталитарнијем облику власти у целокупној људској историји

Чудно време је ово наше. То је, штавише, време у коме непрестано слављење појединца поништава тог појединца путем његове интеграције у свет којим у потпуности управљају технологија и потрошња. На тај начин тријумфује нестварна и неаутентична стварност у којој – према Хајдегеровој књизи Биће и време (§ 27) – „свако је они други и нико није свој“.

[restrict]

Потрошња, или нико није свој Наше друштво је, заиста, прво друштво масовног консензуса и масовне хомологације: свако мисли онако како сви мисле, живи као што сви живе, жели оно што сви желе и, што није ништа мање важно, не слаже се онако како се сви не слажу.

 По Адорновој књизи Минима Моралија (§ 97), неумерено јачање појединца у режији капиталистичког дискурса одређује, из тог разлога, смрт субјективности. Присилно наметање образаца понашања и начина живота путем моде и рекламе омогућава не само да се увек ревидира валоризација вредности већ и да се капиларно контролишу појединци, држећи их у илузији да су слободни и самоодређени. А у стварности – то знамо – они су под контролом, под надзором и милиметарски усмерени помоћу паноптичке стратегије потрошње.

 Надзор је немерљиво лакши ако се обавља над дресираним телима и душама које зато нису слободне да наставе пут разумског дисидентства. Овај аспект открива, још једном, како лукавство производње данас користи људе, ради постизања свог безумног циља, односно неограниченог самовредновања, држећи их у заблуди да су слободни управо када живе у најтоталитарнијем облику власти у целокупној људској историји.

 Најзначајнији пример ове хетерогене динамике нуди модни феномен. Вреднујући оно што је већ Георг Зимел уочио као праву-правцату „тиранију“, мода обећава свакоме јединствено и непоновљиво моделирање, а истовремено нуди свима, на серијски начин, исти модел са којим сви треба да се ускладе у буквалној реципрочној идентификацији иза привидне диверсификације. Она је начин на који, на естетском нивоу, данашњи економски фундаментализам цивилизације потрошње намеће, у меком и флексибилном облику, прилагођавање и хомологацију са претходно утврђеним архетиповима.

Поделити да би се боље командовало Тамо где се борба између класа фордистичког капитализма, иако у своме штедром облику, ипак и увек сукобљавала са принудним односима економије, ова борба у апсолутној фази – вешто подстакнута данашњим поретком дискурса – између хетеросексуалаца и хомосексуалаца, између емиграната и староседелаца, између атеиста и верника, између црвених и црних, између хришћана и муслимана, уопште не тангира те принудне односе економије. Штавише, она их скрива, или тако што их не циља директно – данас је легитимно да се људи не слажу са било чим, осим са принудним хегемонским односом – или тако што, у најбољем случају, као у Поовом Украденом писму, прикрива борбу против класности стављајући је у раван мноштва других микросукоба. Стратегија лажног либералног мултикултурализма састоји се у томе да регионално и секторски усмери захтеве појединих група како би се спречила њихова кохезија и тако прикрије примарна класистичка супротност, као и да се неутралише могућност масовног устанка новопрезрених у свету глобализације.

 Борба сама по себи праведна, попут оне за хомосексуална права, женска питања или за радикалну заштиту животиња, открива, пошто је потпуно раздвојена од социјалног питања и опозиције економском фанатизму, да је нова постбуржујска, постпролетерска и ултракапиталистичка култура заменила вредности усмерене на достојанство рада и социјалних права и, са њима, на оперативно оспоравање капиталистичког начина производње, који се сада несвесно усадио у широкој и свеприсутној форми као неизбежна судбина или као нешто по природи дато.

 Једина странка капиталистичке репродукције, којој су владаоци за сада дали све од себе, мора стално сједињавати и осигуравати своје јединство фрагментирањем и разоружавањем слуге, а истовремено га емоционално уплитати у свој пројекат. Лукавство капиталистичког наума стално ради у том циљу. Оно усваја најразличитије стратегије, а све у име одвлачења пажње масама са социјалног питања и од вертикалног сукоба, ne cives ad arma ruant: варирајући на тај начин, у профаном смислу, познату изреку да су божји путеви бескрајни.

 Зато данас нови оратори стално потискују и замагљују социјални проблем преко телевизијских циркуса, академика и новинара који служе новом глобалном финансијском поретку. Они осуђују све, али никада нису осудили класизам, нити експлоатацију рада и вредновање човека као да је само роба.

 Дакле, витална је потреба за ревертикализацијом сукоба, која је могућа само уз стицање свести нове класе-која-живи-од-рада и која до сада постоји само у облику масе по себи која ради на одређено време и која је лишена свести о себи. Послужимо се речима Лукача да „свест се претвара у транзитну тачку за праксу“, за свесну организовану акцију у новим токовима колективне еманципације, а коју треба осмислити и изградити.                

Превод са италијанског Драган Мраовић

[/restrict]