Маргиналије маргиналца – Прогресу, ипак, има краја

Ушли смо у фазу неодрживог развоја. Прогрес се превише захуктао, а захукталост води у понор. Незадрживо убрзање најављује полом и расап, смртоносна мотористика измиче контроли. Наше материјално благостање зависи од погане енергије и од тзв. „црног злата“, а на њему лежи ко зна какво проклетство из предисторијске таме

Садашња француска влада има занимљивог и популарног министра за бригу о очувању природе. Никола Ило (1955), некадашњи телевизијски репортер и светски путник, одавно се прочуо као неуморни еколошки активиста. Постао је незаобилазни саговорник владиних и невладиних тела заокупљених овом проблематиком. Три претходна председника Републике (Ширак, Саркози, Холанд) нудили су му одговорност у влади, што је он одбијао, сумњајући у способност државе да се одупре замајцу индустријске производње и обузда незајажљивост националних и мултинационалних компанија. Загађена природа се узима као неизбежна колатерална штета трке за што већом продуктивношћу и одговарајућим профитом.

[restrict]

Данашњи председник Макрон успео је  да увуче Илоа у Министарство за еколошку транзицију. Свака транзиција је дуг и мучан посао; и ми смо је осетили на нашој кожи. Ми смо се намучили у настојању да уђемо у капитализам, а француски Зелени би да се извуку из једне његове замке не доводећи у питање систем који је узрочник зла. Спорост у остваривању замишљеног програма изненадила је новог министра. Снови имају једну, јава другу логику, а влада је колективно тело у коме се један министар не може понашати као слободан електрон. Нападан од пријатеља споља за издајство идеје, а везаних руку унутра, убрзо је почео нудити оставку на неудобну фотељу. Министровање му се свело на посртање и колебање: једног дана освоји какав мали поен, сутрадан устукне. То подсећа на уситњени климави ход Жака Татија (1907–1982) у филму „Летовање господина Илоа“. Подударност презимена није случајна:  мало ко зна да је синеасти као прототип јунака послужио Николин отац. Тата Ило се клатио и посртао по морској плажи, а син на јавној сцени.

Никола Ило је ушао у владу са планом да се, до 2025, употреба електричне енергије нуклеарног порекла смањи за половину. И ту је, на првим корацима, морао начинити узмак. Рок је померен на годину 2035, или у неко још даље, неодређено време. Нуклеарне централе, сатанизоване од Зелених и омрзнуте у знатном делу јавности, покривају преко 90 одсто потреба индустријских постројења и домаћинстава, док се из водених токова, од ветра и сунца, добија незнатан постотак. У Француској ради 58 оваквих централа, и њихово затварање би за привреду значило самоубиствени искорак у празно, а за обичне људе повратак у 19. век. То је, иначе, технички тешко остварив посао. Раскид ђавољег уговора је дуг и сложен. Пошто се заустави реактор, ваља порушити здање и очистити терен на коме се нуклеарка налазила. Искључивање реактора траје месецима, па и годинама. Затечене залихе уранијума настављају да миленијумима отпуштају радиоактивност. Током прве две године те се залихе расхлађују у базенима у близини реактора, уз истовремено пражњење водоводне мреже. Деконтаминација околних зграда никада није потпуна. Шут порушених здања ваља одвести у складиште Аг, на крајњем североистоку земље, у чему би учествовале скупе превозничке фирме. Расклапање и сечење грађе, превоз метала и бетона – све су то опасни подухвати, чије извођење траје годинама. Треба само замислити друмове којима гмижу возила са смртоносним товаром, па да се човеку следи срж у костима.

Две трећине постојећих нуклеарки су на измаку радног века те би их, независно од еколошке контрареволуције, ваљало затворити, или заменити. Чиме надокнадити мањак електричне струје, који ће се појавити? О томе су, ове јесени, у Паризу, на скупу Трећег светског антинуклеарног форума, расправљали (на нашој телевизији би се рекло да су причали!) научници, физичари, војни стручњаци и представници еколошког покрета. Суочени са побројаним тешкоћама при спровођењу идеалног „коначног решења“, неки су закључили да би најбоље било не дирати бетонска чудовишта из чијих раља куљају сумњиви облаци, него та гротла једноставно зазидати, претворити их у фараонске гробнице, знамења једне епохе у којој је човек поверовао да је див, да би му се научна открића отела из руку и загорчала тријумф. Да, али и зазидани, реактори не мењају опаку ћуд. Обзиђивање је, такође, привремена мера. После стотинак година, бетон се почиње крунити и разоткривати отров који није изгубио убиствену моћ.

Париско саветовање се завршило прећутним признањем човековог пораза. Министар Ило је и са те стране, од истомишљеника, добио обесхрабрујућу поруку, и нови подстицај да се упита шта уопште ради у Влади. На састанку Форума није било филозофа који би, из анализе стања, извукли одговарајуће закључке. Они би, свакако, били застрашујући, и довели би у питање на цивилизацијски избор модерног човека. Неуништивост нуклеарки је кошмарни сан наше епохе. Прогрес нас је увалио у ђаволско замешатељство; горда људска памет нашла се разоружана и немоћна. Човека стиже казна за прекорачај старозаветне забране. Повирили смо у оно што премашује нашу меру. Са разбијањем атома, загризли смо јабуку много отровнију од оне на коју су се полакомили Ева и Адам. Продрли смо у најскривенији кутак, у помрчину материјалног света, у језгро атома, тамо куда се у сукобу између Творца и његовог главног конкурента склонио Сатанин накот.

Током целе друге половине прошлог века, слушали смо да је производња атомског оружја злоупотреба једног значајног и корисног открића. Сад испада да је и мирнодопска употреба тог открића погубна, да оно, по себи, води у беспуће, да је настало из погрешне процене нашег места у космосу. Нема разлике између ратне и мирнодопске употребе паклене силе. Луцифер (Светлоносац) нам је осветлио градове и замрачио памет.

Ушли смо у фазу неодрживог развоја. Прогрес се превише захуктао, а захукталост води у понор. Незадрживо убрзање најављује полом и расап, смртоносна мотористика измиче контроли. Наше материјално благостање зависи од погане енергије и од тзв. „црног злата“, а на њему лежи ко зна какво проклетство из предисторијске таме. Сви новији ратни походи врте се око нафтних извора. Без нафте, гаса и нуклеарки градови западног света би утонули у ванвремени мрак, зауставио би се копнени, водени и ваздушни саобраћај, банкротирала аутомобилска индустрија. Између 1859. и 1968. светска потрошња нафте достигла је неких 200 милијарди барела; само године 2006, потрошено је око 30 милијарди барела. Срећом, налазишта црног злата нису неисцрпна. Према неким предвиђањима, последње залихе ће се извући средином овог столећа, и природа ће, бар за часак, одахнути од сурових каишара.

На једној страни добици, на другој губици; губици често надмашују добитке који, због тога, нису мање привлачни. Истраживачки дух је неутажив, његова открића осмишљавају човекову земаљску пустоловину. Откриће Америке је праћено покољем Индијанаца; други важан проналазак, из четрдесетих година прошлог века, платили су Хирошима и Нагасаки. Технички напредак угрожава природу, око нас, и у нама. Остаје тражење добре мере, излечење од осионости. Још је Френсис Бекон (1561–1626) упозоравао да над природом владамо једино ако јој се покоравамо.

Поремећен је ред, стижу рачуни за наплату. Чудовиште се осамосталило и осилило.           

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *