ГРУПА ЗА МЕДИЈСКИ МРАК

ИНФОРМИСАЊЕ И ПОЛИТИКА У СРБИЈИ

Да ли неформалној Групи за слободу медија и против медијског мрака сметају неслобода и мрак као такви, или им пак сметају само неке неслободе и одређена врста мрака? Да ли им сметају сви таблоиди, или само неки?

Већини је добро познат онај покајнички поетски ламент „Прво су дошли“, приписан немачком пастору Мартину Нимелеру, а који говори о ћутању и нереаговању немачких интелектуалаца након доласка нациста на власт и почетка чистке свих непожељних елемената у друштву. Нимелерово игнорисање прогона свих група резултирало је тиме да када је и он дошао на ред за концентрациони логор, више није било никога ко би могао да га заштити, или макар покуша то да уради.

Нимелерово искуство умногоме нас подсећа на понашање „неформалне Групе за слободу медија и против медијског мрака“ која се дигла на ноге сада, када сматрају да се мач „цензуре“ и „притисака на (независне) медије“ окренуо против њих. Нећемо се бавити тиме што њихова идеологија политичке коректности по нашем мишљењу представља најгори могући облик цензуре, најперфиднији вид приморавања особе да сама цензурише своје мишљење и не изражава га из усађеног страха да би нека од „заштићених врста“ у друштву могла бити увређена. Политичку коректност сматрамо најперфиднијом јер обична цензура претпоставља да вам нека друга особа ускраћује право на мишљење, док овде то чините сами што вас доводи на линију аутодеструкције. Та политичка коректност у односу на цензуру у либералној логици заузима исто место као и идеја „позитивне дискриминације“ у односу на дискриминацију. Све је исто, само је име прихватљивије.

[restrict]

СЕЛЕКТИВНА ОДБРАНА Срж ове групе чине Независно удружење новинара Србије, Независно удружење новинара Војводине, Асоцијација медија, Грађанске иницијативе и Фондација Славко Ћурувија. Одмах примећујемо да се у овој групи не налази Удружење новинара Србије, што је једна од главних боркиња за политички коректно слободно новинарство, уредница угледног „Времена“ и чланица Извршног одбора НУНС-а Јована Глигоријевић прокоментарисала: „Другари из УНС-а, свака вам част како не пропуштате прилику да колегама забијете нож у леђа!“ Две ствари је важно напоменути у вези са овим „забијањем ножа у леђа“. Прво, зар се забијањем ножа у леђа колегама не би могао назвати и пројекат НУНС-а „Речи и недела“, на којем је, претпостављамо, здушно учествовала и Глигоријевићева, а који је био круна сарадње овог независног удружења са још независнијим Тужилаштвом за ратне злочине и који је служио за блаћење и покушај кривичног гоњења новинара другачијег погледа на ратове у бившој Југославији од оног „независног“, да не кажемо аутошовинистичког. На страну што се овај пројекат неславно завршио и уместо да послужи за кривично гоњење „ратних хушкача“, пред судом се нашао као доказ у процесима које су многи од инкриминисаних новинара успешно водили против аутора овог посве занимљивог штива под уредничком палицом бившег портпарола Тужилаштва Бруна Векарића због низа лажи и неистина које су у њему наведене. Друго, УНС се овој групи није придружио због тога што је она инсистирала на свом врло уском и крајње селективном приступу питању које новинаре треба заштитити, а које не (када већ више не могу да их прогоне помоћу Бруна Векарића и Тужилаштва за ратне злочине). УНС је у свом саопштењу истакао да „остаје чврсто при ставу да се медији и новинари не смеју раздвајати на ’наше’ и ’њихове’“ и против подела на „подобне и неподобне новинаре“. „Због тога што није прихваћен наш предлог да се осуде сви напади на новинаре и сваки притисак на локалне медије, УНС није имао друге могућности сем да не потпише саопштење групе организација“, навео је УНС. Ко је овде којим колегама забијао нож у леђа?

Даље, ова група, у којој запажену улогу има и бивши председник НУНС-а и оснивач и уредник „Врањских“ Вукашин Обрадовић, истиче да треба спречити гашење медија (попут „Врањских“) и учинити да новинари не остају без посла. С друге стране, исти ти на састанку са премијерком Аном Брнабић (присуствовао му је и Вукашин Обрадовић) инсистирају на томе да се спроведе „хитно брисање ЈП ’Танјуг’ из Регистра привредних друштава, ’Танјугових’ сервиса из Регистра медија и престанак рада агенције, на основу Одлуке Владе Србије од 3. новембра 2015. године“. То кажу они у чијим је редовима Јована Глигоријевић која упозорава: „Већ сутра неко други може да се нађе у позицији очајника коме није остало ништа друго осим да се затвори у просторије редакције која му је живот и почне штрајк глађу.“ Они који се боре против затварања медија и отпуштања новинара захтевају затварање „Танјуга“ и, самим тим, отпуштање оно мало људи што је остало да ради у некада националној новинској агенцији. Селективност? Да се разумемо, постоје многобројни проблеми у вези са овом агенцијом од којих се неки вуку и више од 20 година, али они нису разлог да се она угаси. Верујемо да не постоје ни разлози да се она издвоји из наручја државе, што је учињено под притиском оних који се залажу за „стандарде ЕУ“ и тако даље. Наша власт је пристала да се одрекне „Танјуга“ зарад европских вредности и пута у ЕУ, иако и многе земље Европске уније имају своје државне агенције. Од оних у суседству каква је Хрватска са својом „Хином“, преко, на пример, Аустрије, чија је АПА делом власништво државног сервиса ОРФ, до једне од најчувенијих светских агенција „Франс преса“, чијем су се мењању статуса 2008. године супротставили сви значајнији синдикати оцењујући то као покушај приватизације. Приватни, односно „независни“ медији одавно су били против државног учешћа у медијским компанијама тражећи да сви „играчи“ буду препуштени тржишној утакмици. Када се „тржиште“, међутим, брутално обрачуна са њима, као што је то био случај са рецимо Обрадовићевим „Врањским“, онда криве државу што не помаже довољно и оптужују је да фаворизује медије попут „Информера“, који упркос свом упитном квалитету убедљиво побеђује управо у тој тржишној утакмици. Док један, како они сматрају „интелектуални и професионални“ „Данас“ има тираж раван статистичкој грешци, „Информер“ продаје стотину хиљада примерака. Па је л’ држава треба да интервенише и тера људе да купују „Данас“ и брани им куповину „Информера“? Ти љубитељи тржишне економије онда замерају министру информисања Владану Вукосављевић што заузима „неолиберално суров став“ када им каже да „медији морају самостално да постоје на тржишту у свирепим условима и да се боре за спонзоре и финансијере, а пре свега за свој квалитет како би имали тираж“.

 

ПОЛИТИЧКИ УТИЦАЈ Већ поменута Јована Глигоријевић у тексту у „Времену“ поводом гашења „Врањских“ наводи да је Вукосављевић прећутао „чињеницу да на оглашиваче не утичу ни квалитет ни тираж, него да је огромна већина у страху од политичких моћника који диктирају услове на тржишту. Тржиште је све, само не слободно“, а замерено је и да државни новац иде само пробраним медијма. Истина је да код нас, као и у многим другим земљама, мора много да се поради на праведнијој, јаснијој, одговорнијој и равноправнијој прерасподели буџетског новца. Истина је и да је рад многих комисија које се баве овим питањима „магловит“. Али погледајмо мало како изгледа та државна неправедност дељење медија на подобне и неподобне (што колеге из НУНС-а и НДНВ-а никако не чине). За то ћемо се послужити извештајем угледне организације „Транспарентност Србија“ под насловом „Политички утицај на јавна предузећа и медије“. Да ли је, према њиховим речима, новац из јавних предузећа ишао само у пробране, власти блиске руке? Узмимо за пример ЕПС. Према овом извештају, за три месеца у 2016. ово јавно предузеће је, поред осталих, предузећу „Дан граф“ у чијем је власништву дневни лист „Данас“ за оглашавање уплатило 2,5 милиона динара без ПДВ-а, за рад интернет портала „Еурактив“ новинске агенције „Бета“ исплаћено је 675.000 динара, за ТВ „Фонетвеб“ 607.500 динар, а за „Танјуг“ 538.000 динара. „Службени гласник“ је, према истом извору, 2015. потписао уговоре са листом „Данас“ (вредан 840.000 са ПДВ-ом), „Блицом“ (вредан 1,2 милиона динара са ПДВ-ом). Разлика у висини уговора зависила је од висине тиража новина. И 2016. је ово предузеће потписало уговор са листом „Данас“ (360.000 динара) и „Блицом“ (1,2 милиона). Да ли су ово медији блиски власти? „Поште Србије“ су у 2015, 2016. и 2017. години уговоре за рекламирање у електронским и штампаним медијима углавном потписивале уговоре са компанијом „Медиа поинт“ у оквиру групе „Дајрект медија“ која је званично до 2014. припадала Драгану Ђиласу, некадашњем градоначелнику Београда и председнику Демократске странке. То укључује и уговоре за рекламирање у „Информеру“ у вредности од 2.430.000 динара и у новинама „Данас“ у вредности 2.416.000 динара. Из овог извештаја се може закључити да јавна предузећа којима се бавила „Транспарентност Србија“ нису правила никакву дискриминацију у односу на медије који се сматрају опозиционим, односно блиским властима.

 

ТАБЛОИДИЗАЦИЈА Уважене колеге из „Групе против медијског мрака“ посебно оштро говоре и о „таблоидизацији“ медија у Србији. Шта год ми мислили о овом феномену, неистинита је тврдња да је за то одговорна садашња власт. Не само због тога што је таблоида било и у време ранијих режима него и због тога што таблоиди заузимају важно место на медијској сцени и других земаља. Више од било какве власти, за таблоидизацију је крива тржишна економија чији је једини закон продаја, односно профит. Таблоиди се најбоље продају и због тога их пословни људи отварају. Једини лек против овога била би државна интервенција и регулација, али ви, поборници слободе и тржишне утакмице, то не желите. Друга је ствар што овој групи слободоумних и независних новинара не сметају сви таблоиди. Антонели Рихи не сметају чак ни „Блиц“ и НИН одакле је отпуштена, како је то сама рекла, из политичких разлога, па организација којој припада подржава њихово додељивање награде за, нећете веровати, „професионални интегритет“. Њима није сметао ни прогон старе редакције НИН-а, у првом реду некадашњег главног и одговорног уредника Слободана Рељића, и претварање овога некада озбиљног и угледног политичког недељника у неку врсту таблоидног магазина. Једини је проблем што, када је госпођа Риха дошла на ред и добила отказ, у НИН-у стварно више никог није било да је брани.

Овој групи смета проблематичан, непрофесионалан, неетичан начин на који пишу бројни таблоиди, али им не смета када на тај начин пише један од њихових најистакнутијих представника, доктор Динко Грухоњић, професор на Филозофском факултету у Новом Саду. Погледајмо само његов последњи текст објављен на порталу „Аутономија“, гласилу НДНВ. Под насловом „О поповима и споловилима“ налазе се реченице попут: „невладина организација позната под именом Српска православна црква већ се 30 година интензивно истиче распиривањем међунационалне мржње, промоцијом некрофилије, подршком ратовима и ратним злочинцима, хајком против свих могућих мањинских и маргинализованих група“, „брадати врач у виду злог црногорско-приморског митрополита Амфилохија“, „коју је потом на климави зуб узео пословично злобни црквени пи-ар Иринеј Буловић, у Новом Саду и околини – где столује – познат, кажу, и под надимком Саруман“, „није, притом, јасно како је могуће разговарати о теми рађања са мушкарцима који су се заветовали да им споловила неће служити за размножавање, већ само за нужду, мада су многи из њиховог јата подлегли природним законима, а и оним мање природним“, „религија јесте опијум за народ! И то свакако треш опијум, који изазива тешке ’халуџе’, од којих глава уме да боли десетлећима, столећима па и миленијумима“. Није ли ово обичан „таблоидни“ простаклук? Колико год др Грухоњић мрзео цркву, да ли једном професору доликује да овако пише? Посебно с обзиром на то да је та иста особа на панелу „Медијски и политички популизам – изазови за новинарство, изазови за друштво“ 8. новембра говорила да се „таблоидни манипуланти заправо све време лажно представљају, јер они нису новинари“, да постоје „новинари и антиновинари“ и „медији и антимедији“. Имајући у виду његов горецитирани текст и претпоставку да овде није говорио о себи (иако се боље него ико други уклапа у дефиницију коју је сам дао), можемо закључити да Грухоњић и његове колеге, новинари, Недим Сејдиновић, Јована Глигоријевић, Вукашин Обрадовић и ини не деле медије и новине по квалитету и садржају, него по политичкој подобности. Јасно је и зашто њима смета овај такозвани медијски мрак. Смета им јер када погледају у тамноплаво ноћно небо тог мрака, не виде 12 жутих звездица. Иначе би све било у реду.           

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *