Квазидокументарна квазификција

Улепшавање с предумишљајем: ТВ серија „Дуг пут кући“

Ратнохушкачка или бар ратнопокровитељска мини-серија „Дуг пут кући“ коју ових недеља свету лиферује угледни канал „Национална географија“ разрађује наводно истинито страдање америчких војника у походу на Садамове присталице из 2004. године и тиме на врло иритантан начин скреће пажњу на своје постојање

Протеклих је недеља посредством „Националне географије“ свет почашћен још једним производом масовних медија, огранка исто тако масовне забаве, а који се стара о полирању имиџа америчке крвожедне и крајње агресивне спољне политике рата. Иако се серија од осам епизода квалификује тек за такозвани мини-серијал, дакле, претпоставка је да неће дуго бити пред очима публике, и иако се бави ратним искуствима „типичних представника америчке војске“ у сукобу који је произвео све остале текуће, оном ирачком и то баш с његовог почетка, дакле бајатом темом, „Дуг пут кући“ настоји да буде на врло важан начин пред очима света, да буде „аутентичан“, а можда чак и искрен, реалистичан и „неутралан“, с нагласком на судбинама осморице америчких војника чији ће наративни фокус испунити епизоде по систему „кроз њихове очи“. Свако добија по једну херојску епизоду како за себе и своју такозвану истиниту причу, тако и да преко ње персонификује припаднике читавог херојског рода америчке војне силе.

[restrict]

Мучење са стереотипима „Дуг пут кући“ је и квазидокументарац с обзиром на то да ангажовањем анонимуса с обе стране камере највише личи баш на ту врсту филмског стваралаштва. А и, како рекосмо, кокетира да буде разрада аутентичне приче која се заиста десила. Тај му приступ, међутим, није донео ништа добро јер ништа добро на њему и у њему није ни урађено. Ипак, масовно је лиферован широм света путем свуда присутног и отвореног канала „Националне географије“, чији је ауторитет обезбедио овој серији потпуно незаслужени кредибилитет. Обећање квалитета или барем озбиљности у третирању врло озбиљне историјске теме (освајачки рат Сједињених Држава у Ираку у првом турнусу масовног уништавања ове земље када су у каубојском походу рушили озлоглашеног диктатора Садама) разочаравајуће је пластично, љигаво и, поред супротног настојања, неуверљиво. Све позитивно је изостало, а гледаоцима који одмах нису схватили да су уместо обећаног квалитетног оброка добили јефтини пластични хамбургер па нису побегли у неку другу понуду, остало је осмочасовно мучење са стереотипима, ликовима од картона, бесмисленим позајмицама од других у скоро сваком детаљу приче, у непријатно лошој пропаганди не само „Самарићана“ у америчкој униформи који су у ратове пошли да би помагали другима, без обзира што су их успут и мало убијали. „Дуг пут кући“ није усамљен у оваквом приступу представљања америчке блискоисточне антитерористичке кампање. Али је до сада један од најлошијих и поред поменуте дистрибутерске подршке угледног канала какав је „Национална географија“ захваљујући којој сада овако или онако скоро цели свет зна за ову серију. „Генерација убица“ од пре неколико година, ХБО-ов телевизијски документарни ратни серијал о судбини војника на ирачком ратишту, далеко је успешнији и квалитетнији рад од овог.

„Дуг пут кући“ наводно настоји да нам открије истину о почетним офанзивама у првим данима окупације Ирака од стране САД. Гледајући серију не можете а да се не сетите поетично насловљене „кампање“ НАТО-а, који су предводили управо овакви амерички хамбургер-војници што се људским животима и судбинама нација баве као да су учесници неке сапунице, када су као „Милосрдни анђео“ терорисали нашу земљу. Инфантилно наивно и безобразно лажљиво аутори приче (назовисценарио заправо је екранизација наводног бестселера извесне Марте Радац, књиге коју искрени наводе као пример најлошијег писања) перу злочиначку историју сопствене ратне машинерије. По наводно аутентичној причи они су у Ирак улетели спаљујући све пред собом забринути због изостанка демократије у тој земљи. Па су морали да им је уведу. У потоњем потпуном хаосу, који су једино успели да уведу у ту земљу, као и у многе пре а и после, хаосу који и даље траје и односи животе, родила се ова дивна прича о срчаним војницима, породицама и својој земљи оданим људима који су 4. априла 2004. године у ирачком граду Садр улетели у вешто организовану замку у којој је страдао готово цео вод свеже пристиглих америчких инсталатера демократије. Да смо барем видели само рециклажу „Пада црног јастреба“ (слично страдање америчке војске, али у Сомалији) Ридлија Скота, на шта иначе овај акциони део заплета највише наликује, утисак би можда био макар мало повољнији. Али не, усред пропагандног лицкања историје аутори серијала су убацили огромну минутажу бесмислене породичне сапунице представивши америчког војника као мекушца који нема проблема што је солидно економски намирен за крволочно увођење демократије заосталом „трећем свету“, али који не може да поднесе што му у том напорном послу породица није надохват руке. Дакле, и овде се убице дрско представљају као обични и у сваком смислу вредни људи. Уосталом, само су такви могли да се супротставе монструозном диктатору какав је Садам.

Плачљиви хероји демократије Задатак им уопште није био лак. С једне стране их нападају фанатици, а с друге они које би покушали да заштите од фанатика, од диктатора и његове лоповске клике (плаћане, дакако, западним, па и америчким новцем), од заосталости и беде. Отуда се наши јунаци поред бриге за сопствену породицу од срца труде да то исто осећање имају и за све остале на које су као жртве рата, подстакнутог, наравно, управо од њихове диктатуре демократије, наилазили током своје кампање. У мешавини фиктивне стварности и неподношљиво љигаве мелодраме ова серија настоји да се домогне што ширег аудиторијума. С којом намером и сврхом? Комерцијални учинак не би могао да буде једини разлог. Политички, још мање јер је „Дуг пут кући“ недовољно значајан, продукцијски богат и садржајно истакнут да би досегао тако интензивни праг гледалачког корпуса. Свакако, као и много пута пре, посебно када је филмском индустријом забаве требало правдати рат у Вијетнаму, макар и само да се избалансира успешни критички осврт обављен од стране највећих аутора у Холивуду (Копола, Стоун…), и овде је у питању америчка ароганција, али још више потреба да се практично доказује сва величина њихових политичких назора, врлина и патриотизма. Све у свему, иако је утисак да оваква врста пропагирања каубојског американизма није организована унутар институција система, већ је насумично дело холивудских патриота који се по инерцији понашају као покровитељи ратнохушкачке иностране политике њихове земље, осмочасовно испирање мозга и прања крвавих руку војно-политичког естаблишмента, што је заправо суштина садржаја „Дугог пута кући“, није посебно пријатно искуство ни за захтевне и обавештене гледаоце, а ни за оне којима је само до забаве. Занимљиво је да ни једно ни друго публика не добија у неопходном раствору да би серија успешно могла да се домогне било чијег срца. Хероји ове приче су мањкави и као убице и као добре душе. Нису ни анђели, још мање милосрдни као они наши, али нису ни довољно дијаболични и бездушни да би се наметнули као демони зла. Плачу када убијају, јецају за својим настрадалим, умиру од носталгије за породицама, превише су ментално рањиви да би могли да буду добро подмазани шрафови незаустављиве и увек тријумфалне машине за убијање. Утеха је да је стварност, а не ова филмска „стварна стварност“, описана у причи растегнутој у овај серијал, и те како другачија. Овај свет на све стране вида ране од баш тих уводитеља демократије који, за разлику од идиличне војске из ове серије, никада не губе време на плакање или помагање нејачи која би требало да их расплаче. Из те, праве, перспективе најпре се јавља питање кога је уопште брига за судбину неколицине америчких војника страдалих пре петнаестак година хиљадама километара од њихове куће на послу који свакако није требало да обављају? Па никога иако се, нажалост, овакве приче осећају на кожи и отуда се тичу свакога. Јер, видесмо, свако може да дође на ред за њихову бригу од које после углавном више лека нема. У том је контексту и у тој стварности ова серија прилично великог иако практично сасвим јаловог значаја.        

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *