Крик српског новинарства с пирсингом, илити брњицом

Како најновији „истраживачки“ успех говори о посрнућу овдашњег идеолошког журнализма: Најновије „истраживање“ КРИК-а само је још један разлог да писци нове медијске стратегије уваже захтеве да се медији у Србији коначно ослободе неолибералне идеолошке Прокрустове постеље и врате се истини као основном алату

Последње „откриће“ КРИК-а којим је покушано покретање нове афере у врху власти у Србији завршиће се, заправо, као још једна срамотна епизода овдашњег новинарства које је после 2000. године, са тада важећег српског модела, сведено на неолиберални, дакле, идеолошки.

Ово „откриће“, чији је смисао дозирање моралне панике у Србији, дефинитивни је повод да се у разговорима о медијској стратегији коначно нађе начин за излазак овдашње штампе и електронских медија из понижавајућег неолибералног идеолошког обора у који су их гурнули, са стране инсталирани „жути Кмери“.

[restrict]

ПОПОВИЋЕВ ДЕМАНТИ Славодобитно је КРИК објавио „глобалну причу“ која разоткрива лидере светског неморала, а онда јој дао и „локалну димензију“. Из понуђених чињеница видљиво је, међутим, да је у основи свега само још једна тешка и, наравно, неморална  манипулација. Очигледно је да ту америчка „дубока држава“, или како то амерички председник Доналд Трамп каже – мочвара, преко својих службеника у ономе што је остало од новинарства у свету, још једном удара на сараднике Доналда Трампа и Руса како би потврдила тезу о руском утицају на Трампов избор за председника. Српски министар са пословним везама са Русијом Ненад Поповић је ту само корисна колатерална жртва.

Министар Поповић енергично је демантовао да је било која његова фирма регистрована у офшор-зонама које спомињу „истраживачи“. Све његове фирме су, изјавио је, регистроване у Русији и Европи, и све своје компаније је као носилац државне функције пријавио Агенцији за борбу против корупције.

„Истраживачи“ пак у овој идеолошкој шеги од идеолошког постновинарства истичу да не тврде да су ови људи кршили закон, али апелују на емоције публике глобалних медија и њихових локалних привезака у очитом настојању да остваре у овом часу једини циљ њихових газда – провоцирање презира према изабраним метама, иако за то нема моралних разлога. Мете су очито селективно бирани политичари, чије судбине директно зависе од вредносног суда јавности (јер се само о њима грађани изјашњавају тајним гласањем). Они други – енглеска краљица, фудбалски тајкуни, барони интернационалног бизниса или филмске звезде – од свега тога могу да имају и користи, јер су предмет публицитета, за који кажу да је добар чак и када је негативан; наравно, о њима се нико никада неће изјашњавати тајним гласањем, па они тако доприносе стварању заблуде да мете, наводно, нису биране селективно. 

КО ТО ПЛАЋА Позивање на морал ове „истраживачке“ групе (са КРИК-ом заједно) заправо је у самој основи неморално. То је новинарство вредно презира, а ево и зашто.

На свом сајту КРИК каже да се финансира из донација. На основу те реченице требало би ваљда закључити како ту бројни грађани дају свој новац не би ли платили ове ентузијасте истине и правде како би они сами (грађани), већом слободом сазнавања, дошли до позиције у којој ће квалитетније одлучивати.

Али није тако. Новац за ову „новинарску“ организацију  према списку донатора са сајта самог КРИК-а доминантно даје неколицина светски познатих фондова основаних за планетарно ширење неолибералне идеје: НЕД (Национални задужбина за демократију са седиштем у Америци), ОСФ (светска Мрежа за отворено друштво са седиштем у Њујорку у чијем саставу је и Фондација за отворено друштво), РБФ (Фонд браће Рокфелер), ЦРД (Бранитељи људских права), ХБС (Фондација Хајнриха Бела).

НЕД постоји тако што највећи део финансијских средстава добија од Америчког конгреса и тамошњег министарства иностраних послова, а ОСФ је Сорошева организација за коју смо се сами осведочили чему служи и због тога је једно време у Србији била судски забрањена. Заправо ОСФ је, као и РБФ, нека врста буџетске основе глобалне неолибералне идеолошке фаланге, а ЦРД служи за прикупљање модерног идеолошког „данка у крви“ тако што стипендирањем окупља овдашње студенте ради даље идеолошке индоктринације. Услов да фонд стипендира њихово школовање је и њихово друштвено ангажовање у ширењу неолибералних (не)вредности и „људских права“, а то значи „права“ Срба да се одрекну себе и постану део планетарне гомиле – грађани светског друштва. Пост-Срби.

АСАНЖОВО УПОЗОРЕЊЕ Читава ова прича, наравно, није локална већ глобална, а на нашем становишту стоји и Џулијан Асанж, оснивач „Викиликса“, који је преко твитера упозорио да Међународни конзорцијум истраживачких новинара (ИЦИЈ), с којим је КРИК и истраживао „Рајске папире“, има седиште у Вашингтону и да га финансирају Сорош, Фордова фондација (доказани хладноратовски параван америчке ЦИА) и милијардер Пјер Омидјар, власник компаније „И-беј“ и још један од филантропа сорошевског типа, те да – додао је Асанж још једно важно упозорење – ови тобоже неустрашиви „истраживачи“ „седе на скоро свему“, то јест информације до којих су дошли објављују селективно, уместо да објаве баш све документе као што то, иначе, чини „Викиликс“.

НОВИНАРСТВО ПОСТИСТИНЕ Тако и КРИК легитимишу ови његови финансијери, а новинарство које је тако финансирано није ништа друго до „новинарство са идеолошком брњицом“. То „новинарство“ само наоко проширује слободу сазнавања – јасно је да оно заправо ту слободу сужава на простор за који имају интерес они који „истраживаче“ плаћају.

Са овим постновинарством, чији је алат постистина (при чему префикс „пост“ више не означава уобичајено значење периода „после“ нечега, већ означава „период у којем је одређени концепт истине постао неважан“, и односи се на околности у којима објективне чињенице имају мањи утицај на обликовање јавног мњења него емоције и реакције у друштву или лични и појединачни интереси“) – Србија ће морати да раскрсти. Боље пре него касније.

Нова стратегија српског новинарства мора да се ослободи неолибералне Прокрустове постеље у коју је угурано, а то ће бити могуће једино уколико тај документ уважи легитимитет другачијих идеолошких позиција. Неолиберализам је српско новинарство увео у ћорсокак, као уосталом и друштво у целини, и из тога Србија може да изађе само са другачијим новинарством.

Медијска стратегија ће морати да уважи српску новинарску традицију која је записана у Повељи узиданој у темеље Дома штампе у Београду давне 1934. године. У тој повељи се наводи да ће новинари у Србији служити „истини, правди, народу и држави“.

Овај модел је насилно напуштен после 2000. године када су српском новинарству наметнути идеолошки неолиберални кодекси по којима новинари не само да нису дужни да служе свом народу и својој држави него су дужни чак и да државу сопственог народа прогањају и малтретирају. Творци нове стратегије морају да напусте овај ригидни идеолошки модел и да решења траже уважавајући једну од кључних порука Етичког кодекса листа „Вашингтон пост“, у коме дословно стоји забележен налог члановима редакције: „’Вашингтон пост’ животно је везан уз национални интерес и уз интерес заједнице.“ Дакле, и медији у Србији морају да буду животно везани уз национални интерес и уз интерес заједнице. Своје заједнице.

Овај заокрет би заправо био и заокрет у поимању истине.

Истина је у неолиберализму и Србији после 2000. године била прагматични и, заправо, опортунистички принцип. Са тим схватањем истине смо се ми на драматичан начин суочавали и 1999. године када је, на пример, тадашњи портпарол НАТО-а Џејми Шеј, после дивљачког напада авиона те алијансе и убиства десетине невиних цивила на Варваринском мосту, изговорио неолибералну постистину: „Мост је био легитимни војни циљ, убијени су колатерална штета.“ Тој „истини“ данас служи КРИК, али и читава матрица српског новинарства.

Истина је за неолиберале плод снаге и сагласности. Она за њих није вредност по себи и морална вредност. Она за њих није сама себи циљ већ само средство за неку другу сврху. Како би рекао Фуко: „Истина је додатак снази.“ Али таква истина није вредност, јер уместо врховног добра има нешто друго за циљ, па тако нема везе с моралом.

Ту је разумљива позиција Џејмија Шеја, али и слабост и неморалност његовог става. Снагом томахавка он је спржио РТС, али није и истину. Та истина, истина човекове моралне заједнице, човекова је дужност без обзира на снагу која јој стоји на путу, јер се помоћу ње остварује добро заједнице и сваког њеног члана као сврха по себи. Новинар у Србији мора да се врати оној Кантовој реченици: „Две ствари ме испуњавају све већим страхопоштовањем и дивљењем што их више промишљам – звездано небо нада мном и морални закон у мени.“

У таквом новинарству ће истраживања КРИК-а бити предмет дубоког презира.

Уосталом, израз „истраживачко“ новинарство сам по себи довољно речито говори о смрти неолибералног новинарства, јер новинарство, ако није трагање за истином, и није новинарство.    

Новац за ову „новинарску“ организацију  према списку донатора са сајта самог КРИК-а доминантно даје неколицина светски познатих фондова основаних за планетарно ширење неолибералне идеје: НЕД (Национална задужбина за демократију са седиштем у Америци), ОСФ (светска Мрежа за отворено друштво са седиштем у Њујорку у чијем саставу је и Сорошева Фондација за отворено друштво), РБФ (Фонд браће Рокфелер), ЦРД (Бранитељи људских права), ХБС (Фондација Хајнриха Бела)

 

Брњица

Овде је због наслова потребно објашњење шта је брњица. То је израз сремског села и, према књизи инжењера Ђорђа Ћирковића из Шимановаца, означава металну алку провучену кроз свињину њушку (код свиње спој носа и горње усне), а да би је спречило да рије (башту, обор…), јер то не одговара њеном власнику.

Дакле, брњица је средство које одлуком газде спречава свињу да ради оно што јој је најиманентније. Да рије. Тако се свиња више и не понаша као свиња, а није ни магарац зато што не може да вуче. Она се само шета без идентитета (ова рима је нехотична).

Свиња је тако још само газдина шницла.

Она је постсвиња.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *