ГОГЕН – АЛХЕМИЈА СЛИКАРСТВА

Изложба у париском Гран Палеу осмишљена је тако да, кроз сучељавање различитих видова Гогеновог уметничког израза, наведе посетиоце на размишљање о суштини креације и о њеној сличности са алхемијским процедурама

Ја сам велики уметник и то поуздано знам – написао је Гоген својој неповерљивој жени. И управо зато сам издржао онолика злопаћења. (…) Ја одавно знам шта радим и зашто то радим. Исходиште моје уметности је у мом мозгу и нигде другде и моја снага долази отуда што се не дам омести ни од кога и што радим оно што се мени хоће.“

Гоген јесте велики уметник – беспоговорно и дефинитивно. То је јасно чак и при погледу на репродукције у књигама или на екранима, које омогућавају да се поједини аспекти сликарства сагледају са много више прецизности него у полутами музејских сала. Али у полутами музејских сала дешава се нешто друго, много узбудљивије. Слика стоји пред нама као што је стајала пред уметником, њене пропорције и ритмови су у непосредном односу са нашим размерама и дисањем, њен емоционални набој се меша са нашим осећањима, њеном енергијом напајају се и наши сопствени, скромни извори.

Изложба остаје изложба. За све оне који то себи могу да приуште, као и за оне који ће успети да се одлепе од дигиталних екрана и одстоје сат-два у реду за улазнице, париски Гран Пале (Grand Palais, 11. 10. 2017 – 22. 2. 2018) приредио је поставку Гогенових дела под називом „Гоген алхемичар“. Око 230 експоната, међу којима 54 платна, стигло је из целог света – са 63 различита места! Уз слике се, изузетно, може видети и манускрипт књиге „Ноа-Ноа“, као и велики број скулптура и уметнички обликованих предмета, графика, цртежа, фотографија… Циљ изложбе је да, кроз сучељавање различитих видова Гогеновог уметничког израза, уведе посетиоца у тајну креативног процеса, то јест у тајну преображаја баналне, безвредне материје (мало иситњеног пигмента помешаног са уљем, на пример) у нешто драгоцено и продуховљено. Отуда и алузија на алхемију у називу изложбе. Обиман документарни материјал сугерише, са своје стране, да се у креацију вероватно уплићу и личност ствараоца и околности у којима једно дело настаје, укратко, све оно што смо научили да зовемо уметникова биографија.

[restrict]

 

Gauguin Paul (1848-1903). Paris, musÈe d’Orsay. RF2616.

ЗОВ ПРЕДАКА, ЗОВ ДАЉИНА У мноштву података од којих би могла бити саткана прича о нечијем животу, савестан биограф држао би се хронологије и објективних сведочанстава. Питање које се овде поставља јесте: да ли су објективне околности оно што нас одређује или је истина о једној људској судбини сачињена пре свега од личних избора, од искривљених сећања, од остварених или неостварених жеља, од фантазама и снова. Гоген је у својим многобројним записима дао смернице за будуће биографије. Добар број чињеница је прећутао, неке друге је непрестано истицао у први план. С разлогом можемо претпоставити да су управо ове друге – одабране субјективно или чак тенденциозно, трасирале његов јединствен животни пут.

Пол Гоген, рођен 1848. године у Паризу, од оца Француза и мајке у чијим је венама струјало нешто мало крви шпанских конквистадора, градио је свој идентитет управо на том делу породичне митологије, везаном за перуанско тло, за царство Инка, за претке са славним именом Тристан и Москозо, у чију се генетску баштину, током три столећа, неизоставно уградио и покоји индијански ген. Без тог, добрим делом умишљеног, али свакако моћног зова предака, Гоген никад не би постао уметник коме је пошло за руком да се кроз скорелу трулеж цивилизације пробије до првобитних, непатворених форми живљења и да се, тврд и неумољив, избори за свој сопствени пут.

Први искорак у непознато (и у егзотично), догодио се кад је Гоген имао једва годину дана. Средином XIX века, Француску – а посебно Париз – потресла је једна од оних револуција изазваних револтом потлачених, а угушених силом и лажним обећањима. Оставши без посла, Гогенов отац је одлучио да избављење потражи у далеком Перуу, у окриљу угледне и моћне фамилије своје жене. Сироти отац, кога Гоген практично никад није помињао, умро је од мождане капи пред сам крај пута и сахрањен је наврат-нанос, негде у Магелановом мореузу.

Долазак у престоницу Перуа личио је на повратак у изгубљени рај. Млада и лепа Гогенова мајка дочекана је од своје богате родбине и од колонијалне аристократије као инкарнација европског сјаја и културе. Гоген, иако је био мали, никад неће заборавити „земљу у којој киша никад не пада“, звездане ноћи испуњене крицима тропских птица, породичну палату са вртовима, слуге и слушкиње на чијим лицима је била исписана историја људских раса, раскошне феште, чудесно растиње… и боје, много боја, свуда около. То изобиље, то шаролико и лагодно бивствовање, потрајали су неких шест-седам година а онда, изненада, смрт Гогеновог деде по оцу и обавезе у вези с наследством одвукли су породицу натраг у Француску. У Орлеан. Седмогодишњи Пол је лако заменио шпански језик француским, завршио без проблема обавезно школовање и, са седамнаест година, изнова се отиснуо ка тропских морима, вођен убеђењем да тамо негде, далеко од сивих и тесних улица Орлеана, постоје нека места под сунцем саздана тачно по његовој мери.

На прљавим палубама трговачких лађа и у друштву огрубелих морнара провео је неколико година. Идилични предели указивали су се повремено и ишчезавали, попут фатаморгана. Кад се, 1871, вратио у Париз, сазнао је да му је мајка умрла и да му је у аманет оставила једног рафинираног господина, који се одмах, са озбиљношћу и топлином, прихватио поверене му улоге тутора. Густав Ароса, успешан и утицајан у финансијским круговима, након што је мало довео у ред свог распојасаног штићеника, запослио га је „преко везе“ као банкарског службеника. И тада се десило чудо. За кратко време, вагабунд са тропских мора, без прецизних идеја о томе шта би могла бити његова животна вокација – али интелигентан, претворио се у изузетно вештог и успешног берзанског стручњака. Лако га замишљамо како, са цилиндром на глави и у савршено скројеном оделу, одлази фијакером на ручак у неки скуп ресторан. Ускоро ће ова сјајна слика друштвеног успона бити комплетирана и одговарајућом супругом. Мет Гад је у Париз стигла из Данске и запослена је у кући једног министра као професор француског језика. То је озбиљна, вредна девојка, спремна да се посвети породици и да потомству пренесе вредности свог грађанског и протестантског васпитања. Са Гогеном отвара јој се, такође, перспектива монденског живота, којој се од почетка познанства потајно радовала.

СЛИКАР, МИЛОМ ИЛИ СИЛОМ Успех, новац, луксузно намештен стан, породична атмосфера коју ће ускоро испунити чаврљање здраве, румене деце… Пол Гоген има све о чему већина његових савременика може само да машта, а опет, нека тупа меланхолија, нека носталгија – за чим? за ким? – тиња у његовој утроби. На послу је ефикасан, али хладан и циничан. У кући одсутан духом. Не излази, не дружи се ни са ким. Повремено само оде у посету једном колеги из банке, који се у слободном времену бави сликањем. Гогену сликарство није страно, захваљујући разговорима са својим заштитником Аросом. По угледу на њега чак поседује и вредну колекцију слика: Манеа, Сезана, Реноара, Домијеа… Понекад и сам узима оловку у руке и покушава да линијом дочара обрисе неког лика или предмета. У тим тренуцима њиме овладава чудно осећање спокоја, као да се том линијом коју исцртава приближава нечему што би у његов живот могло унети смисао, у чему би и душа могла да учествује.

Емил Шуфнекер, колега сликар на чију безрезервну подршку ће Гоген моћи да рачуна до краја живота, охрабрује га у жељи да се окуша и у сликарству. Заједно иду на часове у уметничку академију Колароси, посећују музеје и копирају дела мајстора, одлазе недељом у предграђа Париза и сликају по мотивима из природе. Међу ондашњом уметничком авангардом важи неписано правило да је једини исправан и допустив начин сликања – импресионистички. И Гоген ће сликати импресионистички, иако га срце вуче ка неким класичнијим, компактнијим композицијама и формама. Године 1876. један његов пејзаж изложен је на Салону, јединој ликовној манифестацији која је, у оно време, имала неки значај. Тако је Гоген, званично, постао сликар.

Мало-помало почео је да се интегрише у уметничке кругове и да учествује у дискусијама. Теоретичар импресиониста Камиј Писаро је са њим био посебно пажљив. Први пут у животу Гоген разговара са неким ко је проникао у суштину креације и ко уме да о томе прича на разложан и једноставан начин. За Гогена је то период учења, испробавања, опипавања. Слике му личе час на Короа, час на Сезана, час на Манеа… Управо под утицајем Манеа, чини нам се, настала је слика позната под називом Ентеријер сликара у улици Карсел, из 1881, најранија од свих које су изложене у Гран Палеу. Типична жанровска слика у којој се коментатори изложбе упињу да виде зачетке симболизма. Наводно, перуанска скулптура на ормару, дрвене кломпе и отворена свеска симболично представљају самог аутора. Пређимо преко тога, није то овде битно.

Битно је да, упркос напретку који је остварио у односу на своје сликарске почетке, Гогену из овог периода недостаје оно нешто што аутентичног креатора одваја од сликарског шегрта, који је савладао тајне заната, али који не одмиче даље од савесног примењивања научених лекција. Његовим сликама недостаје оригиналност, лични печат, оно унутрашње морање да се изрази управо на свој и ни на један други начин, онај дубоко интимни споразум са суштином бића и ствари, она чудесна способност да се на светлост дана изнесе једна нова идеја о универзуму. Можемо да кажемо и да му фали алхемија – ако хоћемо да се држимо линије водиље коју сугерише наслов изложбе.

У суштини, Гогену, више од свега, фали самопоуздање. Ускоро ће се испоставити да је запретени огањ већ тињао у њему, да ће бити потребна само једна варница да разгори његову праву природу и пробуди неке прастаре, уснуле демоне. Варница је дошла од стране Жорис-Карла Уисманса, писца и утицајног ликовног критичара, који се више него похвално изразио о једној студији наге жене (Сузана која шије, 1880), изложеној на Салону независних 1881. године. Гогену је наједанпут све јасно. Сликарство се не може сводити на повремено бекство из сивила свакодневице, чак и кад стреми узвишенијим областима људског духа. Сликарство, као и сва велика духовна прегнућа, захтева тотални ангажман, целог човека. Неко ко је спознао да је сликарство његова мисија, није у ситуацији да бира – зато што је он тај који је одабран. И све што се нађе на путу испуњења те мисије, мора да буде жртвовано.

Гоген, међутим, још увек оклева. Маневрише. Берзанске трансакције донеле су му, само у једној години, неколико десетина хиљада франака (у време кад је радничка плата једва достизала сто франака). Економски бум је свима завртео мозгове, па и сликарима који су од њега индиректно профитирали. Али финансијске куле од карата – људи то редовно заборављају – руше се кад постану превисоке. Баш у моменту кад се Гоген решавао да да отказ у банци и посвети се само сликарству, финансијски крах и економска криза која је уследила наметнули су му то решење а да се он ту, изгледа, није много ни питао. Коцка је бачена. Гоген ће сад морати да живи од сликарства и само од сликарства, с обзиром на то да је новац инвестиран у акције и обвезнице – испарио.

Мет, са петим дететом у стомаку, запрепашћена је. У почетку ништа не разуме. У њеном свету склапање брака је као склапање уговора. Она је свој део обавеза испуњавала тачно онако како се од ње очекивало и, одједном, богати и угледни банкар за кога се удала почео је да се претвара у лудака који, кад не јурца којекуда по граду, брља грозничаво по платнима и убеђује је да је нашао свој пут, да ће људи једног дана схватити, све такве неке небулозе… А не може да донесе у кућу ни довољно новца да се деца нахране. После низа перипетија, неспоразума са галеристима, пропалим бизнисима и узалудним покушајима да нађе било какав посао, Гоген остаје и без породице. Мет, повређена и посрамљена, напушта га и враћа се својима у Данску. Коначно слободан и сам са својим генијем у повоју, Гоген одлази у једно сеоце у приобаљу Бретање где се, како је чуо, може живети са два-три франка на дан и где је група сликара формирала неку врсту колоније.

НА ТРАГУ ИСКОНСКОГ    У Понт-Авену – Гоген је то добро предосетио неким примитивним али поузданим чулом – његова уметност као да је продисала и прочистила се. Он сад слика у широким плохама, а палету је свео на неколико основних боја, које међусобно углавном не меша да би сачувао сјај и интензитет. Колеге сликари, сви доста млађи од њега, гледају га са дивљењем и страхопоштовањем. Импресионира их његова снага – како у креацији, тако и у песницама, робусна појава, урокљив поглед, самоувереност која се све више граничи са свирепошћу. Да, неко ко је због вере у уметност жртвовао све, па чак и сопствену децу, неће више ни другима признавати право на слабости и компромисе. Чак ни Ван Гог неће бити поштеђен.

Међу сликарима који гравитирају око Гогена налази се и двадесетогодишњи Емил Бернар. Током више боравака у Бретањи, између 1886. и 1894, Гоген ће се посебно интересовати за рад овог инвентивног уметника, који је, иако много млађи, одиграо важну улогу у једној пресудној етапи његовог стваралаштва. Емил Бернар је творац новог сликарског израза, тзв. синтетизма. Синтетизам се, у суштини, умногоме ослања на традиционалне јапанске ксилографије за које су се, као што је познато, страсно занимали и Мане, и Дега, и Ван Гог… Његова основна начела су нова, дакле, само у контексту XIX века. Она се могу резимирати на следећи начин: насликани предмет треба свести на његову идејну или симболичку суштину, а то се постиже кроз поједностављену ликовну форму, употребу чистих бојених површина и одбацивање класичних законитости композиције и перспективе.

Најважнија Гогенова слика из понтавенског периода, Визија проповеди или Борба Јаковљева са анђелом, из 1888, која је прави-правцати манифест синтетизма и симболизма, инспирисана је – зна се поуздано – Бернаровом сликом Црно жито, из исте године и идентичног формата. Апстрактно гледано, Гогенова слика се састоји од хармонично распоређених и јасно издељених обојених површина. Белом бојом насликане су традиционалне „капе са крилима“ бретонских жена, црне су њихове хаљине, док је црвеном, сасвим арбитрарно, обојено тло на коме се одвија борба између Јакова и небеског изасланика. Важно је истаћи да на слици коегзистирају два простора: реални (група жена) и имагинарни (њихова визија), тј. да се профано и духовно међусобно прожимају. Овом сликом постављене су, значи, основне премисе сликарског израза који ће Гогена учинити славним. Ње, нажалост, нема у Гран Палеу, као што је није било ни на претходним париским изложбама, поводом стогодишњице сликареве смрти 2003. године.

Од значајнијих дела из истог периода на изложби се може видети чувени Портрет уметника са жутим Христом из 1890–1891, који је Гоген насликао непосредно пред своје прво путовање на Тахити. Посетиоцима је он занимљив зато што даје тачну представу о томе како је Гоген заиста изгледао. А изгледао је заиста импресивно, са оним својим кукастим носом и погледом из којег је избијала нека скоро претећа одлучност. Ја знам да сам у праву – говорио је тај поглед, прво себи самом а онда и свима осталима.

Знао је, осећао је сваком пором свог бића да је на трагу нечег што дотиче суштину, што човека мири са његовом исконском природом. Осећали су и други, наравно, да се Гогеновим сликама отвара ново поглавље у историји сликарства – а слике се ипак нису продавале. Ни слике, ни уметничка грнчарија која је, мислио је, бар могла нечему да служи. Ништа. Гогенови повремени боравци у Паризу, тих касних осамдесетих, били су у знаку најстрашније мизерије. Гладовање, спавање у леденим собицама, натезање са галеристима који би се повремено смилостивили и откупили слику-две за неку цркавицу, кореспонденција са Мет којој је то само била прилика да искали јед и незадовољство. У једном тренутку чак је био отишао у Панаму, са надом да ће наћи неки посао и, евентуално, моћи да се скраси на мирном месту и мало слика. Завршио је као радник најниже категорије на ископавању Панамског канала. Исцрпљен до бесвести од тешког рада, никакве хране и још горе воде, зарадио је дизентерију и само што није умро. Али је нешто новца успео да уштеди и да се пребаци на Мартиник. Ту је коначно могао и да слика. Сунце, море, тропска вегетација, дружење са локалним становништвом… учинили су да његово сликарство добије додатну димензију. Палета је постала светлија и разигранија, а слике су почеле да зраче некавом примитивном сензуалношћу, некаквом сасвим новом снагом.

ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ РАЈА   Те слике видео је Тео Ван Гог, Винсентов брат, који је водио једну галерију на булевару Монмартр и помало, за свој рачун, подржавао модерне сликаре. Понудио је Гогену неку врсту уговора – 150 франака месечно, током годину дана, у замену за дванаест слика – али се врло брзо испоставило да уговор садржи и једну тајну клаузулу. Од Гогена се очекивало да неко време проведе на југу Француске, код Винсента, који је жарко желео да тамо оснује сликарско братство по угледу на понтавенску колонију. Како се то завршило сви знају. У наступу нервног растројства Ван Гог је себи одсекао уво. Неуравнотежени и хиперсензибилни Холанђанин „пукао“ је у сукобу са надменим и бескомпромисним Перуанцем, који се сматрао позваним да се меша чак и у његово сликарство. Који му је саветовао да не слика под непосредном импресијом, него да сачека да се утисци среде, кондензују, продухове. Који му је говорио да је уметност апстракција, cosa mentale. Ta cosa mentale је једнога отерала у лудницу и самоубиство, а другога у земаљски рај милозвучног имена – Тахити.

Зашто баш Тахити? За избор су „криви“, пре свега, колонијална пропаганда и роман Пјера Лотија „Рараху, полинезијска идила“ – апсолутни бестселер оног времена. Вођени више меркантилним интересима и фантазмима него етнолошким чињеницама, они су створили представу о земљи у којој може да се живи, а да се не ради, у којој храна расте на дрвету и у којој се тринаестогодишње Афродите, тамнопуте, дугокосе и окићене цвећем, упуштају лако у љубавне односе, јер је то део њихове природе и њихове религије. За Гогена то је била прилика да на повреде које му је нанео мукотрпан живот коначно стави топли облог од сновиђења, еротике и мало спокоја. Да за своју уметност, која је била „још у фази клијања“, коначно пронађе одговарајуће, „рустично и примитивно“ тло.

Није прошло ни неколико дана од искрцавања у главни град Папеете, а Гоген се суочио са суровом реалношћу. Тахити из прича, наравно, никад није постојао. А током четрдесет година колонизације и у контакту са придошлицама из разних делова света, локално становништво изгубило је национални идентитет, запустило је традицију и одало се алкохолизму и проституцији. Као да је то предосећао, Гоген је са собом понео све што је могао да прибави од документације, посебно фотографије. Занимљиво је – а на изложби управо то откривамо – да су на неким сликама коришћени мотиви са фотографија, а не из реалног живота што, у суштини, није у контрадикцији са Гогеновим теоријским постулатима. Сликар се не везује за реални аспект стварности, него настоји да оствари контакт са оним што се крије иза – идеја, симбол или шта год – и да онда то изрази језиком и средствима која су му на располагању. Сликар се утисцима из природе само напаја, а сликарство остаје апстракција, ментални чин, а не оптички.

Пре него што је кренуо на пут, Гоген је говорио о својој жељи да на Тахитију „живи као дивљак“. То му се и остварило, мада би тачније било рећи да, будући да је био без пара и да је колонијалној власти помало био трн у оку, другог избора није ни имао. У сеоцету удаљеном четрдесет километара од престонице, у примитивној колиби, његове дане и ноћи делила је Теха’амана, жена-девојчица (тринаест година кад су се срели, четрнаест кад је остала трудна и изгубила дете), коју је овековечио на више слика. Једна од најзначајнијих, по мишљењу самог Гогена, јесте слика названа Manao tupapau или Дух мртвих бдије, из 1892, на којој Теха’амана, опружена нага на кревету и очигледно нечим уплашена, инкарнира веровање да су духови мртвих присутни у свему што се живима дешава и што их окружује. Симболизам у идеји и синтетизам у поступку уочљиви су на свим сликама из овог периода.

Из писама која је упутио пријатељима у Париз види се јасно да Гоген није имао намеру да се на Тахитију дуго задржава. Тек толико да прикупи идеје и енергију, па да се онда, у Паризу, интензивније посвети изложбама и продаји. Али ствари су се искомпликовале. Ненавикнут на тропско поднебље и на „исхрану у природи“, почео је да слаби и да се разбољева. Лекаре није имао од чега да плати, као ни пут до Француске. Ништа се није одвијало као што је било предвиђено, осим једног: насликао је више од шездесет слика, пред које је могао да стане и да каже – то је то. Његово постојање на овом свету добило је јасан и опипљив смисао.

На крају се некако ипак докопао Париза. Покушао је да на све могуће начине заинтересује јавност за своје слике, али без опипљивог резултата, иако је у уметничким круговима уживао известан углед. Историја ће то исправити једног дана. Пол Гоген ће постати једно од најславнијих имена у свету уметности, а галеристи и остали трговци, који су тај тренутак стрпљиво чекали, улажући у сликара тек онолико колико је било потребно да им не цркне од глади, сви ће се обогатити.

Посвађан са пријатељима и са онима који су се само правили да су пријатељи, разочаран и болестан (лекари су, поврх свега, констатовали и сифилис), Гоген је кренуо на нови пут за Тахити 1895. године. Да се више никад не врати. Последње године живота посветио је сликарству и напорима да сачува драгоцено врело креације упркос беди која се сваљивала са свих страна. Да ли су ту бар мало помогле „веренице“, које су и даље, стално, имале четрнаест година?

Умро је у мају 1903. године, на Маркиским острвима, у кући коју је направио и декорисао сопственим рукама, а која се звала „Кућа уживања“.

[/restrict] займ на карту онлайн займ денег под процентызайм онлайн исправление кредитной историизайм под залог недвижимости москва

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *