Каталонска рехабилитација Слободана Милошевића

Укидање косовске аутономије често је апострофирано као „незапамћени злочин“ српске политике под вођством Слободана Милошевића. Поучени актуелним примером Шпаније коју подржавају све чланице ЕУ, видимо да је (привремено) укидање аутономије или смањење овлашћења неке покрајине тек једна од легитимних мера државног апарата који се бори за очување интегритета и суверенитета земље

Активирањем члана 155 шпанског устава ишчезла је, истог тренутка када је и обзнањена, независност Каталоније коју је прогласио локални парламент. Шпанска влада је на проглашење независности Каталоније одговорила распуштањем каталонског парламента и расписивањем избора у том региону. Званичници каталонске владе смењени су, а полиција и јавни службеници, послати у Барселону из Мадрида, преузели су функције покрајинске владе.
Да фарса око самопроглашене каталонске републике буде још очигледнија, партије које су колико прошле седмице подржавале независност Каталоније, сада су брже-боље потврдиле да ће учествовати у изборима за покрајински парламент 21. децембра. Не само странке левице него и странка свргнутог каталонског лидера Карлеса Пуџдемона, Каталонска европска демократска странка (ПДеЦАТ) најавиле су да ће се утркивати за гласове бирача на регионалним изборима које је расписала шпанска влада.

[restrict]

КАПИТУЛАЦИЈА СЕПАРАТИСТА У готово истом даху прогласити независност Каталоније, а онда пристати на учешће у изборима које је расписала „унионистичка“ власт (према Пуџдемону, „стране државе“ – Шпаније), јесте један од парадокса неуспешног пројекта каталонских сецесиониста. Тако је у пракси још једном доказан постулат који важи за све сецесије у свету од 1945. године наовамо – да je „самопроглашавање независности“, уколико није пропраћено признањима других држава и, пре свега, ако није договорено и признато од стране матице – незаконито. И отуда је, по правилу, неуспешно. У седиште (сада) смењене каталонске владе после проглашења независности није стигло зелено светло из Мадрида, нити иједно признање неке друге државе. Резултат овог епохалног неуспеха, који је могао да се наслути још уочи незаконитог референдума о отцепљењу од Шпаније, јесу и контрадикторне, чак хаотичне реакције каталонских званичника. Смењени Карлес Пуџдемон побегао је у Брисел, што је испрва покушао да прикрије фотографијом постављеном на инстаграму на којој се види двориште зграде регионалне каталонске владе у Барселони. Уз фотографију је написао „добро јутро“ на каталонском, уз смајли (осмех). Иза тог паравана лансираног на друштвеним мрежама је, према добро обавештеним изворима, водио напете разговоре са адвокатима око добијања белгијског политичког азила за све „побуњенике, устале против шпанске власти“.
Тим поводом су се и у Словенији чули позиви домаћој влади да пружи уточиште каталонским „борцима за слободу“, тим пре што су премијер и председник словеначког парламента још уочи референдума у Каталонији били веома гласни у осудама службеног Мадрида и снажно наклоњени каталонском отцепљењу. Званична Љубљана се, међутим, потом завила у мук, а либерална јавност се сложила да Словенија понуди азил Пуџдемону и његовим следбеницима уколико почне прогон каталонских сецесиониста. Ипак, стварање националних „каталонских мученика“ не користи влади у Мадриду, и зато су репресивне мере сведене на најнужније, уз показну вежбу из демократије – расписивање нових избора, све како би се период директне управе свео на најмању могућу меру.

РАХОЈ И КОСОВО Иако према слову међународног права једнострано отцепљење „ван колонијалног контекста“ и без сагласности матице по правилу није могуће, део међународних правника, међу којима има и утицајних, подржава мишљење да је једнострано отцепљење могуће и без сагласности „централне власти“ уколико нека територија (регија) постане „несамоуправна“, дакле, ако се њоме влада као колонијом. Зато је службени Мадрид суспензију аутономије Каталоније најавио као „привремену меру“. Ту се намећу паралеле са Косовом, јер је сада (ако је ико до сада сумњао) кристално јасно да је већина чланица ЕУ у случају отцепљења Косова подржала дупле аршине и заговарала кршење међународног права. Многе друге државе то схватају тек сада, попут Суринама који је повукао своје признање Косова.
Најновија дешавања у Шпанији поводом Каталоније бацају другачије светло и на распад Југославије. Укидање косовске аутономије често је апострофирано као „незапамћен злочин“ српске политике под вођством Слободана Милошевића, чин који је наводно послужио као окидач за отцепљење Словеније и потоњи распад Југославије. Тај злочин се Милошевићу стављао на терет чак и у Хашком трибуналу, где је тужилац Џефри Најс данима испитивао Милошевића и оптуживао га због разних тобожњих злоупотреба приликом „одузимања косовске аутономије“. Са ове историјске дистанце, поучени актуелним примером Шпаније коју подржавају све чланице ЕУ, видимо да је (привремено) укидање аутономије или смањење овлашћења неке покрајине тек једна од легитимних мера државног апарата који се бори за очување интегритета и суверенитета земље. И ништа више. Оно што је у случају Србије деценијама проглашавано за „иницијално зло“, у примеру Шпаније је сада прихваћено као потпуно легитимно деловање Рахојеве владе.
Да подсетимо – крајем марта 1989. године Скупштина Србије усвојила је амандмане на Устав Србије, захваљујући којима је Србија добила веће ингеренције у покрајини после учесталих кршења људских права неалбанског становништва на Косову. „Укидање косовске аутономије 1989. године био је моменат када се Југославија распала, оно после је само техника“, објаснио је у разговору за Радио „Слободна Европа“ приштински аналитичар Шкељзен Малићи. У Словенији је укидање косовске аутономије протумачено као напад на властити суверенитет, уследио је познати скуп у Цанкарјевом дому у Љубљани и политички разлаз словеначких и српских комуниста. „Кад српски националисти почну да кукају над словеначким, хрватским и босанским сепаратистима који су наводно разбили Југославију, треба их подсетити на то да су управо Милошевић и његова камарила разорили СФРЈ“, пледира један од аутора на сајту РСЕ поводом „укидања косовске аутономије“. Сличних изјава смо се последњих година наслушали преко главе…

ПРЕИСПИТИВАЊЕ ИСТОРИЈЕ Ако су „Милошевић и његова камарила разорили СФРЈ“, значи ли то – аналогијом – да је Рахој уз подршку и оркестрирање ЕУ разорио Шпанију, укидањем каталонске аутономије? Очигледно не. Зато случај Каталоније намеће преиспитивање и историјске улоге Слободана Милошевића у растакању СФРЈ. На Косову су идеје сепаратизма добиле крила још пре смањења надлежности АП Косова 1989. године; илегални референдум о независности одржан је две године касније, од 26. до 30. септембра 1991. Распуштена скупштина Косова прогласила је Косово државом 22. септембра 1991, али та независност није била призната, чак ни од других република СФРЈ. Па и према извештају Бадинтерове комисије, која је била нарочито наклоњена сецесионистичким аспирацијама северних СФРЈ република – Косово није имало право на отцепљење од Србије, иако је наводно 99,98 одсто бирача 1991. године гласало „за“, уз излазност од наводних 87,01 одсто иако су Срби са Косова бојкотовали тај референдум. Потом је независност „група аутора“ косовске декларације (УДИ) поново прогласила фебруара 2008. године, на шта је ту декларацију Скупштина Србије – исто као и парламент Шпаније каталонску сада, девет година касније – прогласила ништавном и неважећом.

ПОНИШТЕНО, НЕЗАКОНИТО Редослед догађаја у Каталонији и на Косову је нешто другачији, али је суштина иста: у Каталонији је прво организован незаконити референдум о отцепљењу па проглашена независност, док је на Косову прво смањена аутономија 1989. године, да би 1991. уследио незаконити референдум на основу кога је 17 година касније „група аутора“ у ентитету који се налазио под међународном управом – поново прогласила независност; део света је независност признао – до јуче 107, а сада 106 земаља. Кључно је да је та независност поништена од стране Скупштине Србије, исто као што је шпански парламент у суботу поништио каталонску. И једна и друга покрајина су део целовите земље и налазе се у Европи; укратко, нису у питању колоније које према оснивачкој Повељи УН једине имају неспорно право на самоопредељење, односно отцепљење.
За разлику од Каталоније, косовска реприза проглашења независности десила се у тренутку када је за одржавање поретка на Косову била задужена међународна заједница, што је омело Србију да преузме надлежност привремених покрајинских институција, као што је почетком ове седмице учинила Шпанија у Каталонији. С друге стране, велики минус у косовском случају представља чињеница да су државу Косово хтели Албанци, дакле мањина унутар Србије која већ има своју државу у суседству (Албанију), док Каталонци немају другу, своју државу. Мањина, чији матични народ већ има своју државу, по међународном праву нема право на отцепљење и стварање још једне, нове или „резервне“ државе. Све то нам открива да су оптужбе о „укидању аутономије Косова“, у прошлости искоришћене и током суђења у Хашком трибуналу у процесу против Слободана Милошевића, биле чист конструкт и плод смутне политике, а не права.
После најновијих догађаја у Каталонији записници о испитивању Слободана Милошевића у Хагу изгледају бизарно. Лондонски IWRP рецимо пише да је „током унакрсног испитивања“ тужилац хашког трибунала Најс питао једног сведока о иницијативи за оцену уставности (српских) амандмана која је била поднета Уставном суду Косова, да би већ приликом следећег испитивања приметио да је Уставни суд (Косова) поништио гласање, „али су српске власти распустиле суд пре него што је одлука ступила на снагу“. Можемо ли да замислимо следећу ситуацију: председник шпанске владе Маријано Рахој, оптужен што је укинуо каталонску аутономију, брани се на суду у Хагу јер је „његов парламент починио злочин“ распуштањем покрајинског парламента Каталоније? Јасно је да Рахој никада неће одговарати у Хагу нити пред неким другим судом због укидања каталонске аутономије, за разлику од Србије која је свог председника испоручила Хашком трибуналу на милост и немилост Најса и осталих иследника, постављених према ћеифу западних сила…

Пресудне разлике: Каталонија и Косово као Квебек, а БиХ као СФРЈ

Честе тврдње у западним медијима да је у случају одбацивања једностраног отцепљења Каталоније било погажено међународно право на самоопредељење, те да разни народи, од каталонског па до „косовског“, имају апсолутно право на отцепљење које је изнад устава конкретне државе – разголићује као лажне један други пример покушаја отцепљења, а то је пример Канаде. И тамо је канадски суд одлучио попут шпанског уставног суда у случају Каталоније. Врховни суд Канаде је у пресуди о праву на једнострано отцепљење Квебека записао да право на отцепљење у складу са принципом самоопредељења може да се појави само онда када се народом влада као делом колонијалне империје или „можда у случају, када је народу одузето суштинско право на самоопредељење унутар државе, чији је део“. Као што у свом делу „Настанак држава у међународном праву“ пише експерт за међународно право Џејмс Крафорд, канадски суд је установио да „Квебек нема ни уставно ни међународно право на једнострано отцепљење“, али има „уставно право“ да у случају позитивног и „јасног исхода“ референдума о независности „преговара о независности“, мада управо потврда тог права у великој мери „смањује вероватноћу отцепљења“.
Другим речима, сви делови народа, све мањине које живе на некој територији у демократским условима, имају право и на одређену локалну аутономију – али управо зато немају право на једнострано отцепљење. Каталонија је несумњиво уживала сва набројана права, па је према томе њен пут ка једностраном самоопредељењу битно сужен, безмало немогућ. Тако је Каталонија, баш зато што има аутономију и што је могла да спроведе референдум, фактички „пуцала себи у колено“, јер референдум доказује да је њено „интерно самоопредељење“ живо и здраво, а то по међународном праву значи да нема право на једнострано отцепљење. Ни Косово, које је имало велику аутономију унутар Србије и широку самоуправу под плаштом УНМИК-а, једнако као Каталонија, отуда нема право на једнострано отцепљење. То правило – а то је веома важно – не важи, међутим, за примере распада држава, па би рецимо Република Српска једног дана могла да се осамостали на потпуно легалан начин уколико би БиХ, као некада СФРЈ, задесио (Бадинтеровим речима) „неповратан процес распада“. А то значи да спољна политика Србије, када некритички повезује примере БиХ, Косова, Каталоније и друге, сличне, сама сече грану на којој седи, јер стављањем у исту раван примере незаконитих једностраних сецесија (Косово, Каталонија, Квебек) са примерима могућих договорених или недоговорених распада земаља (СФРЈ, ЧССР, СССР), меша бабе и жабе, непотребно ограничавајући право на самоопредељење које у будућности, уколико се околности поклопе (распад земље или систематско и директно угњетавање од стране централних власти у Сарајеву) по међународном праву има и српски народ у вишенационалној БиХ.

[/restrict] займ на карту без отказов круглосуточно займ без паспорта на кивизайм вконтактебыстрый займ новосибирск

3 коментара

  1. Поучан чланак

  2. Историја ће добро о њему писати.

  3. Ne znam ko je ovaj mudri novinar, ali španska Vlada po Ustavu ima ta prava, a srpska Vlada nije imala nikakva prava na Kosovu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *