Маргиналије маргиналца – АЛА ЈЕ ЛЕП ОВАЈ СВЕТ

Данашње светске аршинџије су, у самовољи, надмашиле источњачке деспоте. Полуге притиска су јаче, број безусловних извршилаца њихових наредби се умножио. Већина земаља које су признале Косово не знају где се та држава налази. Рим проговорио, ствар окончана. Насилник шапне наредбу, послушници је истога часа чују

Наши се предводитељи вајкају због превртљивих мерила у тумачењу и примењивању међународних правних норми. Користе се, веле, различити аршини. Вероватно не знају да је различитост у природи те дужинске мере: она није била стална и јединствена, варирала је од 65 до 75 сантиметара. Пошто су њу, и саму реч, на Балкан донели Турци, можемо замислити каквих је све произвољности било.

[restrict]

Данашње светске аршинџије су, у самовољи, надмашиле источњачке деспоте. Полуге притиска су јаче, број безусловних извршилаца њихових наредби се умножио. Већина земаља које су признале Косово не знају где се та држава налази. Рим проговорио, ствар окончана. Насилник шапне наредбу, послушници је истога часа чују.

Биће да је чуђење наших званичника глумљено. Изигравајући наивност, они би да укроте ајкулу. Јалово лукавство, моћници на њ не наседају. Ствари су безнадежно просте. Дано нам је да живимо и општимо са гангстерима. Они имају на уму једино погану и краткорочну добит, а делују како им се намести. Ево их, признају да је упропашћивање Либије била грешка, да су у Ираку водили бесмислени рат. И шта сад? Ништа. За „грешке“ нико не сноси последице, за крвави бесмисао у Ираку нико не одговара. Не иде на робију, или на вешала. Последњи велики успеси човекољубиве коалиције и њеног Сауди-савезника су 14 милиона гладних у Јемену, међу којима 400 хиљада деце, као и град Рака сравњен са земљом. Грешке су однеле на стотине хиљада људских живота. У духу гангстерских ликвидација: због једног страдају сви који се затекну у његовој близини. Нема више Садама и Гадафија, али ни живота у њиховим земљама.

Гангстер је увек у праву. Једним аршином мери јужну мађарску границу, другим сопствену према Мексику. Тако ће ићи док себи не разбије главу о неки зид. Сенека је упозоравао: да је најјачи моћник који самог себе обузда. Данашњи силници се у тој спортској дисциплини не вежбају.

То је њихов свет, а ми, куд ћемо и шта ћемо са собом и са њима? Затекли смо се у ружном времену и на злу месту. Ослабљени и изнурени у годинама кад нам је снага најпотребнија. Народна заједница је живи организам; таква је и држава коју дуготрајним трудом успе да створи. Као и други облици живота, и овај, народни, пролази кроз успоне, падове и кризе. Силовити залет, ухваћен у сванућу XIX века, крајем XX века избио је у беспуће. Модерно доба је унело сумњу у неке освештане вредности и идеале протеклих столећа. Ми смо се за ту врсту заокрета показали неспремни. Изгубили смо самопоуздање; моћници су добро проценили нашу слабост и нису оклевали да ударе по глави.

Са слабљењем вере у себе заустављено је обнављање становништва. На демографској карти појављује се годишњи мањак од 30 хиљада душа. Око двеста хиљада брачних парова није у стању да зачне пород. Биолошка срчика нам је отрована, ћелије су нам стерилизоване безнађем, а ослабљени уранијум још је и увећао слабост. Постали смо „полупропала земља“ како се недавно изрази један нељубазни амерички историк. Део наше елите и даље у својим смртним непријатељима гледа могуће спасиоце. На другој страни, родољубље нам је архаично. Појединцима, лишеним изразитих индивидуалних врлина, нација дође као удобан заклон, као надоместак личне безвредности. Неки су осећање родољубља уздигли на ступањ националистичког егзибиционизма. Једног таквог сународника видесмо, недавно, на малом екрану. Пошто себе сматра нај-Србином, начинио је мајицу која му је озваничила статус. Насред јуначких груди уцртана су четири оцила, а испод њих је исписано супер-Србин. Све би то могло да прође (човек има право и на гордо лудовање) да оно super-Srbin није исписано латиничким словима. Сјајан оксиморон, пример луде супротстављености између садржаја и форме, изоштрена слика домаћег апсурда.

Све то личи на почетак умирања у погодном међународном окружењу. Не би се рекло да нас то превише забрињава. Престоница нам се прочула по ноћним проводима на сплавовима и „богатој туристичкој понуди“. На све стране роштиљијаде и купусијаде. Весео покоп, уз пратњу хармоникаша и трубача. Обећали су нам да ће нас вратити у камено доба, па нас гурају у Европску унију. Какву нам срећу могу донети они који су нас, у прошлом веку, шест пута бомбардовали? И зар смо толико неинвентивни да ништа што је добро не умемо сами измислити?

Обогаћен невеселим искуствима како на пољу унутрашњег развоја, тако и у арени међународних односа, наш свет никоме ништа не верује, и ничему се не нада. Искусио је социјализам, искусио капитализам, искусио Америку; она му се на главу попела. Остаје нам да испробамо живот, рад и стваралаштво: прешироко поље, не знамо од чега да почнемо. Где наћи подршку за такав програм? Гангстери нам је, свакако, неће дати. Они су стручњаци за рекетирање и зеленашење; живе на високој нози, па тако, бахато, и мисле. Млади уче наше школе, надајући се да ће, једног дана, стечена знања применити код њих. Спремни су на кидање свих веза са родним тлом, са вером и језиком. Однарођивање је вишевековни процес, започет са патријархом Чарнојевићем. Сеоска домаћинства се празне, све су очи упрте негде другде. Ономе што долази из тог, жуђеног света, даје се подразумевајућа предност. Амерички каубоји (cowboy = кравар, говедар) јесу митски хероји, пионири надмоћне цивилизације. Наши пастири и чобани нису достојни чизме да им очисте. Тако осећају, тако суде они чији су преци рођени на бачијама, где су и они сами провели детињство. Заборавља се да наши пастири нису чували само краве и овце, него и овај крепки, високо изражајни језик, спевавајући јуначке песме општељудског духа и домашаја. Дошао је нараштај коме друштвене мреже не нуде ту врсту естетског уживања. Без поштовања прошлости, без осећања органске повезаности са њом, нема напредовања према будућности, ни обнове националног самопоштовања. Отуда жива настојања оних који су нас бомбардовали да се прошлост замрачи и заборави. Онај ко не зна откуда долази, не зна ни куда иде. Сејање забуне налази плодно тло код збуњених појединаца: упињу се да истргну жиле из родног тла, да се додворе туђину. Из великог света примили смо легенде о Робину Худу, Дејвију Крокету, Роланду и Виљему Телу; Каламити Џејн нам је ближа од Старине Новака и Дели Радивоја. Велике земље би да нас опчине својим империјалним национализмом, а ми, са овим малим и одбрамбеним, треба да се завучемо у мишју рупу.

Они могу како их је воља, а ми, како нам одреде. Може им се, засад. Затекли су нас слабе, помућене, без савезника и пријатеља. Таква прилика се не пропушта. Гангстер уме да изабере место и час.

Ал Капоне је пао због неплаћања пореза на баснословне приходе од проституције, уцењивања и шверца алкохола. Гангстери двадесетих и тридесетих година прошлог века живели су у правној држави; није им пошло за руком да подмите све полицајце и све судије. Ови, данашњи, безобзирно користе успостављени светски беспоредак. Нема силе која ће их привести Његошевом познанију права. Могао би им стати на пут једино неки безочнији гангстер, чијем се доласку не смемо радовати: опет бисмо били на губитку. Малима и слабима остаје да пазе на сваки корак и на сваку реч. Што даље од њиховог видног поља, то боље.

За живот у овом, најбољем од свих светова, више од добре памети, траже се добри живци.     

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *