Почетна / Колумне / Кад нестане реч

Кад нестане реч

Није све у твитеру и твиту. Пре твита су постојале пословице, изреке, стихови, родољубље, вера, речи

Упамтите, Срби! Нисте криви! НАТО је злочинац. Ми Срби смо жртве. Ко вам другачије каже – лаже! Имајте стално ово на уму. Да се не заборави. Чувајте се, Срби. Онај који је намерно сипао отровне бомбе да уништи живот, и наду на живот сваком у Србији – никад нам не може бити пријатељ. Бежимо од НАТО болесника као што ђаво бежи од крста. Ако уопште постоји разлика између НАТО злочинаца и Сатане. Како се понашају према човечанству, тешко ову разлику уочити.

БЕСМИСЛЕН ТЕРМИН, СМИШЉЕНА НАМЕРА У почетку беше реч. Из ње је све и настало. Господ створио. Кад неко жели да се уништи Његово дело, прво нестане реч. Нема је. Изгуби се. Нико је не помиње. Мало ко примети. Нестала једна реч, појавила се друга. Лингвисти би рекли синоним. Исто је или слично значење само се другачије изговара. Лаковерни у то поверују.

Последње деценије 20. века у моди је био термин „етнички Срби“. Преведно на српски, а и на друге језике, значило би „народни Срби“. Грчка реч етнос преводи се на свим језицима као народ. По њој су назване и научне дисциплине етнографија и етнологија које се баве изучавањем обичаја и других особина једног народа. Бесмислен термин је уведен са смишљеном намером да се од „етничких“ Срба, направе „хрватски“, и „босански“ Срби, а затим сви Срби и све српско прогласи за нешто ружно и злочиначко. Промени име додавањем именици придева а онда окаљај име. Никакви докази више нису потребни, јер сви „знају“ да су Срби убице, касапи, злочинци и шта је све писало по новинама оних који би данас да нам буду пријатељи. На њихову жалост записано је сачувано, мада би они волели да је све заборављено. Појам „етнички Срби“ је отишао у прошлост, али су последице злочина остале.

 

КОРИДОРИ НА СВЕ СТРАНЕ Данас је у моди појам „Западни Балкан“. Намере наших непријатеља, који нам се представљају као пријатељи, исте су. Уништавај и распарчавај оно што је од државе Србије и Срба остало, а за почетак, као и обично, бриши именицу Србија и придев српски. Могу се поменути, али само у негативном контексту.

Неколико пута сам помињао академика Јована Цвијића, научника светског гласа и његову дефиницију Балканског полуострва коју нико до дана данашњег није оспорио.

„Пошто је Балканско полуострво са истока, југа и запада ограничено морем, остаје нам само да га ограничимо са севера. Сава и Дунав добра су граница у географском погледу. Али од састава Купе са Савом па на запад теже је одредити северну границу. Уопште се узима да она најпре иде Купом, па се даље наставља у правој линији преко Динарских венаца до Ријеке на Јадранском мору. Ова граница је умногоме вештачка и она је једно време углавном била политичка граница између Турске и Аустрије. Природније би било да северна граница Полуострва продужи узводно од ушћа Купе долином Саве и Љубљанским басеном до везе Динарских планина са Алпима. На западу је његова граница јасно обележена реком Сочом.“

Зато је тешко схватити да данас неко разуман може Србију трпати на „Западни Балкан“. Нису ваљда некакви белосветски хојти-мојти већ зналци од Јована Цвијића.

Нису само географски појмови у питању. Промене речи се раде у многим областима. Сад је у моди уместо речи пут, ауто-пут или друм, реч коридор. Коридори на све стране. У речнику пише да је коридор „ходник који спаја делове куће“. Овог објашњења мало ко се сећа. Друго значење је „ваздушни коридор“, а треће: „уски простор земље који пролази кроз туђе државно подручје и веже државу са морем или другом државом“.

Кад се погледа у правне књиге, видеће се да су коридори заштићени одредбама међународног права. О употреби речи мора се данас водити рачуна, јер кад се заврши „коридор“ до Тиране у Албанији, немој да се зачудимо кад се појаве међународни НАТО саобраћајци који ће регулисати пут кроз државу Србију. Зато и толика дрека америчких стипендиста и званичника због српско-руског хуманитарног центра у Нишу. Нашао се на „коридору“.

Важно је увек ствари називати правим именом. Права имена су стара и нису дата без разлога. На нама је да речи чувамо, јер речи чувају нас. Бар толико можемо учинити. Није све у твитеру и твиту. Пре твита су биле пословице, изреке, стихови, родољубље, вера, речи. Није се ваљда вратило време и после твита твит.

Молимо се за српске јунаке др Радована Караџића, генерала Ратка Младића, капетана Драгана. Помозимо Србе на Косову и Метохији.    

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *