Почетна / БРОЈ 497 / Легализација сецесије?

Легализација сецесије?

Споразум са Косовом

Прошлонедељна изјава председника Александра Вучића да Србији неће бити омогућено да постане чланица ЕУ без правно обавезујућег споразума са тзв. Косовом, а у светлу најављене промене Устава узбуркала је јавност Србије. Да ли се таквим споразумом не само крши Устав Србије већ и негира начело поштовања територијалног интегритета из чега произлази кривична одговорност из чл. 307 Кривичног законика Србије? Да ли је правно обавезујући споразум други израз за изричито или индиректно признање „Косова“ од стране Србије? Можемо ли ми дати пристанак да такозвана држава Косово уђе у међународне организације, а првенствено УН, без доношења комплетно новог устава у ком више не би било Косова и Метохије као саставног дела Републике Србије и у Преамбули, и у нормативном делу? Коначно, да ли промени Устава мора да претходи народни референдум? О овим питањима разговарамо са др Владаном Петровим, професором Правног факултета у Београду, др Слободаном Орловићем са Правног факултета у Новом Саду и доцентом Зораном Чворовићем са Правног факултета у Крагујевцу

Проф. др Владимир Петров

„Црвена линија“ је КиМ у саставу Србије

Да ли би наш пристанак да тзв. држава Косово уђе у међународне организације значио одрицање од дела територије, те да ли је то могуће без доношења
новог устава?
Ако бисмо дали пристанак да такозвана држава Косово уђе у међународне организације, а првенствено УН, то би значило да смо се одлучили за одрицање од дела државне територије, односно да смо признали Косово као државу пуног уставноправног и међународноправног капацитета. То се не би могло учинити без доношења комплетно новог устава у ком више не би било Косова и Метохије као саставног дела Републике Србије не само у Преамбули већ и у нормативном делу. Да би се донео такав устав, нужна је сагласност грађана на референдуму. Речју, нема одрицања од било ког дела државне територије без сагласности носиоца суверене власти, а то су у свакој демократској држави грађани.
Ако би се, којим случајем, ишло на неку форму прикривеног или прећутног признања, без референдумског изјашњавања грађана, а да се задржи или незнатно измени важећи устав, да ли би то било кршење Устава?
То не би било само кршење Устава, то би било негирање начела поштовања територијалног интегритета као општеусвојене тековине модерног уставног и међународног јавног права. И не само тог начела већ и целокупног корпуса начела који чини суштину модерне правне државе.
Ако је разумљиво зашто поједине велике државе имају дугорочни интерес да непрестано доводе у питање територијални интегритет и суверенитет Србије, онда је крајње несхватљиво да ми у Србији уопште и говоримо о евентуалном признању једнострано проглашене државе на територији Републике Србије. Стога би, по мом мишљењу, једна од кључних порука унутрашњег дијалога морала бити та да признање Косова није и никада неће бити опција. Ако наше политичко руководство ипак процени да је за Србију стратешки боље да и то буде опција, мора се расписати референдум. О питању суверености, а кад је о КиМ реч и о идентитетском питању наше политичке заједнице, легитимно може одлучити само носилац те суверености и тог идентитета – српски народ и сви грађани Србије.
Са становишта садашњег устава где је црвена линија?
Одмах пошто је председник Републике објавио почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, изјавио сам да је „црвена линија“ КиМ у саставу Србије. Свестан сам, међутим, да је то лако рећи, поготово ако сте универзитетски професор који није активан у политици.
Интерес Србије и њених грађана је на првом месту. Да бисмо га заштитили, морамо бити стрпљиви у инсистирању на разговорима и преговорима са косовским Албанцима макар, или управо, преко посредника. Дакле, решавање питања Косова и Метохије мора бити процес и мора трајати – не одлагати решавање, али не брзати у налажењу коначног решења. У том процесу нисам сигуран да су термини попут „црвених линија“ корисни и смислени. У том процесу нисам сигуран ни колико „време ради“ за нас, али за косовске Албанце и оне који подржавају њихове максималистичке аспирације сигурно не.
Смисао унутрашњег дијалога стога видим у неопходности да се с највећим степеном сигурности утврди да ли је КиМ суштинско питање модерног политичког и уставног идентитета Србије. Ако се одговори потврдно, а сматрам да мора, можемо преговарати о свему, о различитим облицима политичког заједништва, али о једном не, оном што, објективно, једино недостаје такозваној држави Косово да буде формално комплетна држава, а то је пуни међународни субјективитет. Дакле, прихватити све атрибуте државности које је косовски ентитет до сада задобио, осим чланства у УН и пуног међународноправног субјективитета. Мислим да бисмо то могли уставноправно реализовати тако што бисмо концепт „суштинске аутономије“ КиМ дефинисали и операционализовали до, у време доношења Устава, „неслућених“ граница. Наравно, то је само један од могућих уставноправних сценарија.
Преговарачки оквир захтева правно обавезујући споразум. Да ли је познат његов садржај, ко би требало да га закључи…?
Много је непознатог, бар за нас који нисмо у активној политици, у вези с овим споразумом. Не знамо шта ће бити његова садржина, ко ће га закључити – да ли две државе или једна држава и један статусно неутрални ентитет или ће бити потпуно статусно неутралан. У крајњој линији, не знамо ни да ли ће икада доћи до закључења тог споразума. Ако морамо да га закључимо због чланства у ЕУ и ако је тај „европски пут“ наш стратешки пут, он је поплочан бројним неизвесностима и непознаницама. Стога, треба бити врло обазрив кад говоримо о референдуму. Не треба ни да га призивамо пре него што постане недвосмислено јасно да је дошао прави тренутак. Био сам раније склон да позивам на референдум, али треба имати више стрпљења. Није ово време за коначна решења. Стари уставноправни аргумент који се односи на сваки референдум гласи: то је изузетан и крајњи механизам одлучивања; ако нису остварене све друштвено-политичке и правне претпоставке за успех референдума, односно за слободно изражавање воље грађана, њему не треба приступати, јер ће бити злоупотребљен са далекосежно негативним последицама.
Да ли овај споразум у правном смислу представља признање тзв. државе Косово?
Већ сам истакао које су главне непознанице у вези с овим споразумом. Нисам стручњак за међународно јавно право, а нисам сигуран ни да би врсни познавалац ове гране права могао у овом тренутку да одговори на питање. Уз велику дозу опреза, рекао бих да би такав правно обавезујући споразум могао садржати бар неку форму прећутног признања, у чему и лежи главна опасност. Не би то био први споразум који би добио некакво правно обличје. Уставноправна наука је стала на такво становиште и за Први бриселски споразум, само што је Уставни суд „мислио“ друкчије.
Једно је сигурно. Не треба ни помишљати да се потпише правно обавезујући споразум ако не буде даљих, и то правих преговора. Шта год да значи и какво год дејство да буде имао, то не би био споразум уколико не би било преговора. Било би то, не први пут, наметнуто решење које одговора само једној страни. Верујем да је Србија јача и стабилнија него што је била и да је подржавају државе које јачају и чврсто стоје у уверењу да цивилизацијске тековине и принципе права и правде треба очувати.
Стално нам политичари намећу да је, када је реч о КиМ, време да прихватимо нову реалност. Да ли Србија треба да сваку реалност створену насиљем правно оснажи?
Народски речено, таман посла. Такозвана држава Косово је заснована на насиљу, како физичком, тако и духовном, културном, правном, цивилизацијском. Она је, нажалост, симбол релативизације, па и негације свих правих вредности и тековина модерне правне државе. Допринели смо и ми правници, а још више наши политичари у прошлости таквом стању. Да ли је то реалност? Није. Реалност је релативна категорија. Данас је једна, сутра је друга, а зависи и од угла из ког се посматра. „Ко на брду ак имало стоји, више види но онај под брдом“ (Његош). Задатак права је, ако је право, да „гледа мало даље и мало више“. Право није право ако је пука „регистрација“ реалности, како год је схватали. Право, како ми правници имамо обичај да кажемо, мора имати своју проспективну раван – поглед у бољу будућност.
Тим погледом, ка Косову и Метохији, зарад себе и зарад свих држава које имају своје „Косово и Метохију“, Србија мора да настави борбу свим мирним, демократским, правним средствима. Ако истраје у тој борби, наићи ће на много више „великих“ и „малих“ савезника него што то присталице „нормативизације реалности“ могу и да замисле. То би морала бити још једна од темељних порука унутрашњег дијалога који се у Србији тренутно води.

Проф. др Зоран Чворовић

Смоквин лист за прикривање велеиздаје?

С обзиром на то да чланство тзв. Републике Косово у УН не зависи од Србије, да ли то значи да би наш пристанак имао искључиво политички смисао, те која је његова порука?
Члан УН и других међународних организација могу да буду само државе. Ако би Влада Србије једним уговором дала сагласност да тзв. Република Косово може да постане члан УН и других међународних организација, тиме би Србија de jure признала тзв. Републику Косово као независну државу са пуним међународноправним субјективитетом. Пошто су према важећем Уставу Косово и Метохија неотуђиви део територије државе Србије, онда би оваква сагласност била очигледно противуставна, а појединци који би закључили такав уговор у име државе Србији извршили би кривично дело угрожавања територијалне целине државе из чл. 307 Кривичног законика Србије. Пошто чланство тзв. Републике Косово у УН не зависи од Србије већ од препоруке Савета безбедности и каснијег обезбеђења двотрећинске већине у Генералној скупштини, сагласност на чланство тзв. Републике Косово које би Србија дала путем једног уговора има искључиво политички смисао. Таквом сагласношћу Београд би послао јасну поруку, пре свега Москви и Пекингу, да у интересу одбране територијалног интегритета Србије не треба да користе право вета у Савету безбедности. Међутим, Русија и Кина би и у том случају могле да се супротставе чланству тзв. Косова у УН и то због одбране међународног права, јер је реч о творевини која је настала сецесионистичким насиљем, уз спољну противправну оружану интервенцију против једне суверене државе и њене територијалне целовитости.
Реакције на предлог о реалној унији препоручиле су Владана Кутлешића као уставноправног ауторитета. Како оцењујете његов предлог?
Предлози, какав је тај о реалној унији, имају само један циљ – да грађанима Србије замагле јасну чињеницу да би давање сагласности од стране Србије на чланство тзв. Косова у УН и другим међународним организацијама представљао противуставан чин и кривично дело. Уз то, теоријска неутемељеност оваквих предлога, јер реална унија, а не њене чланице, има јединствен међународноправни субјективитет, говоре о томе да се ради о покушају политичке инструментализације правне науке, која би преко појединаца сумњивог ауторитета требало да обезбеди смоквин лист за прикривање велеиздаје.
Признање тзв. Републике Косово од стране Србије, у виду њене сагласности да тзв. Косово постане члан УН, потребно је за чланство тзв. Косова и Републике Србије у ЕУ…
Чланице у ЕУ су само државе пуног међународноправног субјективитета. Уз то, све државе чланице ЕУ су дужне да међусобно поштују, између осталог, неповредивост државних граница. Отуда Србија не може да постане чланица ЕУ све док се Косово и Метохија наводе у Уставу Србије као део њене територије. Тек када би ампутирала КиМ из свог уставног поретка, Србија би извршила обавезу из чл. 15 ССП да са тзв. Републиком Косово закључи уговор о добросуседству и регионалној сарадњи, којим би се, између осталог, признала и неповредивост државних граница уговорних страна. Једном речју, промена Устава Србије, као и закључивање споразума између Србије и тзв. Косова, нису диктирани потребама грађана Србије, већ њих налаже противуставни ССП, који не третира КиМ као део Србије, као и целокупни процес придруживања Србије ЕУ.
Да ли би споразуму који бисмо потписали са Косовом морао да претходи референдум?
Нико не може да распише референдум са таквим противуставним питањем. То би било исто као када би се на референдуму одлучивало о дозвољености силовања, иако је оно инкриминисано као кривично дело. С друге стране, поставља се питање да ли је једна генерација у једном народу, с обзиром на теорију народне суверености, властна да се у поступку промене устава одрекне дела државне територије, која је од 2008. привремено окупирана. Одговор нам пружа прва либерална Декларацији независности у историји светског права, коју су 1581. године донели холандски протестанти. Према овој декларацији, природно право појединца и једног слободног народа да се супростави насиљу гарантовано је „зарад одбране слободе коју смо дужни да пренесемо на потомство чак и по цену сопственог живота“. Ако у оквиру либералног дискурса ниједна генерација нема право да се у име народа сагласи са насиљем, то тек не може да се уради из угла традиционалног православног поимања народа као заветне вертикалне духовне заједнице упокојених, живих и будућих поколења. Јер Косово и Метохија подједнако припадају нашим прецима и нашим потомцима колико и нама.
Шта би требало да подразумева наша борба за очување КиМ?
Црвена линија је дефинисана у преамбули Устава, према којој сви државни органи, али и грађани имају обавезу да се боре за очување КиМ у саставу Србије. Борба подразумева повратак органа власти државе Србије на делове КиМ на којима живи српски народ и где је то физички могуће. Једну државу не чини искључиво међународно признање, већ пре свега суверена власт, територија и становништво. Како је настанак државе фактичко, а не правно питање и пошто оно своју правну форму стиче деклараторним чином признања, држава Србија мора своју сувереност на КиМ потврђивати сваког дана реалним присуством својих органа и свог правног система.

Проф. др Слободан Орловић

Устав је јасна брана признању Косова

Да ли би српски пристанак на улазак Косова у међународне организације, првенствено УН, представљао кршење Устава Србије?
То би било сасвим јасно кршење нашег устава. Пуноправне чланице УН, по Повељи, јесу „мирољубиве државе“ (у пракси то су независне и међународно признате државе). Територија Србије је, по Уставу, јединствена и недељива (чл. 8), па отуда насилно отцепљени део њене територије не може бити независна држава па ни чланица УН као „мирољубива држава“. Даље, по Уставу, Србија уређује и обезбеђује међународни положај и односе са другим државама и међународним организацијама (чл. 97) што казује да нема уставне могућности да то чини и део територије Републике, односно аутономна покрајина, што Космет по Уставу јесте.
Да ли Србија процесно може да спречи пријем Косова у УН?
Србија процесно не може да спречи пријем „Косова“ у УН јер нема право вета. Поступак пријема је такав да Савет безбедности предлаже пријем неке државе у чланство, а одлуку о пријему доноси Генерална скупштина двотрећинском већином присутних чланица које гласају. Русија или Кина могу негативним гласом у Савету безбедности да спрече предлог за пријем нове чланице, што се за пријем „Косова“ може очекивати јер га нису ни признале. А друга потешкоћа пријему „Косова“ у УН је и то да вероватно не би добило двотрећинску већину од присутних у Генералној скупштини, јер толико држава није признало „Косово“.
Преговарачки оквир захтева правно обавезујући споразум. Да ли овај споразум у правном смислу представља индиректно признање?
Правно обавезујући споразум је други израз за изричито или индиректно признање „Косова“ од стране Србије. Дипломатска изјава о признању, праћена разменом дипломатских представника је изричито међусобно признање две државе. Правно обавезујући споразум би био индиректно признање ако би се, на пример, Србија обавезала да неће спречавати чланство „Косова“ у УН и другим међународним организацијама. Мање-више, стварни ефекти су исти и представљају јасно кршење нашег устава.
Да ли промени Устава, као услову за потписивање Споразума, мора да претходи расписивање референдума?
Таквом „споразуму“ Србије и „Косова“ који би обухватио признање независности, пријем у УН и друго, морала би да претходи промена Устава, а то не може без народног референдума. Устав је јасна правна брана сваком таквом настојању и док је на снази, то правно није могуће. Све друго би био државни удар и револуција.
Да ли је решавање питања Косова и Метохије у уставноправним категоријама диктирано нашим интересима или интересима Споразума о стабилизацији и придруживању?
Држава Србија, као и наш народ, има национални интерес да питање Космета реши унутар свог уставног система, и то на два, по правним последицама, слична начина. Прво, може да искористи постојеће уставне могућности и донесе посебан „уставни“ закон о Космету којим би се уредио његов статус. Други начин је значајнија промена Устава, али само у оној мери која значи правни останак Космета у границама Србије, као њеног дела са посебним уставноправним статусом (самостална територија без независности и суверености, на пример).
Да ли кроз приступне преговоре ми заправо дефинишемо своје границе?
Србија свакако мора прецизно да одреди граничну линију са суседним државама, без обзира на приступне преговоре. Међутим, извесно је да члан ЕУ Хрватска неће бити сагласна са пријемом Србије у ЕУ све док постоји спор о граничној линији између Хрватске и Србије. Што се тиче ЕУ као целине, она неће примати у чланство Србију без потпуног политичког и уставноправног решења косовског питања које обухвата и питање граница. Још увек нерешен проблем са границом Кипра је био довољна опомена.

 

Један коментар

  1. Када ће квислинзи на власти да схвате да Србе не занима чланство у ЕУ. И када ће да схвате да Срби неће да се одричу дела своје територије са имагинарно чланство у ЕУ, чак ни за право. То што су квислинзи нешто обећали пре 2012. па их је амбасада довела на власт, нас се не тиче.

    Боље би било да размишљају о Народним судовима који ће ускоро постати актуелни.




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *